Nakon gotovo 40 godina stvaralaštva, slikar Zvonko Pavličić još uvek traga za autentičnim, prepoznatljivim, novim izrazima, težeći savršenstvu, ukoliko uopšte postoji. Iza njega su brojne nagrade i izložbe – samostalne i kolektivne, a prvu samostalnu izložbu, kao srednjoškolac, imao je u rodnom gradu – Peći, gde je i završio srednju umetničku školu. Istoriju umetnosti završio je u Skoplju, Likovnu akademiju i postdiplomske studije u Prištini. Profesor je na Fakultetu tehničkih nauka u Severnoj Mitrovici, a predaje i u Crnoj Gori. Bavi se i likovnom kritikom i dizajnom. Ovih dana, u svom ateljeu u Leposaviću, priprema samostalnu izložbu, koja će biti prikazana u Dimitrovgradu i Sofiji na proleće. Planira i retrospektivnu izložbu kojom će naredne godine obeležiti četiri decenije, otkad se prvi put predstavio publici. Ne voli mnogo da govori. Sud o njegovom radu, kaže, prepušta drugima, a on se potpuno predaje slikarstvu, svojoj najvećoj ljubavi.
'Provocirale' ga svetinje
Još je u Vrtlozima, ciklusu i tematici koja ga okupira poslednjih godina. To su kulturno istorijske znamenitosti Kosova.
Ulazi, kaže, u strukturu njihove arhitekture i duhovne lepote, kombinuje portrete i crkve. Od realističkog izraza, pejzaža, na početku svog stvaralaštva, zatim modernističke figure čoveka, nametnule su mu se svetinje.
"Bilo je to spontano, nisam unapred težio toj tematici, nego su me 'provocirale' te velike svetinje kao što su Pećka Patrijaršija i Visoki Dečani, gde sam kao dete učio, azbuku slikarstva…Kupola na mojim slikama je kao zaštitni znak i poruka da će ono što je tu vekovima, opstati, trajati," kaže Zvonko u razgovoru za RTK2.
"Nisam pristalica ponavljanja"
Iz Vrtloga, vidi prelaz u nešto novo.
"Vrtlozi već imaju jednu dozu provokacije da krenem u nešto novo, sa manje figuracije, sa više apstraktnog naboja i elemenata i verujem da će naredna 2018. godina biti kruna mog stvaralaštva. Težim da dođem do ličnog likovnog autentičnog izraza, da budem prepoznatljiv. Nisam pristalica ponavljanja, već stalnog traganja i traženja nečeg novog. Težim savršenstvu, koje zapravo ne postoji," dodaje.
Mnogo je Zvonkovih slika nestalo iz rodne kuće u Peći, koju su morali da napuste 1999. godine. Ipak, pre nekoliko godina naišao je na neke na tavanu:
"Otišao sam tamo sa bratom. U kući nije bilo nikoga. Ostalo je nešto nameštaja. Ispod kreveta smo našli fotografije, što nas je obradovalo, a na zidovima ni jedne slike nije bilo. Ne znam šta me je podstaklo da se popnem na tavan i to bez merdevina. U mraku sam povukao rukom po plafonu između greda i naišao na slike. Četiri ih je bilo i to onih od pre 40 godina. One sada krase moj dom, a želim i da ih prikažem na retrospektivnoj izložbi koju nameravam da priredim iduće godine u Peći ili nekom drugom gradu."
Mogla bi to da bude Podgorica ili Danilovgrad, gde su izložena njegova dela, u stalnim postavkama galerija i na kolektivnim izložbama.
Iz tih gradova su Zvonkovi roditelji. Tamo i on često boravi poslednjih godina, posebno na dedovini, pored manastira Ždrebaonik, koji mu je nepresušna inspiracija.
Poreklo kao izvorište preokupacije
O Zvonkovom radu, govorili su kritičari.
"Slikarstvo Zvonka Pavličića usmereno je ka onome što je najdublje u čoveku – ka njegovoj spiritualnoj strukturi. Ta spiritualnost ispoljava se u punoj snazi intuicije ili dubinske svesnosti. Ona dovodi njegovo slikarstvo do praporekla i do oživljavanja tradicije, do izvornog izraza. To su refleksije stvaralačkih preokupacija koje nalaze svoja izvorišta i svoje sadržaje u korenu svog porekla, u svetu detinjstva i u njemu onu živu arteriju elementarnoga, večno i nezamenljivo usađenog sveta prvobitnih utisaka, čak i jednu najdublju privrženost zavičaju koju nikakva superiornost saznanja ne može da briše i ne može da gasi. To ostaje u trajnom, nezaboravnom i neizbrisivom sećanju kao tajni plamen ili intimni svemir, neodoljiv i prisan. To je ta usmerenost Zvonkovog duha ka svom sopstvenom poreklu i izvorištu prvobitnih saznanja," zapisao je akademik Svetomir Arsić Basara 2010., u Beogradu.
"…Imao je snage da improvizira, imao je snage da stvara ono što nije zamislio, što će se desiti u toku samog procesa rada. To je velika vrlina. Velika vrsta kvaliteta koju imaju Pavličićeve slike i tako treba da ih razumete tako ih treba čitati, jer onda ćete razumeti toga slikara, onda ćete shvatiti da on ne robuje nikakvom šablonu, klišeu, nego da vas, ako vas je uzbudio, uzbuđuje samo time što vas dovodi u situaciju da i vi participirate sa njim. Vi ste uvučeni u njegovu igru, u njegov pokušaj da izađete iz sebe i da se potpuno postoveti sa, ne samo temom svoje slike, nego sa njegovom strukturom, sa njenom suštinom", zapisao je povodom Zvonkove izložbe Đorđe Kadijević 2010. godine.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
