Sever i jug: konfuzija duga 15 godina

Najuticajnija liderka civilnog društva Kosova, Valdete Idrizi, Mitrovčanka,  iz svog iznajmljenog stana u Južnoj Mitrovici, već treću godinu, svakoga dana, putuje u Prištinu, na svoje radno mesto izvršne direktorke mreže “Civkos”. Ova mreža obuhvata platformu za kosovske civilne organizacije kako bi napravila klimu za formalizovanje civilnog sektora kao obaveznog partnera vladi. "Ne pada joj na pamet" da se u Prištinu i preseli, kaže, jer je njen dom Mitrovica. Nakon rata 1999, bila je primorana da napusti svoj stan u centru Severne Mitrovice i preseli se na jug. Ni 15 godina kasnije, stan u Severnoj Mitrovici nije prodala, kako kaže – niti namerava, jer ono što definiše njen život i sećanja na detinjstvo jeste Severna Mitrovica. Američka državna sekretarka, Kondoliza Rajs joj je 2008. god. uručila svetsku nagradu za žensku hrabrost. U ekskluzivnom intervjuu za naš portal, Valdete Idrizi govori o takozvanom briselskom procesu iz perspektive običnih građana, kritikama na račun netransparentnosti međunarodne zajednice i političkih lidera kada je u pitanju rešenje za Sever Kosova i građanskom aktivizmu.

Nakon briselskog sporazuma o pravosuđu, Sever Kosova sada i zvanično čini sedam, umesto četiri opštine, uključujući  Srbicu, Vučitrn i Južnu Mitrovicu. Šta mislite o tome? Šta povezuje ove opštine u prvoj fazi i koji su eventualni zajednički interesi?

"Institucije, preduzeća i pojedinci sa Severa Kosova su primali novac iz kosovskih institucija i drugu vrstu podrške. Igrali su na dve karte. Istovremeno su zagovarali ideju da su deo Srbije, a koristili materijalne beneficije kosovskog sistema…"

"…Slušala sam međunarodne predstavnike da govore da su Srbi dosta razmaženi, hoće da sarađuju samo tamo gde vide lični interes. Ja ipak mislim da mnogi drugi Srbi nisu ništa dobili, i žao mi je što ništa od te koristi nije otišlo običnim građanima. A šta ovi drugi žele? Kada Kosovo daje pare – onda može Kosovo, a neće Kosovo kada Srbija daje pare".

Dozvolite mi prvo da vam čestitam na pokretanju ovog portala. On je bio potreban kao autentični portal sa Severa. Ja ga redovno čitam. Volela bih da postoji sadržaj na albanskom i engleskom jeziku, jer bi ga, sigurna sam, čitao veći broj ljudi sa juga. A što se tiče Vašeg pitanja, kao prvo, sve je jedna velika konfuzija za ljude. Obični građani na obe strane jako malo znaju, ne samo o čitavom briselskom sporazumu, već o svemu ostalom. A što se tiče ove nove, regionalno-teritorijalne definicije – Severno Kosovo, za građane na jugu je pre svega glavno pitanje šta će ta nova Zajednica opština predstavljati, tj. koju ulogu i kakav će njen mandat biti. Postoji veoma jaka percepcija, pogotovo sa albanske strane, da će Zajednica imati izvršni mandat, a ne savetodavni. Građanima na jugu i na severu, ovo pitanje je potpuno nejasno, i to jednom treba da se pojasni. Ponavljam, zamislite kako je teško živeti u konfuziji koja traje već 15 godina – sa jednim uvom na severu, a drugim na jugu, ne znajući sve vreme gde u stvari živite!

Kad pominjete Zajednicu opština, pre svega to da građani u Južnoj Mitrovici ne znaju hoće li ZSO imati izvršni ili savetodavni mandat, da li u kosovskim zakonima postoje okviri na osnovu kojih se može pojasniti budući karakter Zajednice?

Ustav ima dva nivoa, to su centralna i lokalna vlada. Ne postoji ništa treće i/ili između. Šta je onda  Asocijacija četiri opštine prema Ustavu Kosova?! To je kršenje Ustava i zato za građane na jugu Mitrovice, to predstavlja veliku konfuziju.

U kosovskom ustavu je bilo definisano da Ahtisarijev plan ima primat nad ustavom, naročito, kako se kaže, “u slučaju sukoba između odredbi Ustava i odredbi Sporazuma” a Ahtisarijev plan je u slučaju organizovanja srpskih opština bio fleksibilniji od kosovskog ustava?

