Prvi čovek srpskih novinara sa KiM-a: "Moramo više da izveštavamo, češće izlazimo na teren, pronalazimo vesti, ukazujemo na probleme"

Pre nekoliko dana, Društvo novinara Kosova i Metohije, na izbornoj skupštini u Gračanici izabralo je Budimira Ničića za novog predsednika ovog novinarskog udruženja sa Kosova, koje je ogranak Udruženja novinara Srbije (UNS). Jedan od najaktivnijih srpskih novinara sa Kosova i Metohije pokušaće da u mandatu od četiri godine, po sopstvenom priznanju, “pokrene” ovo udruženje, koje je, posle sedmogodišnje pauze, nastale usled rata 1999, svoj rad obnovilo tek 2006, iako je Kosovo i Metohija baš nekako do tog perioda, bilo tačno deceniju u najužem fokusu međunarodne pažnje. Dosadašnji rad DNKiM za javnost je bio uglavnom vidljiv kroz povremena saopštenja, kada su u pitanju pojedini slučajevi odbrane novinarske profesije.

Sa Budimirom Ničićem razgovaramo o budućim aktivnostima Udruženja, ali i o tome kako vidi ulogu, položaj i rezultate medija koji izveštavaju na srpskom jeziku na Kosovu, koji su njihovi problemi, o pitanjima cenzure, odnosu medija prema pitanjima severa i juga Kosova i Metohije, i uopšte, o ulozi  medija u eri Interneta.

Koje će biti Vaše konkretne aktivnosti kao predsednika Društva novinara Kosova i Metohije?

Da pokrenem Društvo novinara Kosova i Metohije (DNKiM) ne bi li ono imalo što konkretnije, korektnije i korisnije aktivnosti. Kako, konkretno? Pod jedan – da napišem svoje viđenje razvoja DNKiM, na hitnom i na strateškom nivou, sa tri težišne tačke, koje sam već najavio: izgradnja DNKIM kao institucije, najšire zajedništvo zasnovano na profesionalnim interesima i jaka i efikasna uprava. Pod dva – neophodno je da Izvršni odbor taj plan usvoji i nadogradi svojim idejama i pod tri – da podelim konkretne zadatke našim članovima koji umeju i hoće da rade i da se brinem o njihovom sprovođenju. Onima koji nedovoljno znaju, tu smo da pomognemo da nauče, a onima koji neće da rade, ili misle da „znaju sve“, zahvaliću se na saradnji, bez pardona i griže savesti. Svi znamo – ima i trećih, i drugih, ali srećom, ima dosta i  prvih, a oni su ne samo nosilac informisanja na srpskom jeziku, nego predstavljaju uzor za svakog profesionalca na Kosovu i Metohiji. Ne želim da ih sada imenujem, ali ću zato vrlo rado u svojim budućim medijskim nastupima imenovati sve zabušante, prevarante i prodavce magle, kao i sve druge koji rade protiv interesa naše profesije i organizacije.

Budimir Ničić rođen je 24.09.1977.godine u Prištini, a živi u Čaglavici. Novinarstvom je 2002. godine počeo da se bavi na KIM radiju. Od 2007. godine direktor je Medija centra na Kosovu, koji se nalazi u Čaglavici. Dopisnik je srpskog servisa Glasa Amerike sa Kosova od 2008, a od 2010, autor je najgledanije emisije na srpskom jeziku na Kosovu “Slobodno srpski”, koja se realizuje u produkciji Medija centra, i koja se emituje na kanalima Nezavisne TV Mreže (TV Herc u Štrpcu, TV Mir u Leposaviću, TV Puls u Šilovu), kao i na javnom servisu Kosova RTK1 i B92 Info kanalu. Dobitnik je brojnih nagrada i priznanja za priloge, reportaže i izveštaje, a najznačajnija nagrada mu je “Dimitrije Davidović”  koju mu je prošle godine dolelilo Udruženje novinara Srbije za godišnje uređivanje emisije “Slobodno srpski”. Oženjen je i otac je Aleksandre, Helene i Irine.

Šta Vas sprečava da to sada učinite?

