„Pozivam vas da odustanete od optužbi protiv Kosova. Pozivam vas da prihvatite zahtev Albanije za usvajanje rezolucije kojom se traži naknadni izveštaj o nedokazanim, sramnim optužbama o trgovini organima od strane pripadnika herojske Oslobodilačke vojske Kosova, zločinu koji nikada nije počinjen i nikada neće biti. Vi treba da odobrite ovu rezoluciju, ni zbog Albanije, ni zbog Kosova, to je za vašu čast i vaš kredibilitet“, poručio je danas iz Strazbura albanski premijer Edi Rama.
„Kosovo je podnelo zahtev za ulazak u Savet Evrope, da postane njegov član. Albanija bezrezervno podržava ovaj zahtev. Pozivamo vas da učinite isto. Srbija treba da prizna Kosovo kao susednu, slobodnu, demokratsku i nezavisnu državu, ali ako je za ovaj veliki korak Srbije potrebno vreme, za prihvatanje Kosova kao člana sa jednakim pravima u Savetu Evrope ne treba više vremena“, poručio je Rama, dodajući:
„Samo uradite. Uradite to sada i uradite to za sve nas, za Evropu, ne za Kosovo, za Evropu koja se zajedno suočava sa ružnim ratom, a ako želite drugo mišljenje, slušajte Ukrajince. Ukrajina nije priznala Kosovo, pitajte ih šta sada misle“.
Prihvatanjem Kosova u SE, tvrdi da se doprinosi miru i pomirenju u regionu, konsolidaciji ljudskih i manjinskih prava na Kosovu.
Ne sumnja u napredak Kosova, uprkos nepravdi koja mu je naneta, kako je to Rama predstavio, a razlog zbog kojeg ne sumnja je:
„To je jaka vera Albanaca u ovakve institucije koja je poljuljana vašom odlukom, tom odlukom. Kada je istina čitavog naroda tako strašno izobličena, jedina molitva koja nam dolazi je ‘Za ime Boga, ne dozvoli da tvoje prošle tragične greške postanu tvoj neoprostivi greh’?“
Ramin govor danas u Savetu Evrope glavna je vest, makar za kosovske medije u Prištini, burno pozdravljen i na društvenim mrežama, premda ga Aljbin Kurti nije još uvek čuo, kaže, zbog gustog rasporeda danas.
Ni u Beogradu, izgleda, mediji ga nisu čuli, te su novinari predsedniku Srbije na konferenciji postavili pitanja o onome što je rekla srpska opozicija, te jedan „lobista za Kosovo“ u evropskom parlamentu, ali ne i čovek sa kojim se, kako sam predsednik Srbije ističe, jednom nedeljno čuje.
Kako KoSSev saznaje nezvanično, deo srpskih (opozicionih) delegata je danas napustio salu tokom Raminog izlaganja u znak protesta, a jedna od njih – Elvira Kovač iz Saveza vojvođanskih Mađara je za lokalni medij navela da je „zaprepašćena“ ovakvim nastupom albanskog premijera.
Šta je to Rama u jednočasovnom govoru sve kazao?
Iako predstavlja Albaniju, nije došao da priča samo o njoj, već za njega o glavnoj temi, a ona je baš sa Kosova, i za Albaniju je vezana „kao telo i duša“. Od „lažne vesti“ i „fantazije“ o Žutoj kući, „impresivnog nedostatka dokaza“ sa čim se u istom evropskom telu odlučivalo da se formira Specijalni sud, preko Kafkijanskog procesa „jednom mladiću i heroju“, kojeg je lično Bajden nazivao Džordžom Vašingtonom, onom koji je „graciozno“ i „dostojno“ otišao u sud i stavio se na „raspolaganje pravdi“.
„Još uvek je tu. U Hagu. Živi Jozef K. Još uvek u zatvoru. Stvorena lažnom vesti koja se širila poput kuge i uticala na međunarodnu politiku i institucije“, poručio je o svom prijatelju Hašimu Tačiju.
„Čovek ratnik, pretvoren je u vođu albanske mafijaške bande, izabrani graditelj mira pretvoren je u ratnog zločinca, herojska borba običnih ljudi koji su se okupili oko zastave svoje oslobodilačke armije, pretvorila se u stravičnu priču o trgovini organima. Traženje mesta za dostojanstvo bilo je pogaženo sramnim optužbama za masovna zverstva. Oni koji su spaseni humanitarnim intervencijama optuženi su za najnehumanije zločine“, u nadahnutom govoru ispričao je Rama, dodajući dalje:
„Okrutna lažna vest uspela je da se pretvori u izveštaj koji je pretvoren u rezoluciju. Pokušaj divljenja, zapravo, da se služi istini i pravdi sa tolikim brojem ljudi koji su bili u zabludi i koji su na kraju potkopali i istinu i pravdu“.
Korio je i naizmenično hvalio Evropljane: „Vaši postupci pre jedne decenije izazvali su u dobroj nameri jedan od najmonumentalnijih promašaja međunarodne politike, ružno narušavanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, upravo time što ste delovali da ih podržavate“.
