Sever Juga

Moj uvaženi kolega, Slobodan Antonić, i ja, nastavljamo razgovor o srpsko-albanskim odnosima, na portalu “Kossev” koji važi za dosta korektan medij, na koji se ljute obe strane, ali imaju poštovaoce i čitaoce, i među Albancima i naravno, među Srbima. Pošto mi je, posle duže pauze, opet zapalo da započnem prvi, nadam se da dužina kolumne neće da uplaši naše čitaoce. Pa krenimo…!

Zamislimo sad kako bi samo izgledalo kada bi gospodin Vučić jednog lepog jesenjeg dana poželeo da poseti 'svoje' južne opštine – Preševo, Bujanovac, ili Medveđu i tamo nešto, šta god da je – svečano pusti u rad. Pozove njegov šef kabineta gradonačelnike 'albanskih' opština na jugu Srbije da ih priupita da li su oni voljni da ih gospodin Vučić poseti, i da oni, ne daj Bože, sve to ne vide kao provokaciju, to jest, pokazivanje mišića. Uprkos ćutnji sa druge strane telefona, jer je sasvim moguće i da bi gradonačelnici bili zauzeti, gospodin Vučić bi krenuo u svoj dobronamerni pohod. On bi, kao svaki racionalan političar, pomislio da se poklonjenom državnom budžetu ne bi trebalo gledati u zube, što bi rekli.

Da nastavimo još malo sa ovom hipotetičkom pričom, te da i mi odemo tamo, u pratnji proevropskog srpskog lidera, i prisustvujemo puštanju u saobraćaj nekog tamo mosta, koji bi, po svojoj normalnoj nameni, trebalo da poveže naselja sa manjinskom zajednicom kako bi im se olakšao život. 

Oni, to jest, te zajednice bi, po zdravoj logici, trebalo da se raduju dolasku 'svog' premijera, i njegovoj državnoj i budžetskoj pažnji, pa makar to bilo i u promotivne svrhe, jer, na kraju krajeva, promocija je cilj, maltene, svakog političara. A onda, na kraju cele te priče, saznajemo da gradonačelnik te opštine, ne samo da se ne raduje dolasku srpskog premijera, nego bi on voleo da umesto njega u posetu dođe kosovski, ili u najmanju ruku, albanski premijer. Za njega nije važno da građani bolje žive, imaju taj most, nego je on čuvar njihove nahije, on se brine o tome čija je livada…! Tako, on kao revnostan čuvar te livade, a i 'stada', požuri da poziva na solidarnost i ostale gradonačelnike 'albanskih' opština, proglase svoju asocijaciju, i kad im se to ne odobri, kako oni to hoće, onda oni solidarno, svi zajedno, zamrzavaju odnose sa vladom i KFOR-om…!

Ovde se priča prekida. Srbija nema KFOR. Nema ni SFOR-a. Tu pada u vodu metafora, ali stupa na scenu reciprocitet. Tako, Srbija nema međunarodne snage, iako je i na tim prostorima nekad bilo rata, bilo je i jedne narodnooslobodilačke vojske koja je raspuštena posle pregovora, posredstvom međunarodne zajednice, a koju od milja srpske vlasti nazivaju terorističkom. Tek da se zna da i Srbija ima svoje teroriste, i samim tim možda bude članica antiterorističke internacionale. Niko nije pregovarao da se ti 'teroristi' prihvate u okviru lokalne policije, ili srpske vojske, kao što se to radi na Kosovu. Jer, na Kosovu su manjine, nekim čudom uvek priznavane kao većina, a u Srbiji postoje samo normalne manjine, kao i svuda u svetu. Oni imaju standardna prava manjina. 

Kao što se zna, Srbiji ne fale manjine, koje ponekad u tom prebrojavanju, zlonamernih naravno, često znaju da prerastu u većinu, ali više niko ne broji…! Kome je važno ko je većina u samoj Srbiji sa 1.5 miliona Vlaha, 1.5 miliona Roma, 500 hiljada Mađara, 300 hiljada Bošnjaka, te nešto manje od 100 hiljada Albanaca. I šta se može videti iz ove statistike, za koju će sigurno moj kolega reći da je proizvoljna? Po ovome se vidi da Albanci nisu najveći srpski problem. Da li će se ostali problemi otvarati, te dobiti međunarodni karakter, to zavisi od mudrosti srbijanske vlade, ali i intelektualaca, koji će ostaviti iza sebe srednjovekovne ideje, pa čak i prošlovekovne, te uhvatiti zadnji voz za evropske integracije i reformisanje društva i države na njenim principima. 

