Selo Banje – zaboravljeni ljudi i svetinje

FOTO: KoSSev

Gazivodsko jezero je omiljeno letovalište na Severu Kosova. Vikend turizam se ubrzano razvija poslednjih nekoliko godina. Pored lepih kuća, krče se zemlja i rastinje, dovode putevi. Novopečeni vikendaši žele da se ova naselja urbanizuju.

Netaknuta kolašinska lepota skrivena je i dalje u brdima koja nadkriljuju zelenu vodu. Ali i stvaran život – a to su gorštaci sa Mokre Gore i Rogozne i njihovi problemi. I lepe i stare crkve, a od skora i novobnovljeni manastir Brnjak.

Na samo dva kilometra od magistrale, neposredno pre nego vas kosovski i srpski policajci zaustave da provere vaša dokumenta i pređete na jednu ili drugu stranu, nalazi se selo Banje.

Kao i skoro svako selo ili zaseok kolašinskog kraja, glavna muka je nedostatak asfaltnog puta. Do kuća se dolazi prašnjavim seoskim putem. Iako širok, izrovan je bujicama koje su česte u ovom kraju, ruiniran i nesaniran, pa samo teška muka ili posao „koji se mora“, natera njegove meštane da njime idu.

A meštana je sve manje. Škola je odavno zatvorena, dece i da nema. Po neki mlad čovek ostao je da čuva kuću i stare roditelje.

Tim makadamom uspeli smo se jutros do skoro zaboravljenog hrama Vaskrsenja Lazarevog, ili Lazarice, i svratili u domaćinstvo Milanke Milić poviše ove crkve.

Gosti ovde retko svraćaju, pa im se krepka 85-godišnja gorštakinja obraduje. Neravnim dvorištem gotovo trči da posluži namernike. Nudi rakiju, vodu, prirodan sok od maline, kafu… Ne zastajkuje kad govori, bistrim i iskrenim pogledom nas gleda.

Nenametljivim, zvonkim glasom jedva da pokazuje radost koja se vidi u pogledu i usrdnosti kada su je gosti dozvali ispred dvorišta; još manje kada je pitamo za probleme.

Bez struje je skoro deset dana. Hranu su iz zamrzivača, kaže, njene komšije „bacile u potok“, pa ih „žali zbog štete“.

Većina je kuća sa monofaznom strujom, a i ona nestaje.

„Da nema muka, ‘ođe je život! Stvarno da se živi je milina. Evo, voda ‘ođe je dubinska, ne na crevo, nego prirodna. Sve je dobro ali ostalo…“, kaže dok smo se umivali na izvoru u njenom dvorištu.

Milanka ima tri sina i ćerku. Danas živi sa sinom koji se vratio sa rada iz inostranstva da o njoj brine. Ostali su zasnovali svoje porodice u gradovima. Iako je obilaze, a ona ne ide nikud, radovala bi se putu koji prolazi pored njene skromne kuće i imanja.

„Značio bi novi put mnogo za nas. Vidite gore, iskopane rovine… Te obećavaju, te onda ali nikad ništa. Najteže je da se razbolim, ne mogu da dođem do lekara. Nekad zaveje sneg, da siđem ne mogu, ostarilo se“.

Promenilo se mnogo, narod se odselio, mnoge kuće ostale su prazne – dodaje, dok nam objašnjava koju lepotu su ljudi ostavili da odu u gradove. Grane savijene od voćki – šljive, jabuke, kruške, planinska čista voda, šume, vazduh kojim dišu cela pluća.

Prazan je bio još jedan dragulj u ovom selu. U potpunom miru, ušuškana na proplanku, pored starog puta i seoskog groblja, uokvirena šumom s jedne strane, dok sa druge je razmetljivom lepotom crkva Vaznesenja Lazarevog nadkrilila, čini se, celo Gazivodsko jezero.

Od milošte nazvana Lazarica, čeka na vernike i posetioce. Zbog svoje veličine može da primi stotine. Izgrađena je na mestu nekadašnje skromne seoske crkvice. Ostaci su vidljivi i sačuvani u nedovršenom hramu.

Na velikoj mermernoj ploči uklesana je poruka da je hram osveštan 5. jula 1990 i da ga je blagoslovio tadašnji vladika, patrijarh Pavle. Zabeležen je trud meštana i sveštenika Radomira Radovanovića da se hram stavi pod krov 2004. I tako je ostalo.

U hramu tek koja ikona i skromni novčani prilozi vernika – meštana i po koja sveća. Naslagani mermerni blokovi ispred čekaju na novu obnovu, kao što je stara crkvica, baš na ovom mestu, obnovljena pre skoro sto godina.

„U posleratnom vremenu ovaj kraj je bio zapušten. Prilikom raščišćavanja temelja nađen je zapis: Ovu crkvu obnovio je svojim trudom i radom, voljom narodnom Živojin J. Bojić, učitelj u Banjama. Crkvica je obnovljena 1926 – 1927. E hvala dobrom učitelju!“ – piše na mermernoj ploči utisnutoj u zid Lazarice.

Kao i Milanka, i Lazarica dostojanstveno podnosi svoju osamu s pogledom niz seoski put, koji možda dovede decu i po nekog namernika i možda ponovo dobrog učitelja. Obe gorštakinje zagrljajem mogu da prigrle i ceo svet.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.