Sava Janjić iz manastira u VIDEO PORUCI međunarodnoj javnosti: Odložite odluku o zahtevu Kosova za prijem u UNESCO

U iščekivanju odluke da li će na predstojećoj Generalnoj konferenciji UNESCO-a Kosovo postati članica ove svetske organizacije, iguman manastira Visoki Dečani, Sava Janjić, obratio se sinoć iz manastira video porukom na engleskom jeziku međunarodnoj javnosti apelom da se odluka o članstvu, koja se očekuje u narednim danima, odloži. On je ponovio razloge za zabrinutost SPC da ugrožene pravoslavne svetinje, među kojima pre svega manastiri i crkve, uključujući i Prvi spomenik kulture – upravo manastir Visoki Dečani – na Kosovu i Metohiji, dođu pod zaštitu onih zbog kojih su, kako je Janjić objasnio, u poteklih godina i bile ugrožene i rušene. Janjić je naglasio i da se upravo zbog te ugroženosti, neke od njih nalaze na UNESCO-voj listi ugroženih spomenika svetske baštine. On je u apelu naglasio važnost briselskog dijaloga u okviru kojeg treba i ovo pitanje rešavati, te da nastojanja Crkve da se spreči prijem Kosova u UNESCO nisu politički motivisana. Ista poruka, na srpskom jeziku, u vidu pisanog apela, objavljena je potom putem društvene mreže Fejsbuk. Ovo pismo, uz video poruku, objavljujemo u celini.

Poruka arhimandrita Save Janjića, igumana srpskog pravoslavnog manastira Visoki Dečani, prvog spomenika svetske kulturne baštine UNESKO na Kosovu i Metohiji:

Koristim ovu priliku da prenesem najdublju zabrinutost povodom nastojanja Kosova da postane član UNESKO, što je izazvalo veliku brigu u našoj Crkvi i zajednici. Budući da je Kosovo i Metohija još od 13. veka duhovno sedište Srpske pravoslavne crkve, sa grobnicama i moštima naših Arhiepiskopa u našim najznačajnijim svetinjama, naš prevashodni cilj uvek je bio da zaštitimo ove svetinje. Upravo su zbog opasnosti sa kojom se naše svetinje, naročito sve četiri sa liste Svetske baštine UNESKO na Kosovu, suočavaju u poslednjih šesnaest godina, bio i razlog zašto su one upisane i na listu Svetske kulturne baštine u opasnosti. Redovni napadi, verbalne provokacije u opštoj atmosferi netolerancije učinili su neophodnim da naši najznačajniji objekti na Kosovu i Metohiji, još ostanu pod posebnim bezbednosnim režimom policije i međunarodnih mirovnih snaga.

Nažalost, nakon rata na Kosovu, za razliku od ostalih građanskih ratova u bivšoj Jugoslaviji, posebno onog u BiH, gde je vandalizam nad verskim objektima zaustavljen nakon okončanja neprijateljstava, 150 srpskih pravoslavnih crkava i skoro 400 srpskih pravoslavnih hrišćanskih grobalja na Kosovu i Metohiji su uništeni ili teško oštećeni od početka mirovne misije UN na Kosovu i Metohiji u junu 1999. Za samo dva dana u martu 2004. godine, 34 naše svetinje su zapalile hiljade albanskih izgrednika. U to vreme nismo imali nikakve pomoći od tadašnjih kosovskih lidera, koji su još na vlasti, i tadašnjih kosovskih privremenih institucija, osim od međunarodnih snaga KFOR-a predvođenih NATO savezom, koji su zaštitili naše najznačajnije svetinje. Samo moj manastir, iz 14. veka je bio napadnut granatama četiri puta od završetka kosovskog rata 1999. godine i to je i razlog zašto je naš manastir još pod jakom zaštitom NATO snaga.

Naravno, možemo reći da je sve to prošlost, ali akti stalnog vandalizma protiv naših crkava i manastira se nastavljaju i do sada kosovske vlasti nisu u stanju da ih zaustave u jednoj sveopštoj atmosferi anti-srpskog raspoloženja koje raspiruju mediji i neodgovorne izjave pojedinaca. Samo pre nekoliko dana dve srpske crkve su provaljene. Posebno nas vređaju pokušaji nekih albanskih intelektualaca na Kosovu koji aktivno rade na istorijskom revizionizmu i pokušavaju da falsifikuju istoriju i promene identitet naših svetinja, iako su brojni međunarodni istoričari pisali o ovim biserima hrišćanske tradicije, koje su sagradili srpski srednjovekovni vladari i koji predstavljaju važan deo evropske srednjovekovne istorije. Mnogi mladi kosovski Albanci još uče u školama da smo mi, srpski monasi koji ovde živimo stotinama godina, okupirali ono što oni nazivaju albanskim spomenicima i crkvama, što je istorijski apsurdno i dodatno podstiče etničku i versku netoleranciju.

