Severna Irska – lekcije za Kosovo

Timoti Les
Foto: Oslobođenje

Piše: Timoti Les

Za razliku razliku od Severne Irske, odluka o podeli Kosova bila bi konačna, jer na severu ne postoji značajna manjinska grupa koja bi kasnije tražila ponovno prisajedinjenje sa južnim Kosovom.

Da li Severna Irska nudi rešenje za problem severnog Kosova, kao što su nagovestile pojedine diplomate? Možda – i to ne samo zbog toga što su i jedno i drugo “severni” i sporni. Irska se zalagala za nezavisnost na početku 20. veka, na šta je, nakon borbe, London, na kraju, pristao. Ipak, tome se oštro suprotstavilo većinsko protestantsko stanovništvo na severu (uglavnom potomci emigranata iz Škotske), koje je želelo da ostane deo Ujedinjenog Kraljevstva. Rešenje Londona bilo je podela irskog ostrva, pri čemu je on zadržao sever, a ostatak je dobio suverenitet. To je funkcionisalo izvesno vreme, ali nije rešilo probleme, jer su se podeli Irske snažno usprotivili katolici koji su ostali na severu, a njihov broj je neprestano rastao u poređenju sa protestantima.

Na koncu, navedeno protivljenje dovelo je do jačanja nasilne terorističke kampanje, koju je predvodila Irska republikanska armija (IRA), pokrenute kako bi se London prinudio da preda Severnu Irsku, te kontra-kampanje, koju su predvodile protestanske paravojne snage, uz podršku Londona,  kako bi se “slomila” IRA. “Nevolje”, naziv pod kojim je ovaj period bio poznat, zvanično su okončane 1997, kada su raznolike i “izmrcvarene” strane shvatile da ne mogu da nasilnim putem ostvare različite ciljeve. Umesto toga, postigle su saglasnost o kompromisnom paketu, poznat kao sporazum “Dobri petak”, po kojem je Severna Irska zvanično ostala deo Ujedinjenog Kraljevstva, ali je dobila delotvornu samoupravu.

Takođe, a to je bila ključna novost, Ujedinjeno Kraljevstvo se saglasilo da “deli” suverenitet nad pokrajinom sa Republikom Irskom, dajući Republici Irskoj “glas” u unutrašnjim poslovima Severne Irske, “razmontiranjem” celokupne infrastrukture na granici i podstičući široke prekogranične kontakte. Kao posledica toga, katoličko stanovništvo Severne Irske, od kojih većina ima dvojno državljanstvo, moglo je, praktično, da živi kao stanovništvo Republike Irske, a da fizički boravi u pokrajini, dok je protestantsko stanovništvo moglo da nastavi da živi u regionu koji je formalno bio deo Ujedinjenog Kraljevstva. Bilo kakve skrivene protivrečnosti umanjene su  novcem, dobrom voljom i spoznajom gotovo svih aktera da ne postoji nikakva vidljiva alternativa ovom kompromisu, makar ne za sada.

Stoga, ostaje pitanje šta ovo znači za Kosovo? Kada diplomate govore o “rešenju Severne Irske” za status severnog Kosova, oni, bez sumnje, imaju na umu neku analogiju sa sporazumom “Dobri petak”. Severno Kosovo ostaje deo Kosova, iako dobija formalnu autonomiju, a suverenitet nad ovim regionom “dele” Beograd i Priština, dok Srbija zvanično priznaje celo Kosovo, i sever i jug. Za sada, to je dobro – osim što postoje tri suštinska problema u vezi sa ovim rešenjem.

Severna Irska Kosovo
Foto: Demostat

Prvo, pitanje Severne Irske i severnog Kosova nije isto. U prvom slučaju, dve zajednice, približno jednake u veličini bez jasne međusobne teritorijalne podele, ne mogu da se dogovore o tome koje države žele da budu deo. Sporazum “Dobri petak” to rešava ponudivši kompromis “trećeg puta”. Nasuprot tome, na severu Kosova gotovo svi stanovnici pripadaju istoj grupi – oni su Srbi – koja pretežno želi da severno Kosovo (i jug) budu u potpunosti deo Srbije. Budući da problem nije isti, rešenje utemeljeno na sporazumu “Dobri petak” nije primenljivo.