Tačno. Ali to je bilo dok je Međunarodna civilna kancelarija bila na Kosovu sa mandatom da nadgleda nezavisnost. Nakon odlaska ove misije, unete su i izmene u Ustav Kosova, sa brisanjem, mislim, 21. od 22 amandmana, koliko ih se odnosilo na tu nadgledanu nezavisnost, tako da toga više nema.

Da se vratimo još jednom na ovu teritorijalnu organizaciju dogovorenu u Briselu – Severno Kosovo od sedam opština, umesto petnaestogodišnjeg de fakto stanja od četiri…

"Kada sam pričala o greškama, ja sam pričala i o greškama naših lidera, jer ni kosovski lideri nisu uključili Mitrovčane u rešavanje mitrovičkog problema i povratka Srba u Južnu Mitrovicu. To je tačno. Barem sam ja uvek glasno o tome govorila, da ako  je u pitanju nekakva strategija da se Sever integriše u Kosovo, onda bi trebalo i ljude sa Severa uključiti u taj proces, to jest sa njima praviti strategiju, a ne bez njih. I to sve one koji žive ovde."

Što se tiče saradnje među opštinama, opet ponavljam, sve je i dalje konfuzno – kako će se to organizovati i odvijati na terenu…Iskreno, ne znam da li to treba opet deliti, ili ne. Ne znam čak ni da kažem koja očekivanja imam što se tiče toga kako će ove opštine raditi i sarađivati u praksi i da li će sada možda biti formirana Asocijacija sedam opština. Principijelno, međuopštinske saradnje su uvek dobro došle. Pre tri godine, neke evropske komisije su bile ovde i ovo međuopštinsko povezivanje radile na primeru tri opštine, no ni tada to nije dalo konkretne odgovore. Ono što bi stvarno trebalo da se radi jeste da se napokon počne raditi sa građanima, i da se napokon u čitav proces uključe lokalni lideri Mitrovice sa severa i juga, i ostalih opština.

Vi ste jedna od najistaknutijih liderki u civilnom društvu na Kosovu, a u regionu  ste takođe među najaktivnijim kada je u pitanju građanski aktivizam i zagovaranje učešća građana. Kakvo iskustvo ste imali upravo u tome da se izborite za uključivanje lokalnih lidera iz Južne Mitrovice u proces pregovora dve strane u Briselu?

Pa kao civilno društvo mi smo te barijere tokom godina uspeli da preskočimo, ali se naš glas nije čuo dovoljno glasno, ili se čak nije uopšte čuo. Civilni sektor bi se morao osnažiti, jer to znači da bi se onda sami građani uključili u proces razgovora. Ja verujem da među običnim stanovništvom postoji  dobra volja. Isto tako su se građani kažnjavali zbog toga što ne žele jednu ili drugu političku opciju koje su im se nametale sa strane i nikad se građani nisu pitali da odlučuju o sebi.  Na žalost, te opcije su uvek tu negde, u vazduhu, maglovite.

O kojim opcijama govorite?

Pa o svim onim koje su se bavile i bave političkim uređivanjem Severa Kosova. One su prisutne i u kosovskoj vladi. Bilo ih je više, uključujući i ovu najnoviju o povezivanju sedam opština. Tu je zatim pitanje Asocijacije četiri, ili sada možda i sedam opština. Sve opcije su interpetirane na razne načine. Da smo imali nekoga odavde, ko bi direktno bio uključen u briselski proces, taj bi čovek imao obavezu da obavesti građane šta su se konkretno i dogovorili.

Mislite na Južnu Mitrovicu? Zar nisu građani ili politički lideri Južne Mitrovice bili posredno ili neposredno uključeni u Briselski proces?

"Ne može nešto da se sprovede tako što će pasti sa Neba. Kada ljudi ne znaju o čemu se radi, ne mogu to ni da sprovedu. Podsećam vas na proces oko kreiranja i lobiranja za prihvatanje Ahtisarijevog plana. On je primer greške koja ne bi smelo da se više ponovi. Svi građani su na Severu rekli “ne” ovom planu, jer o tome nisu ništa znali. Građani na Severu Kosova, kojih se ticao taj plan, nisu učestvovali u tom procesu, sa njima se nije radilo, niti su se sa njima delile informacije o tom planu, pa su odbili taj plan, jer ponavljam, nisu bili uključeni u proces oko  ovog plana."

