“Savršena oluja”

Piše: Miodrag Miki Marinković

Svedočili smo mnogo puta zadnjih godina posetama užurbanih zapadnih izaslanika i šatl turnejama po regionu, posle kojih su na konferencijama za medije samouvereno najavljivali skori završetak pregovora i postizanje sporazuma Prištine i Beograda.

Svedočili smo kako su se ti rokovi po obrascu obesmišljvali pod rizikom eskalacije na terenu, kako su njihove definicije neprimetno evoluirale, od samouverenih “sporazum se mora postići u narednih 3 meseca”, do oprezno optimističnih “narednih meseci” pa do diplomatsko ispraznih “tokom sledeće godine”.

Sporazum, naravno, još uvek nije postignut a upotrebna vrednost takvih najava se, za nas kojima je posao da ih tumačimo, redukovala na banalno opovrgavanje njihovog značaja i utemeljenosti. Ako je to obrazac viđen toliko puta, zašto se sada čini da su istinite najave o skorašnjem (do kraja marta 2023) potpisivanju francusko-nemačkog predloga? Zašto se ovoga puta čini žurba stvarna? Šta je drugačije?

Naravno odgovor nije jednostavan, ali je očigledan. U međunarodnim odnosima i regionalnim konstelacijama stvorila se “savršena oluja”, splet okolnosti i rizika čije implikacije suštinski ugrožavaju globalne interese pan-atlanskih saveznika. Neki od njih su rizici koji se ne mogu ignorisati. Neke od njih su šanse koje se ne mogu propustiti. Zajedničko im je da zahtevaju brzo delovanje.

Da počnemo od lokalno-regionalnog konteksta. Na tom nivou stvorili su se objektivni ali i samo privremeni politički uslovi da se potpiše jedan takav sporazum. Dovoljno smo daleko od bilo kojih izbora u Srbiji i na Kosovu, koji po pravilu zaoštravaju retoriku i guše prostor za potrebne ustupke, ali ne samo to. Na sceni, koliko god to čudno zvučalo, trenutno imamo i poželjne aktere za postizanje sporazuma. U idealnom scenariju za zapad, plan donose i sprovode one opcije koje regrutuju ekstremne glasače, glasače čija indoktrinisana mobilizacija može predstavljati presudnu opstrukciju procesa. A to su upravo politički pokreti iza kojih stoje Aljbin Kurti i Aleksandar Vučić.

Dakle, oni su favoriti zapada za postizanje sporazuma ne zbog njihovog “reformatorskog vizionarstva” već zbog desktrukciong potencijala koji imaju. Zapad ne može da priušti Vučića i Kurtija u opoziciji, jer je potpuno svestan da, kada bi ovakvom planu bili privedeni, na primer, Boris Tadić i Isa Mustafa, na ulicama bi imali stotine hiljada ljudi koje predvode upravo Kurti na Kosovu i Vučić u Srbiji.

Još su sveža sećanja na nacionalnu histeriju u Srbiji kada se Tadić na jednom regionalnom forumu 2012. godine rukovao sa Hašimom Tačijem. Istim Tačijem sa kojim Vučić tek nekoliko godina posle, intenzivno sarađuje u crtanju novih granica na Balkanu. Dakle zapad je izabrao Vučića i Kurtija da dovrše “stvar”. Otud je i uzaludno očekivanje vlasti u Beogradu da će zapad “rušiti Kurtija”, ali i opozicije u Srbiji – da će “Vučić pasti na Kosovu”.

Loša vest je da će isti akteri verovatno biti favoriti Zapada za garantovanje primene sporazuma, a to će značiti i dogledno tolerisanje autokratskih tendencija u Srbiji i demokratskih deficita na Kosovu.

Drugi argument za užurbano postizanje sporazuma je interna kriza EU, preciznije njene regionalne implikacije. Najveći demokratski projekat u istoriji čovečanstva ozbiljno je uzdrman iznutra. Ne samo odlaskom Velike Britanije, čime je kreiran presedan o kojem sada razmišljaju i druge članice, već i krizom solidarnosti koja je načeta nacionalnim protekcionizmom u vreme pandemije Covid-19, a dovršena nesuglasicama oko rukovođenja energetskom krizom posle invazije Rusije na Ukrajinu.