Drugi problem jeste da bilo koje rešenje po kojem severno Kosovo ostaje deo nezavisne države Kosova nije prihvatljivo za Srbiju, koja se ne nalazi ni pod  kakvim naročitim pritiskom da izmeni svoj stav, osim odbijanja Evropske unije da je primi u članstvo ako se to ne desi. To se kosi sa nekadašnjom pozicijom Ujedinjenog Kraljevstva, koje se suočavalo sa dvadesetpetogodišnjom kampanjom terora.

Srpska vlada je ukazala da je njen uslov za priznanje Kosova potpuno prisajedinjenje severa sa ostatkom Srbije, a, kao što jasno pokazuju istraživanja javnog mnjenja, čak je i to krajnje kontroverzno. Stoga, rešenje neophodno za manju izmenu stava kosovske vlade, a koje bi podrazumevalo da sever može (možda) da postane deo zajednice srpskih opština u zamenu za srpsko priznanje celog Kosova – nije moguće “istrgovati” politikom.

Treće, i najvažnije, rešenje po kojem severno Kosovo ostaje deo Kosova, ne bi, zapravo, uopšte bilo rešenje Severne Irske. Da bi takvo rešenje bilo analogno, neophodno je da severno Kosovo ostane deo Srbije, budući da je Severna Irska deo Ujedinjenog Kraljevstva, a ne otcepljene pokrajine. Ali, ovo nije ideja koju predlažu diplomate, koje se, zapravo, zalažu za suprotno. U teoriji, severno Kosovo može da postane autonomna pokrajina Srbije, sa istim “podeljenim suverenitetom” između Beograda i Prištine. Ali, s obzirom da gotovo da nema Albanaca na tom području, to bi bio nonsens, pa sporazum “Dobri petak” u tom kontekstu nema mnogo da ponudi Kosovu.

Ipak, ako se osvrnemo na prošlost, slučaj Severne Irske mogao bi da ponudi potencijalni drugi “lek”, koji se odnosi na sam čin podele. Ako se to primeni na Kosovo, podrazumevalo bi ne samo davanje izvesne kompenzacije za ono što Srbi smatraju ilegalnom konfiskacijom pokrajine, a koja se desila 1999. godine. Istovremeno, takvo rešenje uvažava situaciju na terenu – budući da Beograd ne može da kontroliše jug Kosova, a Priština ne može da kontroliše sever. Štaviše, za razliku od Severne Irske, odluka o podeli Kosova bila bi konačna, jer na severu ne postoji značajna manjinska grupa koja bi kasnije tražila ponovno prisajedinjenje sa južnim Kosovom. Bez sumnje, postoji otpor ovoj ideji. Većina Srba bi više volela da se pitanje statusa Kosova “zamrzne” umesto da se ono podeli, računajući na neku “poželjnu promenu” prilika u budućnosti. Ali, problem sa ovim stavom jeste što su Albanci, koji, u krajnjoj liniji, kontrolišu Kosovo, nestrpljivi da stave tačku na zakonski nedefinisan “limbo”. Ukoliko ne budu mogli da dobiju priznanje u pregovorima sa Srbijom, oni će tražiti jednostrano rešenje, a očigledno je da to bi podrazumevalo ujedinjenje Kosova sa međunarodno priznatom državom Albanijom, što bi, za uzvrat, prinudilo Srbiju da sprovede aneksiju severa, kako bi spasila tamošnje srpsko stanovništvo od proterivanja ili “utapanja” u albansku nacionalnu državu. Problemi ne bi nestali, već bi eskalirali.

Naravno, srpska javnost ne predstavlja jedinu prepreku za rešenje koje bi se temeljilo na podeli. Tome se, iz različitih razloga, protive i Albanci, kao i većina evropskih diplomata, koji su “alergični” na promene granica, naročito po etničkim principima. U idealnom slučaju, te diplomate će izmeniti svoj stav i povući podršku Prištini u njenim maksimalističkim ciljevima, koji su politički neostvarivi. U tom trenutku, oni će se ponovo osvrnuti na slučaj Severne Irske i logiku podele kao rešenja kojim će se prevazići političke i demografske granice. Moguće je da će imati mnogo toga da nauče.

Damostat

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.