Ne, nisu i nisu. Ni mi kao predstavnici civilnog društva nismo bili niti uključeni, ali ni informisani. Niko nam se nije obratio bilo za predloge ili mišljenje. Kad kažem mi, mislim na nas – aktivne ljude u građanskom životu i životu zajednice, na civilno društvo, ali i na političke lidere zajednica. Zamislite tu ironiju, mi kao civilno društvo smo među prvima radili na uspostavljanju dijaloga među zajednicma, jer je to jedini put kojim se može krenuti napred. Zamislite, em nas do sada nisu uključili, em su sebi sada dali luksuz da to i dalje rade na isrti način. Makar su sada – u finalu ovog procesa, mogli biti transparentni, pa da ljudima razjasne svu konfuziju koju više puta pominjem, da se konačno i ta magla rasčisti. Znam da neće biti svi zadovoljni, ali to je realnost. Ipak, ljudi imaju kapaciteta da to razumeju. A zbog ignorisanja uključivanja zajednica u razgovore, mi ćemo trpeti  posledice.

Jasno je zašto sami građani, kao i lideri civilnog društva na Severu Kosova nemaju taj kapacitet da izvrše pritisak na Beograd i vladu koja je morala da ih uključi u Briselski proces, uprkos tome što se radi o njihovoj koži. Sa druge strane, civilno društvo na jugu Mitrovice je neuporedivo jače – razvijenije i samim tim uticajnije, pa i sami lideri su kod vas jači, uticaj Južne Mitrovice na Prištinu je neuporedivo veći, nego što je to slučaj sa Severnom Mitrovicom u odnosu na Beograd. Kako je moguće da niste imali uticaj na svoju vladu? Da li je bilo inicijativa, pokušaja da barem unazad godinu dana, promenite taj suštinski tajnoviti karakter Briselskih razgovora?

Naravno da sve vreme to pokušavamo. Bilo je na primer, mnogo debata koje smo u medijima organizovali i bili smo veoma glasni u poruci da civilno društvo mora da bude uključeno u dijalog. Išli smo u ambasade, tamo smo imali različite sastanke. Ja sam takođe lično bila uključena u sve to. Pričala sam i sa raznim delegacijama iz inostranstva, kao što je bila nemačka parlamentarna delegacija. I svima smo prenosili istu poruku o tome da razgovori moraju da budu transparentni i da civilno društvo sa terena i lokalni lideri moraju da budu uključeni u razgovore u Briselu. Svima smo naglasili da ne želimo da budemo pogrešno shvaćeni kao strana koja ne podržava dijalog, jer su nas ponekad i optuživali kako civilno društvo ne želi dijalog, a to je zato što – ono što smo tražili – nije odgovaralo nekome. To prosto nije tačno. Mi smo sve vreme insistirali na transparetnosti, jer zaista nema više mesta ovom komoditetu, da tako kažem, od 15 godina. Ne znam stvarno odakle više nalaze sav taj luksuz da iz godine u godinu prave grešku za greškom.

I šta su vam svi ti međunarodni predstavnici rekli?

Uvek isto: “We understand your position” (“Razumemo vase gledište”, prim.red.), ali ipak –  “this is sensitive” (“stvar je osetljiva”, prim.red.), “yes we try in different ways, we are bringing ……”  (“da, pokušavamo na razne načine”, prim.red.) Eto, to je bio taj odgovor, uz objašnjenje da smo mi posredno uključeni i da je zapravo čitav proces naša ideja. To je to. Bilo  više analiza koje su objavile kosovske think-tank organizacije o netransparentnosti čitavog procesa u Briselu.

Nikakav rezultat tolikog lobiranja?

Pa ništa. Kažem, nismo bili uključeni.

Da li se kao zaključak može izvući da je sama međunarodna zajednica učestvovala i podržavala tu tajnovitost razgovora?

Pa da, mogla bih da kažem – da. Da su hteli da pomognu, onda bi nas razumeli i nekako malo usporili čitav proces, barem sve dok se u postojeće radne grupe pregovaračkih strana ne uključe stvarni predstavnici zajednica. Ali nisu nas razumeli, pa su i  dalje ‘gurali’ svoju agendu.

Šta će biti konkretne posledice tajnovitosti Briselskog procesa, skrivenih razgovora, sporazuma o kojima ne znamo puno?