Iako je kazao da želi da Evropu „poštedi lekcija istorije“, u sali Saveta Evrope je u dugačkom govoru ipak „održao čas“ – iz istorije, etike, analogije, onako kako to Rama sagledava, i ispravnom izgovaranju reči, pa tako „ne Kosovo“, već „Kosova“ i „Republika Kosova“.
U nastavku objavljujemo neke od Raminih poruka, a u nastavku i izvorni prevod Raminog govora sa albanskog, koji je danas izgovorio u Strazburu.
„Ne postoji paralela između Kosova i Krima, iako postoji između Kosova i Ukrajine. (…) I da se vratim na analogije, postoji još jača analogija između cara koji danas sedi na prestolu Kremlja i kasapina, koji je bio na funkciji glavnokomandujućeg Srbije tokom rata na Kosovu. Postoje dva naroda sa pravom da žive slobodno, u svojoj zemlji, sa svojim jezikom, sa svojom istorijom, sa svojom kulturom, proganjani istim demonima prošlosti, prerušeni u specijalne vojne operacije, i postoje dva tiranina očajnika. Jedan mrtav, a drugi se igra sa smrću, držeći se vizija prošlost, veličina, kako bi sopstvene građane izmanipulisali u smrtonosnu pokornost“.
„Decenijama oštre, široko rasprostranjene i dobro dokumentovane represije, smišljene, varvarske vojne operacije etničkog čišćenja koju je sproveo Slobodan Milošević, dovele su do raseljavanja stotina hiljada civila, pola miliona samo u maloj Albaniji, hiljade poginulih. Silovano je oko 20.000 žena i to su zvanični podaci međunarodnih organizacija. Dok pričamo, oko 1.600 ljudi se i dalje vodi kao nestalo. Živi i dalje tragaju za svojim najmilijima. Mrtvi još nisu našli spokoj groba. Sve je to decenijama eskaliralo pred nosem međunarodne zajednice. Trebale su godine ugnjetavanja i uskraćenosti da svet pronađe moralna načela i postupi u skladu sa njima, ali se desilo. Hvala Bogu, to se dogodilo 1999. Kosovski krik očaja više se nije mogao ignorisati. Njegova borba za opstanak izazvala je sažaljenje širom sveta, a biblijski ljudski talasi koji su bežali iz klanice pokrenuli su demokratski svet na odlučan odgovor. Međunarodna zajednica je preuzela odgovornost i priskočila u pomoć. Prva puna vojna intervencija NATO-a na evropskom tlu priznala je rat Oslobodilačke vojske Kosova, koji je nekoliko godina kasnije rezultirao nezavisnošću zemlje. Pravda je zadovoljena, dostojanstvo vraćeno. Pomirenje je moglo da počne, ili se bar tako činilo“.
„Rat na Kosovu nije bio običan rat, bio je krvava manifestacija, ultra-diktatura nacionalista na pupku Evrope. Bio je to skup savesti demokratskog Zapada, bio je to očajnički poziv iz srca Evrope da se iskupi integritet međunarodne zajednice posle decenija zanemarivanja stradanja miliona civila širom sveta. Zapad je prihvatio izazov. Međunarodna zajednica je našla svoju savest, Evropa je našla svoj moralni kompas, a nedugo zatim, ovaj kompas je izgubljen. Izgubljen u ovoj istoj zgradi. Iste međunarodne institucije koje su okončale rat u Jugoslaviji i dale Kosovu pravo na slobodu, mir i dostojanstvo potkopale su i same njihove postupke, same njihove principe. Ne samo da su na kraju doveli u pitanje motive i integritet borbe za slobodu Kosova, već su svojim delovanjem pretpostavljali i nagađali da ga nikada nije ni bilo“.
„Ova kuća, koja uopšte nije žuta, ali su to liste uvreda ove fantazije, zapravo nije klinika. To je gola kamena zgrada siromašne albanske porodice. Svako od vas može da je poseti. U svakom trenutku. To je jedna od mnogih u ovim zabačenim oblastima koje su manje-više iste. Samo selo, koje se nalazi u veoma zabačenoj oblasti na severu Albanije, koje je u to vreme, čujte ovo, bilo idsečeno od snabdevanja strujom i pijaćom vodom, kao i od asfaltiranih puteva, nije baš idealno mesto za ovakve intervencije, složene i sofisticirane kao što je uklanjanje organa. Zamislite to. Izvinjavam se što sam vas pozvao na ovaj užasan spektakl. Zamislite vađenje organa bez struje, vode, prevoza, a kamoli specijalizovane opreme i tako dalje“.
„A ipak je sablasna ‘Žuta kuća’ našla svoj put ovde, ne samo da uguši maštu, već i poslovnik, pa i sednicu na kojoj se glasalo u ovoj sali, koja je prava sala, a ne bauk. To je dom evropskih naroda. To je dom svih Evropljana. Od onih koji su EU, idemo na one koji imaju samo E, a ne i U“.
„Razmišljajući o onome što sam vam ranije rekao, pokušajte da zamislite predsednika Zelenskog za 10 godina od sada, kako postaje deo nečega tako nadrealnog kao što je predsednik Tači danas, jer su Kremlj i Moskva već počeli da govore da postoji trgovina ljudima, aktivnosti trgovine organima, neonacisti u Donbasu. Dakle, budite spremni na to“.
