Slika jednog srećnog detinjstva

Dobro jutro ovog 25. marta 2015. godine. Pre samo 16 godina, meni nije delovalo realno da ću sada biti student, sedeti u svojoj sobi i pisati ovo. A ni vama, koji čitate, teško da je izgledalo verovatno, da ćete šesnaest godina kasnije bilo šta raditi. Tada nije bilo izvesno čak ni da li ćemo dočekati sutra. A, evo nas sada u drugom milenijumu, čini mi se kao svetlosnim godinama daleko od onog što je bilo tada. Od previše milosti, prolete nam vreme.

U sunčanom i prolećnom smo danu, a kad otvorite prozor, čuje se cvrkut ptica. Otkud ovaj dan zna kakvi su mu prethodili? 

Moja baba je pre šesnaest godina na današnji dan lepila selotejp traku preko stakla na prozorima. U obliku zlokobnog X. Ne, nije se bavila rešavanjem jednačina sa jednom nepoznatom kako sam se posle sećala i povezivala sve sa školom kao svaki mali štreber iz nižih razreda. Lepila je tu traku da ne popuca staklo. Od prevelike milosti sveta.

Sećam se da u proleće '99 nisam mogla da gledam kako se priroda budi i kako drveće zeleni i lista, jer su roletne na prozorima mahom bile spuštene. Da nam neki milosrdni poklon ne uleti kroz prozor. A pričali su stariji kako je to proleće bilo baš sunčano.

Moje detinjstvo i detinjstvo mojih vršnjaka bilo je jedno poprilično mračno vreme. Svetlost je dolazila sa plamena sveće samo. I odsjaj onih jezivih aviona, koji su noću krstarili nebom iznad Srbije. Naših milosrdnih anđela. 

Muzika mladosti mojih roditelja bili su Bitlsi, Rolingstonsi. Muzika moje mladosti je samo delimično slična fenomenu British invasion. Ujutro sirene za uzbunu, a ako se u toku dana baš posreći, onda i sirene koje označavaju da je vazdušna opasnost prošla. I danas me uhvati jeza kad čujem ove zvukove u remiksima nekih pesama.Taj di-džej koji je to pravio je obavio vrhunski posao, ponekad me ti zvuci progone i u snu.

Prve prijatelje sam upoznala u skloništu, u polumraku. Mama se tamo smilovala jednom da me odvede, da me skloni od rasipanja milosti na sve strane, jer znate, previše dobrote može da bude opasno. 

Ja sam osoba koja puno čita i gotovo pobožno zapisujem citate koji mi se dopadnu. Za kraj devedesetih vezujem jednu zaista lepu, duboku misao, koja mi se urezala u sećanje, a da nisam morala uopšte da je zapišem. Tada je jedna vrlo uticajna gospođa izjavila da i ako je bilo ljudskih žrtava prilikom operacije Milosrdni anđeo, one su kolateralna šteta. 

Tada nisam imala pojma šta kolateralna šteta zapravo znači. Sada, kada znam, telom mi prostruje talasi jeze. Koga da utužimo da nam se ta šteta nadoknadi? Gospođo, muška izjava, nema šta. Relativizacija je uvek najbolje opravdanje za sve što se moralno i etički ne može opravdati.

Hvala ovim anđelima odbeglim iz raja što sada ovako mislim. Hvala im, jer iako imam malo godina, način razmišljanja mi je znatno drugačiji od mojih vršnjaka u njihovim zemljama. Hvala im na najlepšem detinjstvu koje sam mogla da imam. 25. marta 1999 godine, umrle su mi dve zlatne ribice koje sam tada imala. Dan pre toga, shvatila sam da ni moj život neće biti večan, pa sam ovaj nemili događaj lakše podnela. Milostivo je zaista staviti to do znanja detetu od šest godina.
 
Ipak smo tu gde smo danas. Živi i zato srećni, iako smo sami deo jedne velike, kolateralne štete. Do neke sledeće, koja nas bude zadesila, jer kažu ljudi da pomračenje Sunca sigurno ima veze sa tim, da ne zaboravimo ovu koja je prošla. I da se zahvalimo razvijenim i civilizovanim zemljama sveta, što su nas civilizovale i dale priliku da nastavimo da trčimo za njima. Naravno, dok ne ocene da suvom egzistencijom na ovoj planeti vršimo svi genocid. Ali, to je neka druga tema.

Tu smo gde smo i hajde samo da pomislimo – we are the lucky ones. O genocidu suve egzistencije možda neki naredni put. 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.