Simić: Nikada nije „jednom sam te tukao i neću više“; Kako do zaštite u institucionalnom vakuumu na Severu – nikako

Žene na Balkanu, Kosovu, ali i Severu ne mogu da budu zadovoljne situacijom u društvu i ostvarivanjem svojih prava, iako je borba na delu. Sve ide jako sporo. Sto godina je bio minimum da žene ostvare osnovna ljudska prava, čeka se još isto toliko da bi bile ravnopravne sa muškarcima, ali kako stvari stoje, kod nas će i tada sve biti isto – jedan korak napred, tri nazad i sve u krug – kazala je za KoSSev, direktorica NVO Žensko pravo, Ružica Simić.

Pandemija koronavirusa dovela je do uvođenja epidemioloških mera, a mere do uvećanog broja slučajeva nasilja u porodici.

Žene su se prepustile zaštiti dece i porodice, i čekale su da sve prođe, a kada se sve odužilo, krenulo se sa sve češćim prijavljivanjem slučajeva, što je dovelo do uvećanja poverenja u institucije i institucionalnu borbu za ostvarivanje svojih prava.

Iako je uvećan broj prijava tokom pandemije, položaj žena u društvu je pogoršan.

„Korona je u svetu donela zaostatak u statusu prava žena – 25 odsto je smanjila zastupanje ženskih prava u svetu“.

Na Severu Kosova, međutim, u tim istim institucijama nema Srba i to još od novembra meseca, kada su ih kolektivno napustili. Skoro sve koje rade po kosovskom sistemu – krenuvši od policije, sudstva, tužilaštva, funkcionišu sa umanjenim kapacitetima.

Bezbednosni pravni vakum unazadio je stavove i zaustavio prijave nasilja, žene nemaju kome da se obrate, vraćamo se nazad sa stepenom svesti i zaokupljenošću prava žena, jer smo opterećeni opstankom, a žena zaštitom svoje porodice, konstatuje Simić u Podkastu KoSSev portala povodom obeležavanja 8. marta – Međunarodnog dana žena.

Stepen razvoja i zaštite ljudskih i prava žena i žrtava nasilja na Severu Kosova je sada nula

Simić, aktivistkinja koja se bavi zaštitom prava žena, ali i pružanjem podrške – pravne i psihološke žrtvama nasilja, konstatuje da je kroz razgovore sa njima zaključila da se sada ta ista zaštita u institucionalnom smislu završava na razgovoru.

„Policija ne može da izađe na teren, Centar za socijalni rad nema podršku policije, ako policija pokrene proceduru, sudovi ne rade. Žena shvati da svuda naiđe na zid“, konstatuje Simić.

Ona navodi i da u Kosovskoj policiji na Severu Kosova trenutno nema specijalizovanih službenika za nasilje u porodici.

Simić precizira da su sudije, tužioci i policajci koji su radili na Severu pre napuštanja institucija prošli edukaciju na temu ženskih prava.

Uz pitanje šta ukoliko dođe do povratka Srba u institucije i to onih koji su novi u svom poslu, konstatuje da se ponovo kreće ispočetka.

Osvrnula se i na to što je u policijskim izveštajima koji se šalju medijima sve manje slučajeva nasilja u porodici. To što ih nema u izveštajima, nije pokazatelj da ih je zapravo manje, naprotiv.

„Veće poverenje u institucije zapravo povećava broj prijava, a mi još uvek nismo došli do nekog opšteg ili apsolutnog poverenja – daleko smo od toga, daleko smo i bili od toga, ali se puno radilo. I u policiji i posredstvom nevladinog sektora, podignuta je svest i samih žena i građana, mogli smo da napredujemo. Sada ćemo opet da idemo nazad“, ponovo je naglasila.

NVO Žensko pravo je u prošlosti sarađivala sa Kosovskom policijom, ali to nije slučaj danas.

Simić kaže da trenutno jedino što mogu da urade je da pruže podršku žrtvama nasilja i upute ih na prave adrese, a između ostalog i na Centar za socijalni rad koji radi u srpskom sistemu.

„One tu ne nailaze na dovoljno razumevanja“, ipak poručuje, te kaže da se i tamo sve svodi na „blagi“ razgovor i „blago“ savetovanje.

Simić naglašava da je za nju najvažnije da se žene koje im se jave osveste o svojim pravima. A najčešće se za pomoć javljaju mlađe žene, trudnice zbog porodičnog nasilja, sa jednim detetom ili više njih.