U nastavku objavljujemo izvorni prevod Raminog govora:
Poštovani Savete Evrope,
Poštovani poslanici Parlamentarne skupštine,
Veoma sam zahvalan na prilici da se obratim ovoj Skupštini danas o fundamentalnom pitanju istine i pravde koje od nas zahteva da razmišljamo i delujemo zajedno.
Ja predstavljam Albaniju, ali nisam došao da pričam uglavnom o Albaniji, iako je tema koju želim da podelim sa vama vezana za Albaniju kao telo i duša. Međutim, vredi početi od Albanije, pošto je ono što ću reći vezano za pitanje odnosa jedne zemlje sa njenom prošlosti i uticaja koji to može imati na njen budući razvoj.
Isto tako, to se odnosi na odnose između država na Balkanu i šire i na ulogu koju Evropa i evropske institucije imaju u načinu na koji razvijaju ove odnose.
Pretvaranje istorije sukoba u istoriju saradnje zahteva ne samo hrabrost od lidera, dobru volju među građanima i poverenje između država, već i zajedničku veru u međunarodne institucije.
U stvari, naši uzajamni odnosi su posredovani našim odnosom sa evropskim institucijama, i ako takve institucije ne uspeju da isporuče pravdu, gubitak za sve nas je veliki kao i šteta nanesena svakoj pojedinačnoj žrtvi njihovog nedela. Šteta daleko prevazilazi zbir pojedinačnih tragedija. To je šteta za čitavu našu zajednicu naroda, udar na sve naše napore da okrenemo mračnu stranicu naše istorije da bismo napisali svetliju.
Ako institucije propadnu, ovaj udarac može biti fatalan!
Za vas je rat daleka uspomena. Za nas je rana koja još uvek boli dok pokušavamo da je zalečimo. Opet, uprkos našim različitim iskustvima sa ratom, pod velikim kišobranom ove institucije, koja sebe definiše kao vodeću organizaciju za ljudska prava na kontinentu, istorijsko pamćenje ne može se shvatiti olako. Činjenice nikada ne bi trebalo da budu kompromitovane igrama moći, a rešenja uvek treba da izdrže test budućnosti.
Poslednjih decenija, kao što znate, međunarodne institucije su bile suštinski faktor u posredovanju u sukobima na Balkanu. Kao i sve druge zemlje u regionu, Albanija nastavlja da gradi budućnost boreći se sa nasleđem prošlosti, da razvija demokratske institucije dok je još uvek proganjaju duhovi autoritarizma i da gradi čvrste odnose sa svojim susedima, uključujući Srbiju, ne tako davno smatrana smrtnim neprijateljem, ali je sada važan partner u našoj strateškoj inicijativi Otvorenog Balkana.
Za one koji prvi put dolaze u kontakt sa regionom, teško je objasniti zašto je Evropa za nas više od institucionalnog projekta, to je egzistencijalni projekat. Nikada do sada istorija nije bila blagonaklona prema nama, nikada nismo mogli sami da biramo gde želimo da pripadamo, drugi su odlučili umesto nas. Oni su uspostavili imperije, uspostavili režime i ideologije koje su nas držale zaključane od Evrope, u zemlji koja je sebe nazivala „svetlećim antiimperijalističkim svetionikom“ sveta, ali koja je zapravo bila crna rupa u srcu Evrope.
Pre samo tri decenije imali smo priliku da slobodno promenimo tok naše sudbine i okrenemo pogled ka horizontu Evrope. Vera Albanije u njenu evropsku sudbinu je naše sidro za budućnost. Bez obzira na poteškoće ili maglu na koje Evropa nailazi, Albanci u celini ne mogu da zamisle ništa drugo osim da podele ovo putovanje, čak i ako se ispostavi da je to teško putovanje.
Zato nastavljamo da negujemo nadu u mlađim generacijama, znajući da što više kriza poput ove sada pogađa celu Evropu, to je silama straha lakše da ugroze izvore nade.
Ipak, posebno u trenucima kao što je ovaj, kada je budućnost ponovo prepuštena na milost i nemilost prošlosti i kada su uskogrudni političari voljni da iskoriste prošlost da ublaže strah svojih građana od budućnosti, ponovo se pojavljuju pitanja istine i pravde.
U takvim trenucima se mora vratiti i ojačati poverenje u međunarodne institucije. Upravo u takvim trenucima ne treba napuštati male države, kako velike države ne bi bile ugrožene zbrajanjem novca koji su prikupili.
U ove tri duge decenije, ako smo išta naučili, to je da je demokratija uvek proces u izgradnji, a ne gotova zgrada, jer ništa što postignemo nije potpuno niti nepovratno i ništa više ne dokazuje ovaj argument bolje od aktuelne agresije Rusije na Ukrajinu i rat koji je usledio u Evropi udaljen je samo nekoliko sati.
Tu zemlju ponovo proganja njena prošlost i još je jedan živi podsetnik, za one među nama koje još uvek proganja njihova prošlost, koliko lako istorijom mogu da manipulišu i koriste je mračne sile.
Na Balkanu smo toga i dalje bolno svesni. Naša nova inicijativa Otvoreni Balkan je nastojanje da se interno realizuju težnje i ciljevi zamrznutog Berlinskog procesa bez ikakvog odlaganja, bez ikakvog oklevanja, na način koji odražava našu volju i odlučnost.
