Širenje nejasnoće i magle  

Blerim Shala Bljerim Šalja
Bljerim Šalja u kolumni na +38…

Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala) 

Da li se mi ovde zamajavamo i proizvodimo maglu i zabludu, ili šta već tu radimo i pišemo?

„Mi“ ovde znači samo nas dvojicu, mene i Dušana Janjića.

Ovo pitanje je zapravo proizašlo iz mnogih komentara i osvrta koje su meni uputili (po svemu sudeći, i Dušanu Janjiću) i Albanci i Srbi koji u principu podržavaju naše zajedničke pokušaje, i kada se u nekim stvarima ne slažemo (kao što je slučaj sa mojim stavom da samo uzajamno priznanje Kosova i Srbije kao nezavisne države rešava problem odnosa između Kosova i Srbije, dok Janjić i dalje misli da je to u sadašnjim okolnostima nerealna opcija).

Zapravo, ovi komentari i osvrti su dobronamerne prirode.

Po njima, naši zajednički napori koji traju već bogami dve i više godina, da na umeren, racionalan i pragmatičan način nekako stignemo zajedno do kraja dijaloga između predstavnika Kosova i Srbije, koji traje već 21 godinu (prvi pravi pregovori su počeli već tokom rata, 1998. godine), i to na način koji bi stvarno označio kraj tragičnih odnosa Albanaca i Srba, to jest Kosova i Srbije, koji traju više od jednog veka, nema realne šanse da uspe.

Jednostavno, po svim ovim dobronamernim čitaocima naših osvrta i kolumni, stanje u dijalogu između predstavnika Prištine i Beograda je gore nego ikada, a takva atmosfera je dominantna, štaviše, i u srpskom i kosovskom društvu.

Razumne analize svega ovoga što se dešava u odnosima Kosova i Srbije, po svemu sudeći čine manjinu u dominantnom diskursu koji „žari i pali“ na sve strane, i koji je na primer doveo do stvarno čudnog paradoksa da u većini medija u Srbiji, kada se daje sportska vest koja se tiče takmičenja sportista sa Kosova bilo gde u Evropi i u svetu, kaže se „ekipa takozvanog Kosova je napravila ovaj rezultat u ovom takmičenju“.

Šta „takozvano Kosovo“ podrazumeva, to verovatno niko ne može da objasni.

Na žalost, „kritika razumnog stava“ stiže i sa jedne strane, koja je bar do prošle godine bila nemoguća: Sa evropske strane.

Kada smo prošle godine Janjić i ja ulagali nade da će dijalog o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije najzad krenuti i početi da daje konkretne rezultate, i u formi pravno obavezujućeg sporazuma, ili pak Sveobuhvatnog sporazuma, između ostalog, mislili smo da odlučujući podstrek ovoj novoj dinamici te ciljanom rezultatu (sporazumu), predstavlja Strategija Evropske Komisije o proširenju Evropske unije država WB6 (šest država Zapadnog Balkana).

Ova Strategija, obznanjena u februaru prošle godine je imala sve što jedan takav dokumenat treba da ima. Tu je vrlo jasno (da jasnije ne može biti), objašnjeno šta sve trebaju da naprave ove države da bi dobile šansu da postanu deo velike evropske porodice.

Štaviše, po prvi put je pomenut i moguć rok da prvo Crna Gora i Srbija, a nakon njih i ostale četiri države postanu članice EU.

Godina 2025. je u ovoj Strategiji pomenuta kao jedna mogućnost da Srbija i Crna Gora podignu svoje zastave kao nove članice EU.

Na drugoj strani pak, Kosovo je u martu prošle godine ispunilo i zadnji kriterijum (95-ti po redu), za dobijanje vizne liberalizacije, kao poslednja država u ovom delu Evrope koje nema to pravo za svoje građane.

Od prošle godine naovamo, stanje u Evropskoj uniji, te ponašanje glavnih država članica velikog evropskog kluba, je zapravo ostavilo na cedilu (kako se kaže), sve pobornike političke racionalnosti na Kosovu, i Srbiji, zapravo, na celom ovom Zapadnom Balkanu.

Niko ne zna da objasni građanima Kosova kako je moguće da je Priština ispunila sve tačke jednog ugovora sa Evropskom unijom, koji se ticao dobijanja prava da njeni građani putuju bez viza u zoni Šengena, a da nema ni jasnih naznaka o tome kada će oni zapravo moći putovati kao svi drugi građani ostalih država ovog dela Evrope.

A što se tiče same Strategije Evropske Komisije za proširenje država WB6, ona je u međuvremenu zapravo pala u vodu, jer, kao što vrlo često ponavlja francuski predsednik Emanuel Makron, prvo EU treba da se bavi sopstvenim reformama (to jest da reformiše samu sebe), a tek nakon toga se može vratiti modelu proširenja.

Zdrav razum bi rekao u ovom slučaju da se zapravo oba procesa mogu razvijati istovremeno: I reforma EU, i proširenje EU sa državama Zapadnog Balkana, jer ako EU se ne reformiše za pet-šest godina, onda neće biti ništa ni od reforme, ni od EU.

Dok Brisel na ovaj način širi nejasnoću, štaviše i „političku depresiju“ na ovom delu Balkana (učlanjenje u Evropsku uniju, kao što je svima jasno ovde i u Briselu, glavni je politički i ekonomski podstrekač političkih elita u svim WB6 državama), a nakon ovakve „depresije“ može doći i do političke destabilizacije (ionako se ove države ne mogu kategorisati kao stabilne), niko u Briselu ali i u glavnim gradovima najvažnijih država EU, ne zna kako će se zapravo pokriti ovaj politički i po svemu sudeći bezbednosni vakuum, koje može trajati i više od deset godina!

Šta u međuvremenu da se napravi da bi se nekako sačuvala i ojačala nada u ovim državama da one i njihovi građani ipak nisu zaboravljeni od strane EU, teško da bilo ko zna odgovor na ovo pitanje koje se zapravo i ne postavlja javno u Briselu, ili bilo gde drugde u državama EU. To je usled toga što samo po sebi ovo pitanje kao takvo je opasno postavljati, tim više kada niko ne zna kako da odgovori.

Teško je dakle bilo i do sada biti racionalan i pragmatičan ovde i tamo (na Kosovu i Srbiji), kada se govorilo i pisalo o gorućim pitanjima oko dijaloga, i oko evropske perspektive za oba naroda i obe države.

Sada je postalo još teže. Ali nema nam druge, nego pokušati pameću i umerenim stavovima rešiti probleme u odnosima Kosova i Srbije, te u odnosima obe države sa Evropskom unijom.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.