Selo Lokva kod Zvečana – tako blizu, a tako daleko od civilizacije

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

Kada iz Mitrovice, preko Žitkovca, krenete put Zubinog Potoka, na 8. kilometru od Zvečana, ušuškano među zlatno-žutim drvećem, nalazi se selo Lokva.

Isprva, jedva primetan zemljani put sa desne strane, vodi nas kroz gustu šumu. Sav u rupama i kamenju, odaje kretanje uglavnom traktora i vozila za vuču drva. Za “obična kola” malo je teže. Ipak, pažljivo biramo pravac i zaobilazimo nezgodne deonice. Dobro je da nas prati lepo vreme jer, kako Lokvani kažu, po kiši i blatu teško da bismo mogli prići selu.

Iako malo prašnjavi, srećni smo što smo u ovoj oazi lepote, te nastavljamo kaldrmom do krajnje kuće u selu. Kuće su stare, uglavnom od zemlje i tesanog kamena, a ima i pokoja vikendica kako u gornjoj, tako i u donjoj mahali.

Psi najavljuju naš dolazak, a iza njih užurbano otvara vrata starica koja nam kaže da se ne plašimo. S obzirom na to da je ovo selo izolovano, Lokvani vole društvo i vole goste. Odmah iznose slatko i vodu, sok, rakijicu – ko šta voli. Ne prihvataju odbijanje, to se po starim srpskim običajima ne sme.

Život u samoći

Milenija Pavlović živi sama. Nije se udavala. Ceo život je provela u Lokvi, vodeći život snažnog srpskog gorštaka. Iako kaže da je rođena “tamo, negde, oko četrdesete”, njeno držanje ne odaje njene godine. Zdrav život na selu ju je ojačao. Još uvek sama mesi hleb.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

Kaže da nije lako živeti sam, ali je okružena rođacima, koji se međusobno pomažu. Prima socijalu, ne žali se i kaže da je to za nju dovoljno. Do lekara joj, samoj, nije lako stići, jer taksi košta od 700 do 1000 dinara. Međutim, uvek se nađe neko ko bi mogao da je odvede do Doma zdravlja, u Zvečanu gde, obično, i prenoći kod rođaka.

Često je obilaze i stranci. Reči hvale najviše ima za grčki kontigent KFOR-a.

„Dolaze nam redovno. Dolaze nam, Bogami, ne mogu da grešim dušu, donesu mi puno šta. Dobri su, pošteni ljudi. Pravoslavci. I lepi su ljudi. Pitaju nas je l’ vas napada ko? Ne, ja reko’, ne daj Bože, niko nas još nije napao. Niti je ko došao do sad, a sad svašta može da bude,” kaže Milenija.

Priča nam kako je bilo kad je ona bila mlada. Kaže da je selo bilo puno ljudi, a danas je ostalo svega “sedam duša” u celom selu. Žali za tim danima.

„E, kako je to nekad bilo, subotom i nedeljom – igranka. Tu omladina, tu svirajka, muzika… Sad sedam osoba živi u pet kuća. Leti dolaze i drugi da rade ponešto, ali napustilo se. Nije imao put, pa svi otišli za poslom. Neće niko da ide peške, da nosi u rukama kad kupi i iz Mitrovice donese. A ranije smo sve nosili, i vodu. Pa ovde, naviše, ne daj Bože! Ruke iz ramena da izvadiš.“

Kroz plač priča da samoću teško ali stoički podnosi, uz smeh i šalu.

“Ja kakvu imam sekiraciju, ja da je da ćutim, u šumu bih bila odavno. Ali ja jok, ja sam otvorena, šalim se sa svakim. Odem u prodavnicu, oni me pitaju, izvol’te. Rekoh, ja sam iz Lokve. A kaže, gde je ta Lokva. A ja kažem, pa pođi, pa da vidiš. ‘Oću da vas odvedem, da vam kažem gde. I šalim se tako. Mene to održava,” kaže Milenija.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

Program posete geronto domaćica starim ljudima, od skoro je zaživeo i u ovom mestu, pa Mileniju redovno obilaze. Ona ih dočekuje sa željom i nestrpljenjem. Ipak, žao joj je devojaka, jer kaže da nekad dolaze peške, a nekad taksijem, pošto im nije obezbeđen prevoz.

Kao i u ostalim srpskim selima u ovom području, i u ovom je mesna vlast zatajila. Iz opštine ih, kaže, niko ne posećuje. Kuća joj je napukla i, iako je predala zahtev za taj vid pomoći, do sada joj se niko nije obratio.

„Dođu sal’ kad treba da se glasa. Došli, doneli neku pomoć, kola teraju, voze one džipove. Ušli su u kuću, ja sam ih zvala, i videli su ono kako puk’o zid. Rekla sam im uz ovaj zid jedno kupatilo malo, vala, da mi se namešti. Evo 5 godina, ništa od toga nema,” kaže Milenija.

Dodaje da je jedinu pomoć dobila od prethodne vlasti i stranaca, kada su joj renovirali kuću – promenili krov, maije, vrata i prozore na kući. Tada im je, takođe, napravljen i nasut novi put. Međutim, kako je već prošlo sedamnaest godina, on je u međuvremenu propao od vuče drva meštana iz susednih sela. Iako su predali zahtev za asfaltiranjem, ne nadaju se njegovoj popravci.