To je pokušaj da se ideali evropskih integracija stave na raspolaganje miru i saradnji kroz slobodu kretanja ljudi, roba, kapitala, usluga, kroz kulturu, umetnost i zanat, kroz zajedničke političke inicijative i udruživanjem snaga u suočavanju sa krizama, koje su veće od nas, kroz konkretne rezultate možemo dokazati našim građanima koliko je besmisleno držati se duhova prošlosti, u svetu gde su granice sve poroznije.
Ovako želimo da vidimo Balkan, više ne bure baruta Evrope, već model mirne koegzistencije. Nije više pion prošlosti, već primer kako se može izgraditi zajednička budućnost. Međutim, način na koji se nosimo sa prošlošću je od suštinskog značaja da bi sve ovo bilo moguće.
Prošlost nije stranica koja se može potpuno izbrisati. Kako zovemo ovu prošlost? Koje priče pričamo? Koje istine biramo da istaknemo? Kako mi mislimo da smo i kako nas drugi doživljavaju važni su ne samo za razumevanje ko smo, već i za razumevanje kako da se bavimo svetom, koga da pratimo, s kim da se sprijateljimo, kome da verujemo?
Ovo me dovodi do glavnog pitanja koje sam želeo da pokrenem sa vama danas i zašto je važno, ne samo za one koji su direktno pogođeni, već i za sve nas, za sposobnost građana da zadrže veru u politiku, u dugoročni mir i međunarodne institucije.
Dame i gospodo, postoje nacije u svetskoj istoriji koje žive ceo svoj kolektivni život hrabro braneći svoju slobodu, okružene nasiljem, lažima i licemerjem međunarodne zajednice koja stoji po strani i gleda dok su oni mučeni u pokornosti. Nadaju se da će izdržati dokle god mogu dok se svet ne opameti.
Ovo je sada slučaj ukrajinske nacije i ovo je bio slučaj Kosova pre nekoliko decenija. Nema sumnje da ste svi primetili koliko je sadašnji stanovnik Kremlja nestrpljiv da povuče paralele između Krima i Kosova. To nikako nije bezobrazan poduhvat, iako dokazi ni na koji način ne podržavaju ovu spekulaciju. Ne postoji paralela između Kosova i Krima, iako postoji između Kosova i Ukrajine, a uzgred budi rečeno, zar ne bi bilo divno da vi ovde u ovom časnom Veću počnete da učite druge institucionalne organe međunarodne politike da izgovaraju i napišu Kosovo sa pravim i službenim imenom – Kosova! – ne Kosovo, Republika Kosova. Nikad nije kasno da uradite pravu stvar.
I da se vratim na analogije, postoji još jača analogija između cara koji danas sedi na prestolu Kremlja i kasapina, koji je bio na funkciji glavnokomandujućeg Srbije tokom rata na Kosovu. Postoje dva naroda sa pravom da žive slobodno, u svojoj zemlji, sa svojim jezikom, sa svojom istorijom, sa svojom kulturom, proganjani istim demonima prošlosti, prerušeni u specijalne vojne operacije, i postoje dva tiranina očajnika. Jedan mrtav, a drugi se igra sa smrću, držeći se vizija prošlosti veličina, kako bi izmanipulisali sopstvene građane u smrtonosnu pokornost. Poštedeću vas lekcija istorije jer na kraju krajeva, istorija o kojoj ovde govorimo teško da je istorija uopšte. To je živi podsetnik za sve Evropljane. Svi se sećaju razornog uticaja raspada Jugoslavije na kraju hladnog rata. Svi se sećate kako se Zapadni Balkan, najsiromašniji i najeksplozivniji kutak Evrope, borio i borio između života i smrti. Svi se sećaju kako su decenije napetosti unutar regiona duboko podeljenog po etničkoj pripadnosti, religiji, ideologijama kulminirale rođenjem 7 nezavisnih država. Svi se sećate krhkog mirovnog procesa koji je usledio, procesa koji bi, kao što nas nedavni događaji u Ukrajini i dalje svakodnevno uče, bilo glupo uzimati zdravo za gotovo.
Svoje komentare ću fokusirati samo na jedan aspekt ove ljudske tragedije. U poslednjem poglavlju raspada Jugoslavije, humanitarni sukob na Kosovu.
Decenijama oštre, široko rasprostranjene i dobro dokumentovane represije, smišljene, varvarske vojne operacije etničkog čišćenja koju je sproveo Slobodan Milošević, dovele su do raseljavanja stotina hiljada civila, pola miliona samo u maloj Albaniji, hiljade poginulih. Silovano je oko 20.000 žena i to su zvanični podaci međunarodnih organizacija. Dok pričamo, oko 1.600 ljudi se i dalje vodi kao nestalo. Živi i dalje tragaju za svojim najmilijima. Mrtvi još nisu našli spokoj groba.