Pa evo prve i suštinske  – neće biti konkretne implementacije tih dogovora na terenu. Ne može nešto da se sprovede tako što će pasti sa Neba. Kada ljudi ne znaju o čemu se radi, ne mogu to ni da sprovedu. Podsećam vas na proces oko kreiranja i lobiranja za prihvatanje Ahtisarijevog plana. On je primer greške koja ne bi smelo da se više ponovi. Svi građani su na Severu rekli “ne” ovom planu, jer o tome nisu ništa znali. Građani na Severu Kosova, kojih se ticao taj plan, nisu učestvovali u tom procesu, sa njima se nije radilo, niti su se sa njima delile informacije o tom planu, pa su odbili taj plan, jer ponavljam, nisu bili uključeni u proces. A onda je Međunarodna civilna kancelarija, koja je bila i promoter plana, napisala izveštaj u kojem je rekla “people didn’t know what was in their…otherwise, maybe they would….”  (ljudi nisu znali šta je bilo u njihovom…u suprotnom bi možda…” prim.red). A mi smo još od prvog dana, tada, upozoravali da se građani sa Severa u taj proces moraju uključiti, i to da komuniciraju na svom lokalnom jeziku, ne mislim samo na lingvističku kategoriju srpskog jezika, dakle jezički, već na lokalni način komuniciranja. Bilo je potrebno takođe i da im se predlog plana prevede, kako bi ljudi što bolje razumeli. Dakle, posledica ovakvih briselskih dogovora će biti u teškoj implementaciji sporazuma.

Dok pričate o greškama koje traju već 15 godina, te da se u tom smislu ništa nije promenilo ni sa Briselskim sporazumom, na Severu, međutim, postoji jak osećaj da više ništa neće biti isto, da je Briselski sporazum doneo veliku promenu kod građana koji misle da podrška iz Beograda celovitosti Severa politički slabi. Da li Vi vidite da se na terenu barem nešto promenilo sa briselskim razgovorima?

Postoji jedna činjenica koju ste i Vi pomenuli, a to je da polako, Srbija Sever Kosova ne podržava više na isti način kao i pre i narod to tačno percipira. Opet verujem da, iako to građani na Severu Kosova to vide, njima je i dalje sve nejasno. Srbija ima svoje probleme, ali mislim da će Sever Kosova ‘držati’ za političko potkusurivanje. Dakle, ne mogu da kažem da nema promene, ima je. Takođe, kada analiziram samu situaciju na terenu, vidim tu promenu da se obični svet umorio od ove jednoličnosti; takođe, više nema nasilja koje se češće dešavalo ranije, i kad pogledate – ljudi prelaze na sever, idu na jug. Kod običnog sveta vidim promenu, da su odnosi relaksiraniji, i kada bi promene na političkom nivou bile kao što se kod samih građana dešavaju, ja bih bila zadovoljna. Ne mogu da kažem da bih bila prezadovoljna, ali bih sigurno znala da se ide u dobrom pravcu. Eto takve promene vidim, ali opet, ponavljam, ima mnogo toga da se radi – na jugu i na severu.

Već treću godinu radite u Prištini, živite u Mitrovici, putujete svakoga dana. U Mitrovici ste svoj na svome, u Prištini se svakoga dana susrećete sa raznim političarima, međunarodnim predstavnicima i civilnim društvom. Ima li neke promene u Prištini koja je uslovljena Briselskim sporazumom, a koja se odnosi na Sever? Da li je u Prištini za običnog građanina vidljiv proces koji se događa na Severu?

Mislim da ne. Ne mogu da kazem uopšteno, jer na raznim sastancima koji se održavaju, imamo to da Sever više nije izostavljen, pogotovu u poslednjim izborima, na kojima su učestvovale i severne optone. Međutim, ljudi iz Prištine ne razumeju šta to znači Sever.

I pretpostavljam da se na njih ne odražava situacija sa Severa, i pitanje Severa koje je sada otvoreno, kako će se funkcionisanje zajednice na Severu na terenu urediti?

Ne, i da budem iskrena ko bi mogao da razume ako ne živi tu?  I ja kada ne bih svake nedelje dolazila ovde, ni ja ne bih mogla da razumem sve, iako sam odavde. Međutim, kada sit u, kada živiš ovde, onda je  drugačije.

Koji je za Vas najbolji mogući i najgori mogući scenarijo budućih događaja, odnosno rešenja?

Najgora moguća opcija bi bila da se produži ovako – da je sve nejasno i tajno. Mislim da je to najgora opcija. Naravno najbolja opcija bi bila obrnuto, zapravo, najbolja opcija jeste da se sada, ili već – kad god, napokon otvore karte i  ljudima kaže istina.

To znači da bi bilo u redu to uraditi i za godinu dana, ili čak kasnije?

Mi znamo da rešenja koja su donešena ne mogu preko noći da profukcionišu, no podsećam na ono što sam malo pre rekla – taj luksuz da i 15 godina kasnije, sada i briselski razgovori i dalje potvrđuju dugogošišnju maglovitost i konfuziju kod običnog sveta. To zaista negde mora prestati. To znači da politike ne budu samo predizborne kampanje, ili politike između dva izbora, već da se građanima otvore karte, da se sa njima razgovara, da građani znaju šta je kompromis, iako je svaki kompromis bolan. Predugo je sve ovo trajalo.