Eh, eto, sve što smo gore napisali, kao što rekoh – je hipotetički. Gospodinu Vučiću se nije išlo da gradi mostove tamo, nego samo da ruši spomenike, ili zabrani knjige na granici. Njemu je važno samo da ne bude spomenika palim 'teroristima', te da 'njegovi' Albanci tamo nemaju dobre odnose sa kosovskim Albancima, jer, na kraju krajeva, šta će im, kad imaju Albaniju?! Tako posle Niškog samita imamo i projekat magistrale “Preko Albanije” koji su potpisala dva premijera – Rama i Vučić, naravno, bez potpisa premijera jedne države, koju bi još da tretiraju kao svoju koloniju. Tako, magistrala bi se slobodno mogla nazivati “Preko Kosova”, kada bi gospodin Vučić mogao da pređe tako olako preko nje.

Tim izmišljenim incidentom, u Preševu, gospodinu Vučiću bi se pokvarilo ne samo jutro, nego i ceo dan, a možda i više. Ne vole me manjinske zajednice, žalio bi se on, glasno, sebi al' bi se brzo umirio. Jer on zna, da ako te manjine ne vole, vole te sopstveni ekstremisti, a to, samo po sebi, jeste jedan veliki politički plus. Jer oni se raduju kad drugima otežavaju život, misleći da manjine nisu na sopstvenoj zemlji.

Ali, cela ova priča se nije desila gospodinu Vučiću. Desila se njegovom kolegi, premijeru susedne zemlje, Kosovo, sa ili bez zvezdice. Sve se to, manje-više slično, dogodilo ovih dana, sasvim na jugu, to jest na severu, na severu juga, kada je Predsednik Vlade Kosova, uz pratnju KFOR-a, posetio sever Kosova. Ta poseta je postala razlog da gradonačelnici severnih 'srpskih' opština prekinu saradnju sa KFOR-om. Pre nekog vremena su prekinuli saradnju i sa kosovskim institucijama, ali to nikog nije toliko zabrinulo. Međutim, sa KFOR-om je drugačije. Inače, KFOR je jedina snaga koja im može obezbediti punu bezbednost i mir na tim prostorima. Srpska vojska i policija, to ne mogu, jer su voljom međunarodne zajednice proterani sa Kosova zbog poznatih zločina.

Kosovski Srbi, to jest, njihovi predstavnici na severu Kosova, ili kako oni više vole da kažu, na jugu Srbije, bili su izrazito ljuti zbog ove posete, iako bi se, po svim normalnim standardima, na to trebalo gledati kao na pažnju centralnih vlasti za te opštine. Ali, ne gleda se tako, jer, oni misle da je tamo Srbija, a gospodin Mustafa, misli da to nije tako.

Ono što je očito jeste da ne žele svi tamo normalizaciju života na tim prostorima. Tu se može spekulisati o čemu se radi, da li su to neformalni biznisi, da li su to potencijalni kandidati za Specijalni sud za ratne zločine, da li su to ljudi u funkciji interesa drugih zemalja kojima ne odgovara mir na ovim prostorima… Kao što rekoh, tu se može spekulisati, ali ja baš ne volim teoriju konspiracije. Na kraju krajeva to znaju samo ljudi koji tamo žive. Kad se oni budu oslobodili straha od svojih suseda i sugrađana, oni će najbolje odlučivati o svemu tome. Povoljni procesi u 'albanskim' opštinama na jugu Srbije bi veoma povoljno uticali na procese u 'srpskim' opštinama na severu Kosova. Idealno rešenje bi bilo da jednom oba premijera posete obe “asocijacije” i da ljudima objasne neke stvari koje oni nisu znali, što zbog izolacije, što zbog ideologije, da desetine zemalja EU živi bez granica među sobom, i to im uopšte nije smetnja.

Ne samo kosovski premijer, već i neki predstavnici beogradske vlade, nisu uvek poželjni na severu, jer je očito da je Beograd sklon evropskim procesima i u svemu tom često ne zna šta im je raditi sa takvim snagama i  politikama mržnje i konfrontacija koje ponekad preovladaju na tom psihološkom severu juga. Kažem psihološkom, jer Kosovo je priznato od većine svetskih država, i to ne žele da vide samo one srpske političke partije koje su izgubile teren u Srbiji, te bi da jašu na ludom konju ekstremizma koji na Kosovu još budi emocije. Dokle će – ostaje da se vidi!

Tako, na kraju, moj uvaženi kolega, eto me opet sa pitanjem: Da li mislite da Premijeru Kosova treba dozvola gradonačelnika jedne opštine da bi posetio istu, a to pitanje se odnosi i na Premijera Srbije, koji bi, recimo, da poseti Preševo?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.