Sve je to decenijama eskaliralo pod nosom međunarodne zajednice. Bile su potrebne godine ugnjetavanja i uskraćenosti da svet pronađe moralna načela i postupi u skladu sa njima, ali se desilo. Hvala Bogu, to se dogodilo 1999. Kosovski krik očaja više se nije mogao ignorisati. Njegova borba za opstanak izazvala je sažaljenje širom sveta, a biblijski ljudski talasi koji su bežali iz klanice pokrenuli su demokratski svet na odlučan odgovor. Međunarodna zajednica je preuzela odgovornost i priskočila u pomoć. Prva puna vojna intervencija NATO-a na evropskom tlu priznala je rat Oslobodilačke vojske Kosova, koji je nekoliko godina kasnije rezultirao nezavisnošću zemlje. Pravda je zadovoljena, dostojanstvo vraćeno. Pomirenje je moglo da počne, ili se bar tako činilo.
Rat je ružan posao, u prirodi je da se pretpostavi da postoji simetrija boraca i da se pretpostavi da su obe strane nanele štetu, ali rat na Kosovu nije bio običan rat, bio je krvava manifestacija ultra-diktatura nacionalista na pupku Evrope. Bio je to skup savesti demokratskog Zapada, bio je to očajnički poziv iz srca Evrope da se iskupi integritet međunarodne zajednice posle decenija zanemarivanja stradanja miliona civila širom sveta. Zapad je prihvatio izazov. Međunarodna zajednica je našla svoju savest, Evropa je našla svoj moralni kompas, a nedugo zatim, ovaj kompas je izgubljen. Izgubljen u ovoj istoj zgradi.
Iste međunarodne institucije koje su okončale rat u Jugoslaviji i dale Kosovu pravo na slobodu, mir i dostojanstvo potkopale su i same njihove postupke, same njihove principe. Ne samo da su na kraju doveli u pitanje motive i integritet borbe za slobodu Kosova, već su svojim delovanjem pretpostavljali i nagađali da ga nikada nije ni bilo. Kako se tako nešto dogodilo?
Poštedeću vas besmislenih spekulacija. Evo činjenica.
Manje od decenije nakon intervencije NATO-a – 2008. godine, Karla del Ponte, bivša glavna tužiteljka Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju, objavila je memoare pod nazivom „Gospođa tužiteljka“. U ovoj knjizi gospođa del Ponte je tvrdila da su vođe Oslobodilačke vojske Kosova počinili strašne zločine, uključujući, pre svega, trgovinu ljudskim organima. Knjiga je prirodno izazvala šokove širom sveta, a optužba je dospela na naslovne strane od Evrope do Australije. Uprkos tome, optužbe su na Kosovu kategorički demantovane. Najmisterioznije pitanje od svega bilo je: šta je sprečilo moćnog tužioca da radi sa veoma jakim mandatom Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija da dalje istražuje. Njene istrage o ovom slučaju, uključujući i Albaniju 2004. godine, dale su u najmanju ruku neubedljive rezultate, ali kako su ove optužbe i dalje ostale? Još jednom, neću se upuštati u spekulacije o odgovoru, ali pitanja postavljena u Del Ponteinim memoarima, a da ih nisu našla, bila su toliko interesantna da su privukla pažnju ljudi Vladimira Vladimiroviča Putina ovde na ovom Savetu. Jedan takav čovek po imenu Konstantin Kosačov, šef ruske delegacije u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, 2008. godine izneo je predlog za sve vaše prethodnike i poslušajte naslov: „Nehumano postupanje prema ljudima i ilegalna trgovina ljudskim organima na Kosovu“. Tako osvajači nazivaju ‘Kosovo’. Sam Kosačev, poslanik koji predstavlja Jedinstvenu Rusiju, Putinovu stranku za one koji nisu upoznati, kasnije se suočio sa sankcijama SAD i EU. Očigledno ne za bilo kakvo dobro delo, ali dok je ovaj čovek pao, njegov rad je ostao i nastavio se kroz Savet Evrope i ne samo da se nastavio, već se podigao na viši nivo.
Njegov predlog je prihvatilo ovo cenjeno telo, koje je blagoslovilo tim da pripremi izveštaj koji je tvrdio da je sproveo nezavisno istraživanje u regionu između 2008. i 2010. godine u ime Parlamentarne skupštine Saveta Evrope ovog tela.
Srpske diplomate su se kasnije hvalile kako se ovaj izveštaj u velikoj meri oslanjao na dosijee koje su dostavili srpski tužioci za ratne zločine, ali ne želim dalje da spekulišem o tome. Ovde je važno da se u izveštaju poimence pominju visoki rukovodioci Oslobodilačke vojske Kosova i optužuju da su počinili strašne zločine, uključujući i trgovinu organima, tokom i posle rata 1998, 1999. godine.
Iako izveštaj nije nastao ni tada ni kasnije, uzgred budi rečeno, samo da znate, albanska delegacija koja je tada bila ovde, nije to sprečila i iako nije bilo dokaza, od onoga što su autori tvrdili da su dobili tokom istrage, usvojen je u celini i doslovce rezolucijom ove skupštine u januaru 2011. godine.
Ovde sam danas 2022. godine, i za to postoji razlog, ne zato što smo ja i mi u Albaniji danas saznali da je ovo najstrašnija lažna vest koja se proširila kroz veoma časne ruke Saveta Evrope, već zato što smo strpljivo čekali dok nismo videli formalnu optužbu, na koju ću se vratiti kasnije. Zato se nadam da razumete ozbiljnost svega ovoga.