Simić konstatuje da je potrebno da prođe jedan duži vremenski period kako bi se žene ohrabrile da dođu u njihovu organizaciju.

„Javljaju se zbog fizičkog nasilja, a njemu prethodi psihološko – ljubomora, izolacija, ponižavanje – žena trpi dok ne dođe do težeg fizičkog nasilja, da mora da ode u bolnicu. Retke su koje dođu nakon jednog šamara i odmah ga napuste“, navodi.

Takođe, potrebno je da prođe čak i više godina kako bi prijavile svog supruga. Konstatuje da je teško doneti takvu odluku i da je za to potrebno vreme.

„Žena trpi do fizičke ili psihičke eskalacije i kada više ne može, napušta porodicu, nekada je čak primorana da ostavi i decu“, naglašava.

Simić konstatuje da postoji „krug nasilja“ i da nije to sve „danas sam te istukao, pa ću i sutra“.

„Od izolacije, preko dodvoravanja, kupovine cveća i poklona, e onda drugi put – razlog je ljubomora, ‘nije dobra supruga, ‘nije dobra domaćica’ i onda kreće zlostavljanje“, kazala je sagovornica KoSSev-a.

Usled ovakvog ciklusa žene napuštaju supruga, pa mu se, nakon obećanja da se neće ponoviti, vraćaju i tako sve u krug, sve dok ne izgube poverenje svih oko sebe.

Simić konstatuje da žene neretko polaze od toga da bi dete trebalo da ima oba roditelja, ali i stručnjaci. To, međutim, štetno utiče na decu, ali i njihovu majku.

„Što duže prolongirate odluku izlaska iz takve veze, opterećujete sebe, a to pogotovu ostavlja posledice na decu. Kada žena donese odluku da izađe, to bude i kasno, jer se deca pogube, nasilnik stavi šapu na decu – uceni ih, ali žena bi trebalo ipak da da primer deci da je nasilje neprihvatljivo, da je donela ispravnu odluku i da na kraju perioda deca dolaze do saznanja da je to dobro i za njih“, navodi sagovornica KoSSev-a.

Simić precizira da se Srbi na Kosovu razvode u dva sistema i da se deca dodeljuju dva puta – u Leskovcu i u Mitrovici. Precizira da je bilo slučajeva u kojima je jedan sud odlučio u korist majke, a drugi u korist oca, što je samo dodatno zakomplikovalo situaciju.

Simić podcrtava da nikada nije „jednom sam te tukao i neću više“.

„Oni koji vrše nasilje u porodici trebalo bi da se obrate psihologu, službi, potraže podršku… Mada, mislim da nema leka kada su u pitanju nasilnici“, konstatuje.

Simić konstatuje da „kafana podržava nasilnika“, te da društvo ćuti i nema kolektivne osude i odgovora na to da je nasilje nad ženom i slabijim neprihvatljivo.

Naglašava da se pežorativno gleda na one koje se bore da zaštite žrtve nasilja u porodici, ali i na same žrtve.

„Stavlja se teret na žrtvu, umesto na onoga ko vrši zlostavljanje. To je teško menjati, potrebne su godine i dugoročni rad i to u svim sferama društva – od škole preko drugih institucija, a sve s ciljem podizanja svesti građana“, naglašava sagovornica KoSSev-a.

Ipak kaže da veruje u mlađe naraštaje i da primećuje promenu ponašanja kod muževa koji, u očima prolaznika, deluju kao da se više zalažu i da su više uključeni u brigu o detetu.

Ženama savetuje da vode računa i pažljivo odlučuju pre nego što uđu u porodične obaveze, te reaguju pre nego što bude kasno, a rodbini, komšijama i prijateljima da izađu u susret žrtvi i „pokucaju na vrata, donesu kolačić deci, pitaju je kako je i daju joj do znanja da ima podršku“.

Takođe svim ženama preporučuje da se jave organizacijama koje se bave zaštitom prava žena kako bi dobili podršku – pravnu i psihološku.

„Dovoljno je da dođe kod nas, da je razumemo i da joj kažemo da treba da hoda uzdignute glave, da ode da se bori u svaku instituciju i traži svoja prava“, kazala je.

Sa druge strane, nasilnicima poručuje da u trenutku kada se pokrene slučaj, prestaje da postoji sva podrška okoline koju su imali, te da je zakon uvek na strani žrtve.

O položaju žena na Kosovu, njihovim pravima, kao i savetima kako da ista ostvare, slušajte i gledajte u našem podkastu iznad.