Te okolnosti dovele su do potrebe za unutrašnjim pregrupisavanjem unutar EU, a konsenkventno i do zastoja u politici proširenja ka istoku. Evropska Unija je time ugrozila glavni mehanizam obuzdavanja nacionalističkih aspiracija na Zapadnom Balkanu, perspektivu pristupa tj. demokratske reforme koje su sastavni deo tog procesa.

Najbolja potvrda toga je serija kriznih situacija na zapadnom Balkanu u zadnjih pet do šest godina. Svaka od njih – najpre u Severnoj Makedoniji, na Kosovu, U Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini imala je manje-više izraženi etnički karakter.

Pokazalo se dakle, da je stabilnost etničkih odnosa na čitavom Zapadnom Balkanu tj. neposrednim granicama Evropske Unije, kreirana na jednom jedinom stubu, prospektu pristupa EU. Ali, isto tako očigledno je da zbog zastoja u intergrisanju novih članica, na Zapadnom Balkanu rastu glasovi koji taj stub urušavaju, te da se moraju bez odlaganja staviti pod kontrolu.

Mistični francusko-nemački plan je upravo sanacija tog stuba, krizni menadžment pa ako hoćete i kupovina vremena. Njegova namera je da, po EU interese najrizičniji konflikt na Zapadnom Balkanu, a to je konflikt Srba i Albanca, privede u kontrolisani proces sa predvidljivim krajem. Žurba nije u tome da se on dovrši, jer bi upravo ishitrena rešenja dovela do esklacije, ali jeste da strane prihvate njegov krajnji ishod, a to je međunarodna intergracija nezavisnog Kosova. Time će proces po shvatanju zapada ući u mirnije vode, što je još jedna iluzija, ali ne za ovaj tekst.

Na kraju, tu “savršenu oluju” zaokružuje kriza u Ukrajini, najveći potres u međunarodnom poretku još od pada berlinskog zida i najveći rizik globalnog sukoba još od II Svetskog rata. Ukrajinska kriza je podigla uloge po svim egzistencijalnim pitanjima zapadne interesne sfere (energetske stabilnosti, migracija, porast desničarskog populizma, pa samim tim i bezbednosti). Time je i kosovsko pitanje dobilo novu dimenziju i postalo integralni deo evropske bezbednosne strategije o smanjenju ruskog uticaja u regionu. Hitnost rešavanja kosovskog pitanja u tom kontekstu pokazala se eskalacijom krize na Severu Kosova u zadnjem kvartalu prošle godine.

Ta kriza je demonstrirala stratešku ranjivost EU i SAD na regionalni ruski uticaj i otkrila lakoću kojom bi Moskva mogla da kreira krize koje bi “razvodnile” fokus zapada na Ukrajinu. Suočeni sa tom opasnošću, EU i SAD upravo pokazuju mnogo veću spremnost da primene širi spektar pritisaka na aktere kako bi kosovsko pitanje što pre stavili “pod kontrolu” i time smanje mogućnost sukoba iza granica ukrajinskog fronta.

Dokle su spremne ići, pokazaće način na koji sporazumu privode Kurtija, koji za razliku od Vučića pokazuje daleko veću rezistentnost na pritiske. Jedna stvar je sigurna, ti pritisci će ovoga puta biti mnogo konkretniji i delotvorniji.

Dakle, ako se sagleda široka slika, očigledno je da smo došli do presudnog trenutka u odnosima Beograda i Prištine. To je trenutak u kome zapadnim silama postaje jasno da je sporazum, bez obzira na rizike koje nosi, manje štetan od njegovog daljeg odlaganja. I to je presudna razlika zašto se ovoga puta čini da će on biti potpisan. Znate svi oni priču o dečaku koji je stalno vikao: Vuci, vuci, ljudi pomagajte, i izmorio nesrećne seljake koji su svaki put trčali u pomoć. E ovoga puta izgleda da su vukovi stvarno sišli do sela.