Dozvolite mi da ponovim da su potpuno neutemeljene tvrdnje bivšeg državnog tužioca u potrazi za velikom prodajom svoje knjige, znamo šta se dešava sa ljudima koji napuste funkcije i sastavljaju svoje memoare, dovele do predloga poslanika Jedinstvene Rusije koji pretvorena u izveštaj Saveta Evrope, zasnovan na veoma sumnjivim izvorima, koji se potom pretvorio u rezoluciju ove parlamentarne skupštine i koji je potom doveo do stvaranja specijalizovanih veća Kosova, za suđenje osobama osumnjičenim za trgovinu ljudskim organima tokom borbi dok su vodili svoj oslobodilački rat.
Jedan od najpopularnijih romana albanske i evropske književnosti, „General mrtve armije“ Ismaila Kadarea, govori o predstavniku italijanske države koji posećuje selo u posleratnoj Albaniji u potrazi za telima italijanskih vojnika, za koje se tvrdilo da su ubijeni tokom Drugog svetskog rata. U našem slučaju, stvarnost prevazilazi fantaziju.
Delegacija jedne od najuglednijih evropskih institucija, Saveta Evrope, obilazi određena mesta u dalekim albanskim selima u potrazi za specijalizovanim klinikama za koje se pretpostavlja da je došlo do vađenja ljudskih organa.
Izveštaj se fokusira, stavlja poseban akcenat, slušajte ovo, na konkretan medicinski lokalitet, „Žutu kuću“ u severnoj Albaniji gde su, prema tvrdnjama, bile koncentrisane operacije. Ova kuća, koja uopšte nije žuta, ali su to sve liste uvreda ove fantazije, zapravo nije klinika. To je gola kamena zgrada siromašne albanske porodice. Svako od vas može da je poseti. U svakom vremenu. To je jedan od mnogih u ovim dubokim oblastima koje su manje-više iste. Samo selo, koje se nalazi u veoma zabačenoj oblasti na severu Albanije, koje je u to vreme, čujte, bilo odsečeno od snabdevanja strujom i pijaćom vodom, kao i od asfaltiranih puteva, nije baš idealno mesto za ovakve intervencije, složene i sofisticirane kao što je uklanjanje organa. Zamislite to. Izvinjavam se što sam vas pozvao na ovaj užasan spektakl. Zamislite vađenje organa bez struje, vode, prevoza, a kamoli specijalizovane opreme i tako dalje.
U stvari, meštani sela su pitani i odgovarali su da nikada, ne samo da nisu videli, nego ni čuli za takve stvari. Ali čak i za njihovo ćutanje, fantazije koje su ovde predstavljene pred celom Parlamentarnom skupštinom dobile su odgovor. Napisano je i možete proveriti, da je je seljanima pretila Oslobodilačka vojska Kosova, kao i da su obmanjivani stvarima poput, citiram: besplatnom pristupom alkoholu, drogi i prostitutkama. Prostitutke su dovođene ne znam odakle, u to zabačeno selo da ućutkaju ove seljane. a alkohol i droga to je lako, jer u celom svetu postoji pretpostavka da ih koriste svi Albanci.
Nažalost, ovo nije jedino mesto gde se izveštaj oslanja na štetne stereotipe u razornom koktelu koji meša neznanje sa arogancijom. U uobičajenim okolnostima, mešati malo, siromašno, tradicionalno albansko selo sa ulicom sa crvenim svetlima u zapadnoevropskoj prestonici – bilo bi smešno. Bar da se nasmejem naivnosti onoga ko to kaže. Ali ovo nije stvar za smeh. Nije smešno da se mladi ljudi koji su žrtvovali svoje živote za oslobođenje svoje zemlje, etiketiraju kao članovi opasne mafijaške grupe za trgovinu organima. Nije smešno da se Albanci, bilo Albanci iz Albanije ili sa Kosova, sistematski etiketiraju kao inferiorni ljudi. Sa preterano razvijenom lojalnošću plemenu i nedovoljnim poštovanjem prema građanskom društvu i političkim institucijama. Nije smešno što sam izveštaj priznaje da u ključnim trenucima istražitelji nisu imali direktan kontakt sa sopstvenim izvorima. Šta su uradili?! Jesu li oni pravili glasine ili šta?!
Nije smešno što priznaje u fusnotama, ima veoma zanimljivih fusnota koje bi učinile ljubomornim Franca Kafku i Dostojevskog i svakoga ko je imao bujnu maštu da zaroni u dubine ljudske prirode. .
Tu se kaže da neki od navoda nisu mogli biti potkrepljeni, ali ti navodi ostaju. Guglajte, proverite, videćete. Nije smešno što ističe da su istražitelji radili sa finansijskim ograničenjima. Dakle, niste imali resurse da sprovedete odgovarajuću pravnu istragu. Pa o čemu pričamo?! Nije smešno što su tokom celog procesa stručnjaci i diplomate aktivni u regionu pozivali na oprez i uzdržanost. Bili su kao i vi. Kao i vaši prethodnici koji ovde sede. Dostojanstveni i časni predstavnici međunarodne zajednice, ali su znali više. Nije smešno što je Bernar Kušner, koji je takođe lekar, tada specijalni izaslanik generalnog sekretara Ujedinjenih Nacija, više puta isticao: Molim vas, molim vas, dosta sa ovim! Zaustavite se! Ove tvrdnje su veoma sumnjive.