Što se srpske zajednice na Severu Kosova tiče, ona je svesna šta je bolni kompromis. A šta je bolni kompromis za Albance na jugu?

Pričala sam o Asocijaciji severnih opština. Posebno nejasnoće u njenom definisanju da se može tumačiti kao savetodavno telo, a ponekad kao izvršno. U pravnom smislu, to u budućnosti može da blokira čitave procese međuopštinske saradnje. Ne zaboravite da je za Albance, i Ahtisarijev plan bio bolni kompromis.

Srbi na Severu, a ranije i vlada iz Beograda su smatrali da su pritužbe Albanaca na ovaj plan bile samo deo spina iz Prištine kako bi se simuliralo da se radi o kompromisu, a da je suštinski ovaj plan odgovarao kosovskim Albancima jer je potvrđivao nezavisnost i integraciju Severa?

Ne, on je bio zaista najveći i bolni kompromis. Konkretno, sada imamo 10 srpskih opština, više nego što ima najveća kosovska politička partija. Takođe, koliko procenata Srba imamo koji žive na Kosovu?! Dakle, to je  konkretni rezultat Ahtisarijevog plana, proces decentralizacije u kojem imamo 10 srpskih opština, uprkos ovim činjenicama koje sam navela.

Šta je većinska zajednica – mislim na kosovske Albance – mogla da uradi da suštinski pokaže Srbima da su dobrodošli na jugu u proteklih 15 godina? Šta je trebalo da uradi da se Srbi tamo vrate, uprkos tome što su u ovako dugom vremenskom periodu raseljeni Srbi započeli i nastavilii sa nekim drugim životima u Srbiji, Crnoj Gori ili inostranstvu?

Kada sam pričala o greškama, ja sam pričala i o greškama naših lidera, jer ni kosovski lideri nisu uključili Mitrovčane u  rešavanje mitrovičkog problema i povratka Srba u Južnu Mitrovicu. To je tačno. Barem sam ja uvek glasno o tome govorila, da ako  je u pitanju nekakva strategija da se Sever integriše u Kosovo, onda bi trebalo i ljude sa Severa uključiti u taj proces, to jest sa njima praviti strategiju, a ne bez njih. I to sve one koji žive ovde.

Po pitanju povratka, je li bilo već kasno suštinski raditi na procesu povratka 2004, 2006…., da ne govorim o 2014?

Nikad nije kasno da se na tome radi ukoliko se suštinski to stvarno hoće. Tačno. Trebalo je da se povratak desi na početku, ali moglo je i kasnije, može i sada. Na žalost, svi su mogli da urade više, ali nisu.

A šta je za Vas bila najveća greška Srba sa Severa?

To što nisu bili dovoljno hrabri da žive normalno, to što su pristajali da uvek žive na ivici, to što su dozvolili da se sa njima manipuliše. Mogu da navedem primer građana sa Juga Mitrovice. Kada se mi ne slažemo sa političkim odlukama opštine, ili vlade, a koje se odražavaju na kvalitet našeg života, mi smo glasni, protestujemo i lobiramo. Na Severu to nisam videla. Lično mislim da je to velika greška, da su građani sa Severa mogli dosta, imali su prilike, ali su nekako uvek bili deo ad hoc rešenja, ali ne i dugoročnih, održivih vizija.

Građani Severa Kosova su tu dugoročnu viziju vrlo jasno iskazivali tokom proteklih godina da žele da ostanu deo političkog sistema Srbije?

Da, ali u isto vreme su primali novac iz kosovskih institucija, i drugu vrstu podrške. Igrali su na dve karte. I tu mislim i na institucije, preduzeća i pojedince sa Severa. Istovremeno su zagovarali ideju da su deo  Srbije, a koristili materjalne beneficije kosovskog sistema.

Kakvu su onda sliku o sebi slali?

Ja ne želim da uopštavam, ali mogu da kažem ono što sam slušala kroz svoj rad u nevladinim organizacijama i mnogim mrežama za saradnju da međunarodni predstavnici govore da su Srbi dosta razmaženi, hoće da sarađuju samo tamo gde vide lični interes. Ja ipak mislim da mnogi drugi Srbi nisu ništa dobili i žao mi je što ništa od te koristi nije otišlo običnim građanima. A šta ovi drugi žele? Kada Kosovo daje pare – onda može Kosovo, a neće Kosovo kada Srbija daje pare.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.