Selo Bresnica u opštini Zvečan: kafa može, put ne

Bresnica, pogled ka dolini Ibra

Na 8. kilometru severno od Zvečana, ako se koristi putni pravac Zvečan – Banov Do, odnosno na 12. kilometru iz pravca magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Kraljevo, nalazi se selo Bresnica. Smešteno na obroncima Spasojevog brda i Čukare, broji nekoliko zaseoka: Krst, Padinci, Kovačevik, Kozarevci, Rujštani, Trambovići i Lojze. Posetili smo njegove meštane, i svi su nam se požalili na ono što i drugi gorštački i seoski krajevi na Severu Kosova: mladi odlaze, jer su uslovi za život teški uprkos prirodnom bogatstvu. Stoka im se krade, nemaju put a mesne vlasti za njihovu muku ne haju.

Kada su u 15. veku Turci radili popis domaćinstava selo je zabeleženo pod nazivom „Brusnica“. Te 1455. godine, popisano je 35 hrišćanskih kuća. Danas broji oko 20 кuća.

Obroncima sela prolazi Bresnička reka, a na njenoj levoj strani je staro groblje koje je, po predanju, ostalo od Rimljana.

S obzirom na to da se nalazi na 558 m nadmorske visine, čist vazduh u ovoj vazdušnoj banji i prelep pogled koji puca ka dolini Ibra, pruža neopisiv osećaj slobode. Iz sela se vidi čak i vrh „Trepčinog dimnjaka“.

Bresnica, vrh Trepčinog dimnjaka

Put naš nasušni

Bresnica je izuzetno plodno mesto i u njemu uspeva gotovo sve od biljnih kultura, karakterističnih za ovo područje, a meštani se prevashodno bave poljoprivrednom proizvodnjom.

I pored svih nabrojanih prednosti, najveća teškoća za ovo selo predstavlja neasfaltiran put, čija ukupna dužina od jednog do drugog kraja sela, iznosi 5,5 km. U blizini je tzv. Vruće vode, prirodnog izvora za lečenje kožnih bolesti, zatim se nastavlja kroz zaseok Krst i izlazi na najvišu tačku puta zvanog Šaren kamen. Ova nekategorisana putna mreža ne nudi potrebne uslove za saobraćaj motornih vozila.

Put za Bresnicu kod Šaren kamena

“Zbog puta i vode je narod otišao. Da imamo put, svi bi se vratili. Vraćaju se u Drijen, u Crepulju, u Mokru, idu u Brnjak, iz Smedereva dolaze gore, pa bi se vratili i kod nas,” zaključuje Ljubiša Radivojević, meštanin Bresnice. Kaže da je ono što je urađeno u selu isključivo zasluga meštana.

“Sami smo sve ručno radili. Sami popravljamo put i sami smo ranije, uz pomoć volujske zaprege, ispravljali bandere. Treba nam put, ali i trofazna struja. Zbog monofazne, koju sada imamo, elektronski uređaji stalno crkavaju. Treba nam i voda.”

Bresnica, razgovor sa meštaninom2

Bresničani su ponosni na hladnu bresničku vodu, iako je ima malo. Kažu da je zimi topla, a leti može da se uporedi sa kopaoničkom.

U to smo se i sami uverili, jer vam se ruka “zaledi” posle samo nekoliko minuta držanja pod mlazom na izvoru.

Nosili su je na proveru i kažu da im je potvrđeno da je čista i kvalitetna. Ipak, do nje je malo teže doći. Izvor se nalazi ispod kuća odakle meštani toče vodu i nose uzbrdo do svojih domaćinstava, a zatim štedljivo koriste.

Kladenac u Bresnici

Oni malo imućniji imaju pumpe i cisterne, pa im je u neku ruku lakše. Međutim, tvrde da vode nema dovoljno za celo selo, pa bi im možda regionalni vodovod, ako počne da radi u budućnosti, mnogo pomogao. Tada bi bilo dovoljno vode, kažu, i za okolna mesta koja takođe imaju teškoća sa vodom.

Pumpa za vodu u Bresnici
Foto: KoSSev
Telom u gradu, duhom na selu

Oni koji su otišli iz sela, kao i svuda, otišli su u potragu za stalnim zaposlenjem. Ipak, onaj rani deo svog života, kada su bili bezbrižni i srećni, ne zaboravljaju. Stalno se vraćaju svom kraju, jer je on za njih najlepši.

Nebojša Milošević – Mišo, kaže da je rođen u Mitrovici, živeo u Bresnici, a u Banjskoj učio osnovnu školu. Posle završene srednje škole u Mitrovici, nije mogao da nađe posao, pa je “trbuhom za kruhom” otišao u Beograd, a bio je i u Rusiji.