A ipak je sablasna „Žuta kuća” našla svoj put ovde, ne samo da uguši maštu, već i poslovnik, pa i sednicu glasanja u ovoj sali, koja je prava sala, a ne bauk. To je dom evropskih naroda. To je dom svih Evropljana. Od onih koji su EU, idu na one koji imaju samo E, a ne U.
Ali dok je Kadareova novela „General mrtve vojske“ tvorevina fantazije čije je nasleđe da zabavlja i obrazuje čitaoce o užasima prošlosti, krajnje dostignuće vašeg sopstvenog generala u potrazi za vojskom tela koja nisu postojala bilo da se ismeje sama reč o ljudskim pravima. Na osnovu ovoga i uprkos impresivnom nedostatku podataka u vezi sa trgovinom organima, stvorena su specijalizovana veća na Kosovu koje su dovele do hapšenja 4 osobe, uključujući i tadašnjeg predsednika Kosova Hašima Tačija. Samo na trenutak iskoristite svoju maštu i zamislite kako predsednika, premijera ili lidera odvode iz svoje kancelarije i odvode pod nadzor, hapse bez ikakve formalne optužnice.
Neko je pomenuo Džoa Bajdena. Džo Bajden ga je nazivao kosovskim Džordžom Vašingtonom, ali bi u ovom trenutku bilo prikladnije da ga nazovemo Džozef K., kao što je Kafkin lik u „Procesu“ uhapsila daleka, nepoznata vlast, ne shvatajući za šta je optužen.
Predsednik Tači je graciozno podneo ostavku. Dostojanstveno je napustio kancelariju. Stavio se na raspolaganje pravdi. Više puta je izjavljivao da veruje u međunarodnu pravdu i da je izložio svoj život riziku za pravdu. Još uvek je tu. U Hagu. Živi Jozef K. Još uvek u zatvoru. Stvorena lažnom vesti koja se širila poput kuge i uticala na međunarodnu politiku i institucije.
Nemojte me pogrešno shvatiti. Nisam ovde da ispitujem Specijalizovana veća Kosova ili bilo šta u vezi sa redovnim sudskim procesom.
Ovde sam da dovedem u pitanje izvor, sam izvor veoma zaraženi, odvratni izvor koji je stvorio ceo ovaj talas, i tu sam da razgovaram o tome da u zvaničnoj optužnici koja je podignuta godinu dana posle ovog čoveka, nije običan čovek, već predsednik na dužnosti, držan u zatvoru. Ne postoji nijedna reč, čak ni jedna koja eksplicitno ili implicitno spominje pitanje trgovine ljudskim organima, to je nepostojeće pitanje.
Zato sam danas ovde, zato nisam bio ni pre godinu, ni godinu pre toga ni godinu pre toga, jer smo strpljivo čekali da vidimo da li će nešto izaći, iako smo znali da ništa ne može. To je čista fantazija, dobro izmišljena u Kremlju i veoma inteligentno prebačena i prokrijumčarena u kanale međunarodne politike i dovedena ovde u hram ljudskih prava.
Poštovani poslanici,
Razumem pitanje simetrije, razumem važnost nepristrasnosti, razumem potrebu da se istražuje. U prirodi ovakvih institucija je, takođe, da stvari zahtevaju vreme i da se mora detaljno istražiti pre nego što se donese odluka u svakom slučaju, ali dolazi tačka u kojoj kašnjenja, nevoljnost, manevri gube neophodan administrativni karakter i dobijaju značenje drugog, razumevanje koje vodi upravo u poniženje onih kojima međunarodna zajednica treba da služi. To šteti samoj međunarodnoj zajednici, ne zato što više ne može da nastavi da radi ono što je oduvek radila, već zato što je narušeno poverenje u međunarodni sistem.
Kada se svet okrene naglavačke i žrtva postane zločinac, sve je moguće; razlika između ispravnog i pogrešnog, istine i laži nestaje, a onog trenutka kada ta razlika nestane, ponovo smo ponovo u prostoru arbitrarne moći, a prva žrtva ove distorzije ste vi. Da, svi vi, to je sama međunarodna zajednica.
Okrutna lažna vest uspela je da se pretvori u izveštaj koji je pretvoren u rezoluciju, pokušaj divljenja, zapravo, da se služi istini i pravdi sa tolikim brojem ljudi koji su bili u zabludi i koji su na kraju potkopali i istinu i pravdu.
Vaši postupci pre jedne decenije izazvali su u dobroj nameri jedan od najmonumentalnijih promašaja međunarodne politike, ružno narušavanje ljudskih prava i ljudskog dostojanstva, upravo time što ste delovali da ih podržavate.
Nisam ovde da krivim vaše prethodnike, uopšte. Tu sam za vas, žene i muškarce koji se ogledate u mojim očima, koje povezujem sa evropskom savešću pravde, Savetom Evrope, svetskom izvrsnošću zaštite ljudskih prava; Ovde sam da vam kažem da je kao rezultat dosadašnje odluke ovog Saveta, ove Skupštine, svet pravde preokrenut, žrtve strašnih ratnih zločina pretvorene su u zločince.