Zašto bih ih ja hvalio? To je na gledaocima, slušaocima, čitaocima…Mi postojimo i radimo zbog njih i za njih.

U čemu se ogleda konkretna odgovornost, odnosno specifična odgovornost predsednika DNKiM?

Ne vidim ništa specifično u samoj funkciji predsednika DNKiM. ‘Prvog među jednakima’ shvatam kao najodgovorniju osobu u nekoj organizaciji. Upravo ta svest o odgovornosti bi možda moglo da bude to što je specifično i drugačije.

Možete li da uporedite uslove za rad, status i rezultate rada novinara na Kosovu i Metohiji i u drugim delovima Srbije?

To je više različitih pitanja: uslovi su jedno, status drugo, rezultati treće. Teško mi je da ukratko izložim svoje viđenje srpskog novinara na Kosovu i Metohiju, njegove želje, potrebe i probleme. Zanat je zanat i svuda je isti, nekad ide lakše i uspešnije, nekad ide teže. Ali, sam položaj srpskih novinara na Kosovu se ne može meriti sa kolegama iz Srbije iz prostog razloga što smo mi ovde manjina, a oni su tamo većina i zato što smo mi ‘vrlo mala manjina’, u odnosu na većinu koju čini preko 90% Albanaca. To praktično znači da često nemamo dovoljno uticaja na kosovske institucije i međunarodne organizacije da izvršimo medijski pritisak onda kada su ugrožena, ili povređena naša profesionalna prava, ili prava naše zajednice. Možda bi bilo uputno uporediti status, recimo, mađarskih novinara u Vojvodini, sa nama na Kosovu, pretpostavljam da i njima nije lako. S druge strane, ovde su medijski radnici prinuđeni da rade po nekoliko različitih poslova, tako da je, na primer, kolega snimatelj istovremeno montažer, realizator, reditelj, i majstor za sofisticiranu televizijsku opremu. Te poslove u Beogradu, na primer, rade petorica njegovih kolega. Logično bi bilo onda da ima platu kao petorica srpskih kolega, ali, nažalost, nije tako, često ima pet puta manje.

Rezultati?

Što se tiče rezultata rada novinara, tu ima svega, svega i to na balkanski način, gde je sve u ekstremnim merilima. Drugim rečima, ima izuzetno pozitivnih i izuzetno negativnih primera. Pod pozitivnim moram da ukažem na činjenicu da lokalne medije narod sve više i više gleda, odnosno sluša. Koliko veruje, to je već drugo pitanje, jer je stvar poverenja individualna kategorija. A što se tiče negativnih rezultata, puno je toga. Najgore je kad ljudi pomešaju nadležnosti, pa lekari se petljaju u pravo, pravnici u ekonomiju, a novinari u politiku, ali ne kao izveštači, hroničari, ili analitičari, nego kao 'društveno politički radnici starog kova'.

U čemu novinari koji izveštavaju na srpskom jeziku sa KiM-a moraju da budu obazriviji, pažljiviji, senzibilniji, u odnosu na svoje kolege u Srbiji?

Novinari i u Srbiji i na Kosovu treba pre svega da profesionalno, što znači, objektivno i odgovorno, rade svoj posao. Profesionalno novinarstvo se ne može deliti u odnosu na zemlje, regione ili opštine. 

Da li postoji cenzura i tzv. autocenzura u medijima na srpskom jeziku i ukoliko je primećujete, u čemu se ona ogleda? Kakve primere imate?

U pojedinim medijima, na žalost, postoji više autocenzure, nego cenzure. To je posebno prisutno u medijima koje finansira Beograd. Primera ima ‘mali milion’. Jedan od primera je, recimo, emisija “Slobodno srpski”, čiji sam ja autor. Radi se o emisiji koja je po raznim istraživanjima najgledanija na Kosovu već skoro četiri godine. Takođe je i na Severu Kosova najgledanija, ali ona, na žalost, nije pronašla svoje mesto na, recimo, TV Most iz Zvečana, jer, kako kažu na toj televiziji, “baciće im neko bombu ako vidi Albanca u emisiji.” Eto, to je najklasičniji primer autocenzure.