“Patili smo veliku muku, na teretu smo bili…Pa nismo, slatka sestro, daleko, mogli bi da nam asfaltiraju. Nije to daleko od asfalta. A eno Šiptari onamo. Sve od kuće do kuće oni imaju asfalt,” jada se Milenija.

Dedovina – zaostavština se ne zaboravlja

Od onih koji najviše vole u Lokvu da dođu leti je i Gradimir Trajković, koji živi i radi u Zvečanu. Zatičemo ga pored „vesele mašine“. Peče rakiju i nudi nam da probamo lokvansku.

Gradimir voli ovde da dođe, jer je tu odrastao i ovde mu je dedovina.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

“Naše selo je staro oko 370-380 godina. Nekada je to bilo veliko selo. Imalo je oko 40-50 domaćinstava. Danas ima 5 naseljenih kuća. Svi smo bliski. Rođaci smo u pravom smislu. Naš predak je došao iz Lovca u jedan zaseok koji se zove Lokva, a kažu da je selo dobilo naziv po prirodnoj lokvi, njivi u kojoj se zadržavala kišnica. Izuzetno je ravno. Svaku našu njivu može kombajn da ovrše i zemlja je veoma plodna. Međutim, danas je sve zapušteno,” kaže Gradimir.

Dolazi, uglavnom, kada voće sazri i neumorno radi kako ništa ne bi propalo. Kada je u Lokvi, kaže da su gosti nezaobilazni deo njegove svakodnevnice. Pogotovo kad peče rakiju.

“Ove godine smo brat i ja imali oko 60 kazana rakije za pečenje. Prošle godine smo imali 120. Dolazi cela nekadašnja porodica da pomogne oko branja šljiva. Imamo dosta zemlje, ali uglavnom koristimo ovo pod voćem“.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

Iako je staru kuću u potpunosti opremio, za pečenje rakije je morao dobro da se pomuči oko vode jer ona u ovom selu, pored problema sa putem, predstavlja najveću teškoću. Iz Zvečana je doneo cisterne. Pritisak je leti toliko slab da mora satima da se čeka da se jedna flaša napuni. Zimi je drugačije, jer se tada ne troši voda za zalivanje i onda se zajednički bazen, oko 30 tona, nesmetano puni i podmiruje potrebe svih meštana.

Kaže da je put bolji češće bi dolazio. Zima predstavlja pravu teškoću Lokvanima, iako put čisti JKP Zvečan. Ali do sada niko nije našao za shodno da put u dužini od 2 kilometra asfaltira.

Svuda pođi, svojoj kući dođi

Jedan od retkih koji je ostao u selu je i Krsto Janićijević. S obzirom na to da se selo nalazi na oko nešto više od 800 metara nadmorske visine, od njegove kuće pruža se prelep pogled na tvrđavu Zvečan, Obilić, kao i elektrane A i B.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

Kaže da je svoj radni vek posvetio preduzeću Termoelektro. Pošto ga po tome svi prepoznaju, duhovito se dosetio i na kući postavio naziv preduzeća, sa svojim imenom.

Ceo život je proveo na terenu i prošao mnoga mesta: Pančevo, Starčevo, Beograd, bio je i u Nemačkoj i Češkoj. Kaže da je, zahvaljujući tom poslu, svojim rukama uspeo da napravi kuću u Lokvi, u kojoj živi sa suprugom.

Sada je u penziji. Sinovi rade privatno. Jedan je u Mitrovici, a drugi u Norveškoj – “otišao tamo da zaradi neku crkavicu”. Međutim, teško je živeti kada nema osnovnih uslova za život – put i voda. Zahteve za popravljanje puta i vode su predali i opštini i Kancelariji za Kosovo i Metohiju, ali im niko, do sada, nije izašao u susret.

Selo Lokva, opština Zvečan
FOTO: KoSSev

“Jednostavno, nemaš gde da se obratiš,” kaže Krsto.

Jedino im, na njihovu molbu, JKP leti donese vodu, kad zatreba.

Kaže da je nekad u selu bilo sedamnaest kuća, ali su vodu svi imali zato što su je sa izvora u podnožju brda nosili na “konate”. Taj izvor i dalje postoji i sa veoma jakim pritiskom, ali nema nikoga ko bi im pomogao da se voda dovede do zajedničkog bazena. KFOR se pre desetak godina ponudio da pomogne, ali su i oni odustali.

I Krsto žali za starim vremenima. Bilo je ljudi, bilo je sreće. Međutim, od bombardovanja, selo je naglo opustelo.

“Imalo je dosta dece. Kad pođeš u reku, po 50 za govedima, za ovcama. Pesma, svirajka, po ceo dan. Pre bombardovanja drugačija bila pesma. Narod se menja, sad nemaš drugarstvo, nemaš komšiluk, nemaš ništa,” tvrdi Krsto.

Iako malo selo, Lokva je srazmerno svojoj veličini dala mnogo visokoobrazovanih intelektualaca. Ima ih među lekarima, arhitektama, profesorima na fakultetima i profesorima u osnovnim i srednjim školama. Međutim, skoro svi su otišli. Za poslom i lakšim životom. Mnogo više ljudi bi bilo u selu, kada bi mesna vlast nešto uradila po pitanju vode i puta, uvereni su Lokvani. Zato pozivaju nadležne da im pomognu. To je, tvrde, jedino što im preostaje, pre nego što se selo u potpunosti ugasi.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.