Potraga za istinom se pretvorila u beskrajno ponavljanje laži, mladić, čovek ratnik, pretvoren je u vođu albanske mafijaške bande, izabrani graditelj mira pretvoren u ratnog zločinca, herojska borba običnih ljudi koji su se okupili oko zastave svoje oslobodiulačke armije, pretvorila se u stravičnu priču o trgovini organima, traženje mesta za dostojanstvo bilo pogažen sramnim optužbama za masovna zverstva. Oni koji su spaseni humanitarnim intervencijama optuženi su za najnehumanije zločine.
Tako je međunarodna pravda još jednom gurnuta u stranu međunarodnim licemerjem.
Da ne bude greške, ja nisam ovde da se molim za Kosovo. Istina Kosova je svima poznata, poznata je svima koji imaju oči da vide, svima koji imaju uši da slušaju, svima kojima je srce na pravom mestu.
Bez ove istine, međunarodna zajednica bi nastavila da stoji po strani, kao što je činila decenijama dok je narod Kosova prolazio kroz brutalni aparthejd, i na kraju intervenisala jer je istina na strani Kosova.
Kosovo je podnelo zahtev za ulazak u Savet Evrope, da postane njegov član. Albanija bezrezervno podržava ovaj zahtev. Pozivamo vas da učinite isto. Srbija treba da prizna Kosovo kao susednu, slobodnu, demokratsku i nezavisnu državu, ali ako je za ovaj veliki korak Srbije potrebno vreme, za prihvatanje Kosova kao člana sa jednakim pravima u Savetu Evrope ne treba više vremena.
Samo uradite. Uradite to sada i uradite to za sve nas, za Evropu, ne za Kosovo, za Evropu koja se zajedno suočava sa ružnim ratom, a ako želite drugo mišljenje, slušajte Ukrajince. Ukrajina nije priznala Kosovo, pitajte ih šta sada misle.
Razmišljajući o onome što sam vam ranije rekao, pokušajte da zamislite predsednika Zelenskog za 10 godina od sada, kako postaje deo nečega tako nadrealnog kao što je predsednik Tači danas, jer su Kremlj i Moskva već počeli da govore da postoji trgovina ljudima, aktivnosti trgovine organima, neonacisti u Donbasu. Dakle, budite spremni na to.
Prihvatanjem Kosova u ovu našu veliku porodicu doprinećemo miru i pomirenju u regionu, konsolidovaćemo ljudska i manjinska prava na Kosovu, podržaćemo reformu pravosuđa i izgradnju institucija u najnovijoj evropskoj demokratiji, mi ćemo pomoći kosovskom društvu da drži vladu pod kontrolom.
Ne sumnjam da će Kosovo nastaviti da napreduje na svim ovim frontovima. Ono što me je dovelo ovde danas je briga za kosovsku demokratiju da će, uprkos svojoj mladosti, uprkos trenutnoj krizi, uspeti, da će dobro proći.
To je jaka vera Albanaca u ovakve institucije koja je poljuljana vašom odlukom, tom odlukom. Kada je istina čitavog naroda tako strašno izobličena, jedina molitva koja nam dolazi je „Za ime Boga, ne dozvoli da tvoje prošle tragične greške postanu tvoj neoprostivi greh“.
Tu sam za vas, tu sam za sve nas. Ja sam ovde kao Evropljanin, u evropskom hramu vere, međunarodnih ljudskih prava, i kao što je Sveti Andrej završio propovedanjem ribama jer su ljudi izgubili veru, nadao se da tragične greške poput ove koju je ova skupština napravila sa oslobodiocima, neće nas sve pretvoriti u jeretike. Ovde sam da vas molim da sačuvate obraz ljudskih prava u Evropi, da zaštitite svoj integritet, da svedočite o svim potlačenim ljudima u svetu i svim žrtvama kršenja ljudskih prava, da mogu da se odupru bez straha da će njihov pravni otpor jednog dana da postane zločin, da žrtve neće biti optužene da su zločinci, da im međunarodna zajednica neće priskočiti u pomoć samo da bi im kasnije ponovo okrenula leđa, da neće degradirati i ponižavati takvim strašnim optužbama one ljude čije trebalo je da čuva dostojanstvo.
Pozivam vas da odustanete od optužbi protiv Kosova. Pozivam vas da prihvatite zahtev Albanije za usvajanje rezolucije kojom se traži naknadni izveštaj o nedokazanim, sramnim optužbama o trgovini organima od strane pripadnika herojske Oslobodilačke vojske Kosova, zločinu koji nikada nije počinjen i nikada neće biti.
Dozvolite mi da zaključim ponavljanjem sledećeg: Vi treba da odobrite ovu rezoluciju, ni zbog Albanije, ni zbog Kosova, to je za vašu čast i vaš kredibilitet.
Svet je dovoljno loš takav kakav jeste. Ljudska prava su svuda ugrožena. Za njih su potrebni ratnici, ali ratnika ne može biti ako nema vere, a sve je u veri.
Bog vas blagoslovio!
Bog blagoslovio Savet Evrope!
Mnogo vam hvala!
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