“Radim tamo, međutim, volim ovo mesto. Ovde sam rođen, tu su moji svi, dedovi i pradedovi sahranjeni. Dolazim najmanje jednom ili dva puta mesečno. Lepo je ovde. Žerovnica nam je odmah preko brda, a Zvečan svega nekoliko kilometara. Međutim, uslovi su prilično loši i tu pre svega mislim na put. Bilo bi dobro kada bi makar put sredili. Ako već ne mogu da ga asfaltiraju, makar da ga redovno nasipaju, kako bi se oni koji žele vratili i narod zadržao ovde. Do sada su samo nabacali ponešto, ali rupe su se ponovo otvorile. Struja često nestaje, bandere su dotrajale i sve to treba malo da se doradi. Kuću imam u Kragujevcu, ali ja bih ovde voleo da živim, da se vratim. Imali smo staru kuću kojoj je pretilo urušavanje, pa sam napravio novu. Opština nam je dala donaciju u iznosu od 700 blokova, oko 500 crepova i 25 džaka cementa. Prvo su rekli da će da naprave kuću za majku, sa jednom sobom i kupatilom. Kako ništa nije bilo od toga, odlučio sam da uzmem stvar u svoje ruke i investirao u novu kuću”.

Bresnica, razgovor za meštaninom
Foto: KoSSev
Stočarstvo zamrlo zbog krađa

Bresničani su nekada živeli od poljoprivrede i stočarstva. Međutim, zbog stalnih krađa stočarstvo je zamrlo.

“Danas je teško o tome i misliti. Majka bi mogla da drži kravu i neko telence. Međutim, mnogo se krade. Oduzimaju ti sve što mogu. Ne smeš ništa da imaš. Ne želim da je neko pokrade i isprebija zbog toga. Komšija je morao sve da proda, jer su ga zvali telefonom i proveravali šta ima od stoke,” kaže Mišo.

Nažalost, kako kažu meštani, počinioci ovih krivičnih dela nikada nisu pronađeni. Najbolje bi, prema njihovom mišljenju bilo, da postoji neka osiguravajuća kuća, koja bi pokrila troškove krađe. Tek tada bi bili spokojni i mogli bi da rade ono što vole. Voćarstvo je za sada, jedino na šta se oslanjaju.

Šansa za povratak sa uzgojem bobičastog voća

“Imam hektar i po voća i 35 ari malina. Prošle godine sam 220 kazana rakije ispekao. Imam pčele. Bolest ih je dosta desetkovala, ostalo mi je malo, ali planiram da ih obnovim. Hoću da nastavim tamo gde je moj otac stao, neću da zanemarim ono što mi je od njega ostalo. Iako živim u Kraljevu, više vremena provodim ovde. Familija mi je tu, zajedno radimo. Selo je prelepo. Možda na prvi pogled izgleda pusto i mirno, ali nije tako. Samo danas je prošlo oko deset automobila. To su, uglavnom, ljudi koji nemaju stalno mesto boravka u Bresnici, ali žive u okolini. Dolaze, rade i održavaju svoje kuće i imanja. Dolaze iz Gornjeg Milanovca, Kraljeva, Kragujevca. Ljudi koji su otišli potrebom, ali koji planiraju da se vrate kad bi imali uslova da seju maline, kupine,” kaže Zoran Radojković.

Bresnica, razgovor sa meštaninom3
Foto: KoSSev

On već godinama pokušava da reši problem lošeg pristupa selu. Nebrojeno puta je bio u opštini, mnogo puta su se podnosile peticije sa potpisima meštana, ali od pomoći ništa.

“Išao sam, dosađivao sam im i oni su mi doslovce rekli da para nema i da zbog toga više ne dolazim. Rekli su mi “možeš da dođeš na kafu, ali zbog puta ne”. To mi je rekao predsednikov “izaslanik”. Do predsednika nikad nisam uspeo da dođem. Kad god sam otišao u opštinu čovek je bio ili u nekom poslu ili nije bio prisutan. Mi samo minimalno tražimo – taj put da nam se održava i obnovi infrastruktura,” kaže Zoran.

I on, kao i ostali, ima teškoća sa vodom, pa je do kuće sprovodi pumpom. Kaže da je davno u selu postojao seoski vodovod, ali ga više nema.

Bresnica, pumpa kod izvora
Foto: KoSSev

“Lepo se sećam mladosti. Zato sam i tu. Ta uspomena ne može nikad da izbledi. Nekad je selo bilo živo i u većini kuća nije bilo ispod 5 članova. Međutim, deca su otišla za školom, a selo je ostalo i opstalo samo zahvaljujući meštanima i njihovom samodoprinosu. Sve što smo ovde uradili sami smo finansirali. Jednostavno, niko nas ne posećuje i ne pridaje nam značaj. Nismo zanimljivi ni za opštinu, ni za bilo koga drugog,” kaže Zoran.