Koje su suštinske razlike između medija na albanskom jeziku sa jedne strane, i medija koji izveštavaju na srpskom i na jezicima manjinskih zajednica, sa druge strane?

Jezičke, uglavnom. Ostalo je manje-više isto. Nema para ni kod njih. I tamo važi pravilo – što manje rada, to veća sujeta. Takođe i kod njih vlada autocenzura i sve što je prati…

Kada su u pitanju mediji na srpskom jeziku, koji su njihovi konkretni problemi? Da li se specifičnosti severa i juga odražavaju i u sferi medija?

Najkonkretniji problem medija na srpskom su – pare. U stvari – nema problema, jer nema para. Naši mediji jedva uspevaju da prežive, jer nema para iz realnih prihoda, odnosno marketinga. Kako da napravimo samoodržive medije, ako se niko ne oglašava na njima?! Sprski biznis na Kosovu ne postoji, za autopraonice, ćevapdžinice i kioske – ne treba reklama, a kod albanske strane i kod internacionalnih kompanija, očigledno, nema dovoljno dobre volje i interesa. Zašto? Zato što je broj potrošača koji razumeju srpski mali?! Ne verujem. Mislim da je to vrlo osetljivo političko pitanje, jer su međunacionalni odnosi još uvek na vrlo niskom nivou saradnje i interakcije, te će sigurno trebati puno vremena dok se stanje, koliko-toliko, ne stabilizuje. Ostali problemi su lakše rešivi: nizak nivo obrazovanja na celom Kosovu, nepostojanje jakih medijskih kompanija, nizak društveni standard, male plate…Ti problemi su manje-više isti i severno i južno od Ibra, s tom specifičnošću što su Srbi većina na Severu, pa možda misle da ih stanje na jugu ne treba toliko da interesuje. A trebalo bi, itekako.

Kako se mediji sa Severa odnose prema temama sa juga, bilo da je u pitanju albanska, ili srpska zajednica?

Mislim da mediji sa Severa malo pažnje poklanjaju sredinama južno od reke Ibar. Nikad nisam video ni jednog mog kolegu sa Severa Kosova, recimo, na konferenciji za novinare predsednice Kosova, premijera Kosova. Zašto? Da li građani Severa Kosova ne treba da znaju ko su i šta rade ljudi koji, pored ostalih, odlučuju i o njihovoj sudbini?! Takođe, retke su priče o životu Srba južno od Ibra, o njihovim pravima, o uzurpiranoj imovini, o etnički čistim gradovima, o pravu na upotrebu jezika, zapošljavanju u javnom sektoru, albanizaciji pojedinih srpskih sredina itd, itd…postoji mali million primera. Međutim ono što me raduje jeste da se izgleda polako budimo i pomeramo sa ‘mrtve’ tačke i vaš web portal je odličan primer za to.

Šta bi trebalo hitno uraditi da se problemi reše, a šta bi bio strateški plan i od koga tražiti pomoć?

Već sam rekao šta planiram u narednih par meseci. A od koga da tražimo pomoć? I za šta? Hmmm…Ne znam, imate li vi neku ideju? Prvo, moramo da imamo nešto, pa da za to tražimo pomoć. Za ništa, ili svašta, ne verujem da će nam neko dati pare, ili drugi vid podrške. Zato sačekajte par meseci da napravimo nešto, pa će nam biti neophodna pomoć i sa vaše strane, sigurno. Mislim da Udruženje novinara Srbije, čiji smo mi ogranak, treba da ima najveću odgovornost i omogući nam elementarne uslove za rad. A kad se steknu ti uslovi, onda na posao, koleginice i kolege sa Kosova. Ne očekujete li možda da neko iz Beograda, ili Brisela, radi naš posao umesto nas?!

Šta je to sto sami mediji mogu i treba da urade da pomognu sebi?

Kad niste sigurni da radite dobro, radite više. Ako to nije dovoljno, radite još više i ne možete pogrešiti. Da bi tražili i dobili status, tretman i prava novinara, neophodno je da vas i drugi vide i doživljavaju kao novinare. A da bi se to desilo, moramo da više izveštavamo, da češće izlazimo na teren, da pronalazimo vesti, da ukazujemo na probleme. Nije dovoljno kopirati nečiju vest, pročitati je i posle pričati kako je naš novinarski život težak. Treba da dođemo do svog proizvoda, pa ćemo onda i više ceniti tuđe delo. Samo tako možemo da budemo solidarni jedni prema drugima, a solidarnost je uslov za zajedništvo i udruženu snagu, bez koje nam nema spasa.