Mi smo ozbiljno zabrinuti zbog eventualnog kosovskog članstva u UNESKU, ne zato što smo protiv promocije kulture i obrazovanja na Kosovu i Metohiji, već prevashodno zbog toga što je veoma teško za nas da verujemo kosovskim institucijama. Neverovatan raskorak koji se vidi između njihovih zvaničnih izjava u kojima nam obećavaju punu zaštitu u svojim izjavama za međunarodne medije i najnoviji, krajnje diskriminatorni nacrti zakona o kulturnoj baštini i strategiji na Kosovu, daju potpuno drugačiju sliku šta kosovske vlasti mogu da učine ako im se dodeli puni status u UNESKU. Umesto da deluje kao mehanizam zaštite UNESKO članstvo može lako da postane mehanizam kulturne represije na Kosovu i Metohiji.

Kao Crkva mi nismo motivisani političkim razlozima, iako Srbija i mnoge zemlje koje nisu priznale kosovsku nezavisnost ostaju i dalje duboko zabrinute da bi članstvo Kosova u organizacijama kao što je UNESKO moglo da bude presedan koji bi ohrabrio separatizam u drugim zemljama. Kosovo još nisu priznale ni sve zemlje članice EU i ono nije član mnogih međunarodnih organizacija, upravo iz tog razloga. Konačno, naše nasleđe nije samo nasleđe naše Crkve, već nasleđe celokupnog srpskog naroda, koje smo čuvali i brinuli se o njemu vekovima, posebno u toku petovekovne osmanske vlasti na Balkanu.

Zato mi kao Crkva verujemo da bi članstvo Kosova u UNESKU trebalo da bude odloženo dok Beograd i Priština, u okviru dijaloga u Briselu koji se odvija pod pokroviteljstvom EU, jasno ne definišu mehanizme institucionalne zaštite naših svetinja na Kosovu i Metohiji, uz sve međunarodne garancije. Ovo treba učiniti kako bi se izbeglo da naše svetinje postanu mete nacionalista i istorijskih revizionista, jer je sadašnje kosovsko zakonodavstvo neadekvatno i može biti jednostrano menjano. Na primer, ideja promene imena naših objekata u UNESKU u „Srpski Pravoslavni srednjovekovni spomenike na Kosovu“ mogao bi biti prvi korak u pozitivnom pravcu, čime bi se jasno ukazalo na versku pripadnost ovih objekata, kao što je slučaj sa Jermenskim manastirima u Iranu (koji su pod tim imenom već upisani na listu UNESKO).

Briselski dijalog između Beograda i Prištine je suštinski važan proces čiji je cilj da promoviše poverenje i reši sva praktična pitanja sa kojima se suočavaju naše zajednice. Konačno, i Beograd i Priština gledaju prema evropskoj budućnosti regiona i mi kao Crkva čvrsto verujemo da naše srpsko pravoslavno nasleđe na Kosovu i Metohiji ne bi smelo da bude kamen spoticanja i predmet političke konfrontacije, već pre svega most između zajednica i naroda dobre volje koji gledaju u pravcu svoje zajedničke budućnosti u Evropi. To je, zapravo, i pravi smisao verskih i kulturnih spomenika bilo gde u svetu – da promovišu razumevanje i poverenje, a ne ono što je suprotno tome.

Naša Crkva gleda u budućnost, ali mi na Kosovu i Metohiji ne možemo zaboraviti rane prošlosti. Kao što je naš manastir pružao zaštitu albanskim izbeglicama sa Kosova koji su stradali za vreme rata, mi jako dobro znamo koliko je žalosno i teško za mnoge srpske izbeglice koje su morale da napuste Kosovo nakon rata i još nisu u mogućnosti da se vrate na Kosovo i Metohiju, šesnaest godina nakon završetka neprijateljstava. Mnoge naše crkve još od 1999.g leže u ruševinama i treba ih obnoviti, mnoga groblja treba popraviti i pomoći svima na Kosovu i Metohiji i u širem regionu da žive u miru i međusobnom razumevanju. Zato ostajemo otvoreni za dijalog. U tom kontekstu, svaka politička odluka koja može da ugrozi mogućnost dijaloga bila bi štetna za sve.

Sa ovom porukom izražavam iskrenu nadu u ime naše Crkve da će UNESKO odložiti prijem Kosova u ovu organizaciju i ohrabriti dijalog i zaštiti kulturnu baštinu, posebno u ovom delu sveta gde je ona još ugrožena.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.