Pamtim bolja vremena. Zdravlje je najveće bogatstvo

Kako je nekada bilo, priča nam sedamdesetšestogodišnja Rada Milošević, koja se iz Ibarskog Kolašina udala u Bresnici. Dok prebira po sećanju, tvrdi kako se ranije mnogo lepše živelo, iako je život bio teži.

“Pamtim bolja vremena. Bilo je dosta naroda, gradilo se, kućilo se, imalo se. Od poljoprivrede sam živela. Radila, kopala, žnjela, sve živo. Veselo je bilo i radilo se. Svijem bilo dobro i sjajno. Sad svako nervozno, svako misli o zlu, ne misli o dobru. Mladi otišli, stari ostali, izumrli,” kaže Rada.

Bresnica, razgovor sa meštankom1
Foto: KoSSev

Na pitanje da li joj teško pada što živi sama, odgovara:

“Žimi ti, nije ni lako, ali šta ću. Deca i unučići mi često dolaze. Baš mi bude lepo kad dođu, ali kratko to. Posle mi nezgodno kad odu. Al’ ne mogu ni oni. Skupoća, koliko košta put da dođu! Al’ čujemo se telefonom neki put, nek’ su zdravo. Zdravlje je najveće bogatstvo, pa drugo sve kad se može i kako se može. Dok sam ja živa neka dolaze. Posle nemaju đe ni da dođu. Lepo je mesto, ali nema put, a on mnogo znači. Nije vrletno, nije uzbrdica, nego ravno. Obećaju i prevare”.

Bresničani se veoma dobro slažu. Da li zato što ih je malo, pa ih je muka naterala na zajednički rad, tek eto, baka Rada hvali svoje mlađe komšije. Jedan komšija je često prebaci kolima, kada je nešto hitno, drugi komšija donese i “iskrati” drva za ogrev. Voli ih kao svoju decu. Sloga je uvek postojala u Bresnici i ta tradicija se održala do danas.

Kako još nije zaživeo program posete lekara ovom selu, starijim meštanima je najteže kad se razbole, jer do medicinskih ustanova u Zvečanu i Mitrovici moraju da koriste taksi. Cena taksi usluga se u proseku kreće od 10 do 15 evra u jednom pravcu, u zavisnosti od vozača, ali i vremenskih uslova. Najteže je zimi, jer smetovi snega znaju da budu neprohodni. Ipak, kažu da nekako izmole JKP da pošalje radnike na teren, pa onda i taksisti ne prave problem.

Poljoprivrednik uvek gleda u nebo

Nezaposlenost je, pored puta i vode, još jedna velika boljka. Mnogi meštani Bresnice su na privremenom radu u Rusiji ili Češkoj, usled nemogućnosti da nađu posao u svom mestu. Žene su, uglavnom, nezaposlene.

Jedna od njih je i Stojanka Vasović, majka troje dece. Dva sina su joj u srednjoj školi, dok ćerka pohađa fakultet. Kako je samo muž zaposlen, veoma je teško školovati decu od jedne plate. Iz tog razloga se cela porodica bavi poljoprivredom. Međutim, kaže da je to težak posao, ne toliko zbog fizičkog opterećenja, već zbog toga što celokupan rod zavisi od vremenskih uslova.

“Poljoprivrednik sve vreme gleda u nebo. Oduvek je tako i mi smo tako i navikli. Nije nam teško da radimo, iako nas u radu zatekne i novo jutro. Sadimo uglavnom osnovno: pasulj, krompir, papriku, paradajz. Imamo naš plastenik i sve što proizvedemo je za nas. Ono što preostane, a toga bude malo, prodamo,” kaže Stojanka.

Bresnica, razgovor sa meštankom2
Foto: KoSSev

Iako u selu nema prodavnice, kaže da im ni to ne pada teško, koliko neasfaltiran put na koji čekaju decenijama.

Bresničani vole svoje mesto i ne žele da ga napuste. Čude se prenatrpanosti i gužvi u Zvečanu i Mitrovici i podvlače razliku između toga i seoskog mira koji ništa ne može da zameni. Kažu da sve više ljudi iz gradske vreve odlazi na selo, pa ni Bresnica po tom pitanju nije izuzetak. Čak im je i prvi komšija penzionisani lekar, koji se skoro doselio u ovu oazu mira. To ih je malo ohrabrilo. Ipak, samo ohrabrenje neće biti dovoljno da ih u ovom selu zadrži. Oni su sve što je do njih uradili. Karte su u rukama mesne vlasti.

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.