Da li je novinar na Kosovu i dalje društveno-politički radnik?

Nije, i nikad nije ni bio. To su izmišljotine dokoličara. Novinar nikad nije bio društveno politički radnik, ali su se mnogi ‘društveno-politički radnici’ lažno predstavljali kao novinari i danas to čine. Razlika je jasna: društveno politički radnici više ‘brinu’, a novinari – izveštavaju.

Vidite li razlike u izveštavanju među samim medijima sa Kosova, koji to čine na srpskom jeziku? Mogu li svi po svojim rezultatima rada da se svrstaju u agencije koje suštinski proizvode vesti i informišu?

Kao i svuda u svetu, i kod nas postoje dobri i loši, uticajni i manje uticajni mediji. Dakle, naravno da razlika postoji, ali s obzirom na to u kakvim uslovima radimo, bez dovoljno sredstava za rad, bez dovoljno kadrova, mislim da smo više nego dobri.

Šta je to što odražava negativan trend rada srpskih medija na Kosovu? Možete li da budete samokritični i identifikujete slabosti koje postoje u medijskoj sferi, a koje su mediji mogli i trebalo sami da otklone?

Mislim da je najvažnija sistemska postavka stvari. Ali, mi taj sistem nismo uspeli da izgradimo na Kosovu posle 1999. godine. Ima pokušaja, ali ne i stabilnih rezultata. Bilo je pomoći, ali ona nije bila dovoljna. Kao da nas pomažu taman toliko da preživimo, a da slučajno nešto ozbiljnije ne napravimo i ne obezbedimo uslove za dugoračan suštinski razvoj. Kad nemate sistem, onda nema discipline, a kad nema discipline, onda nema posla. Isto je u medijima, kao i u drugim delatnostima. Društvo novinara bi upravo trebalo da izgradi funkcionalni sistem i postane neka krovna organizacija koja će omogućiti, s jedne strane, zaštitu medija i novinara, a s druge, otvarati nova vrata, nove projekte, nove ideje, nove investicije za sve one koji hoće da se bave biznisom u medijima i to na jedan ozbiljan način, profesionalno i odgovorno.

Šta Vas uverava da ćemo uspeti u tome, ukoliko u proteklih petnaest godina nismo?

Ne znam da li ćemo uspeti, ali znam da to isključivo zavisi od nas samih. Možda smo se proteklih petnaest godina malo više oslanjali na nekog drugog, čekajući da  neko drugi reši naše probleme. U svakom slučaju, o ovome možemo pričati nakon možda godinu dana, kada ću preciznije moći da vam kažem kako smo uspeli, ili zašto nismo uspeli.

Kakvo je Vaše razumevanje položaja i uloge novinarstva, na globalnom nivou u eri Interneta i kroz kakav transformacioni  proces postojeće medijske agencije i mediji uopšte treba da prođu da bi opstali kao sredstvo informisanja?

To je veoma interesantno pitanje u eri globalnih, digitalnih i u svakom času dostupnih komunikacija. Uvek sam pravo na istinu doživljavao kao pravo na vazduh. Ili će istina biti besplatna, ili ćemo i vazduh prodavati. Dakle, mediji moraju svoju ‘robu’ mnogo više da isprofilišu nego ranije. Time mislim da nije važno samo nešto objaviti, nego je važno tačnu informaciju objaviti prvi, pre konkurencije i dragim gledaocima, ili slušaocima, objasniti gde su oni u toj vesti i šta je njihov interes. Jedino će se to moći u skorijoj budućnosti ‘prodati’, a za to je neophodno da smo profesionalci i da smo mnogo više na terenu. Naši novinari ovde nemaju konkurenciju. Srećom, ili na nesreću, Kosovo će još dugo biti biti atraktivna tema za svetske i lokalne medije. 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.