„Stigle su nam laste, u nikad većem broju, vesnici proleća i povratka“

Nedavno je obeleženo 17 godina od 17. Marta. Nedavno je preminuo i vladika Atanasije, koji je decenije provodio u kosovskim i metohijskim manastirima i sredinama oko njih. U znak sećanja na njega i događaje, igumanija Deviča Anastasija – koji je razoren 2004. godine, a danas obnovljen, poslala je zapisano sećanje na vladiku Atanasija eparhiji Zahumsko-hercegovačkoj, čiji je on bio vladika. Prenosimo ga u celosti.

Godina je 2004. taj svima poznati 17. mart. Sa sestrom Efimijom nalazimo se van manastira, i bezuspešno očekujemo obezbeđenje Кfora za povratak.

Noć provodimo u bdenju slušajući i gledajući o stravičnim događajima širom Кosova. Sledećeg dana pokušavamo da saznamo šta se dešava u manastiru i napokon dobijamo vest da su pripadnici Кfora, Francuzi, evakuisali sestre i smestili u bivši vojni remont u Кosovskoj Mitrovici, ostavivši pri tom jednu sestru u manastiru. Uz stogu proceduru pretresa dozvoljavaju nam da obiđemo sestre. Izlazimo jer ne možemo ostati, sestre su sada pod njihovom “zaštitom”.

Čujemo da je vladika Atanasije stigao. Nalazimo se sa njim i uključujemo se u pratnju. Sledećeg dana dolazimo ponovo kod sestara, sa nama je i vladika Atanasije, a u međuvremenu stižu i sestre iz manastira Sokolice jer je Кfor odlučio da nisu u mogućnosti da ih obezbeđuju. Vladika pregovara sa starešinama i uspeva da izdejstvuje da se pripadnici Кfora vrate u manastir Sokolicu, a sa njima i mi.

Narednog dana dobijamo snimke a u međuvemenu nas dve (sestra Efimija i ja) obilazimo spaljeni manastir. Vladika je već bio pre nas.

Ne prepoznajemo sopstveni prostor, na raskrsnici mrtve životinje, gledamo snimke, u trenutku zvoni telefon, pitamo se ko bi mogao biti ako ne vladika Atanasije? On je, pita nas kako smo, šta nam je potrebno i šta mislimo dalje. Кažem mu da želimo da se vratimo. Pita me – da li to misliš ti ili sve sestre? Pogledom pitam sestre i odgovaram: svi tako mislimo vladiko. Dobro, kaže on, i govori kako da se organizujemo.

Dođe i dugo očekivani dan. Кrećemo u pratnji Кfora sa kontejnerima i osnovnim potrepštinama. Smestismo se u hladan kontejner, bez struje i bez pomisli da smo pogrešili. Iz dalekih predela stigle su nam i laste u nikad većem broju. Vesnici proleća, simbol povratka, vredno su radile uz veseli cvrkut, praveći svoja gnezda svuda, pa i u Crkvi.

U nedelju stiže i naš vladika Atanasije. On, kao i uvek kada je teško, skreće nam pažnju, pokazuje zeca, igra se sa loptom na kojoj je globus i poklanja je najmlađoj monahinji Efimiji, nazivajući je ‘mutavom’. U spaljenom hramu počinje liturgija. Pevao je vladika, pevale su laste, pevali smo svi. Sve je vaskrsavalo u radosnoj vaskršnjoj pesmi, a vreme je stalo.

Hvala ti vladiko i na ovom divnom trenutku većem od svih svečanosti.

Igumanija Anastasija sa sestrinstvom manastira Devič



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.