Prizren: Dok bude srpskog jezika, biće Kosova

FOTO: Prizrenska bogoslovija sinoć

Prizrenska Bogoslovija Sv. Kirila i Metodija ugostila je sinoć srpskog akademika i pesnika, Matiju Bećkovića. Pred više od stotinu ljudi, u amfiteatru Bogoslovije koja će uskoro obeležiti 150 godina versko-obrazovnog rada, predstavljeno je drugo izdanje knjige „Kosovo – najskuplja srpska reč“. Trideset godina nakon prvog izdanja, Bogoslovija je povodom obeležavanje Miholjdana objavila i drugo. „Pesnik, prorok, napisao je ovu knjigu pre trideset godina, a kao da je juče poslednju tačku stavio,“ opisao je profesor prizrenske bogoslovije. Sam Bećković, osvrćući se na trajanje ove knjige, kaže da, kada je, povodom 600 godina od Kosovskog boja izdao ovu knjigu po prvi put, „nismo ni slutili koliko će ta reč poskupeti u međuvremenu“. Kulturni program večeri upotpunio je i Hor prizrenske Bogoslovije. Sudbina Kosova u rukama je srpskoga jezika, a ne u rukama političara, pregovarača, specijalnih savetnika, kolumnista, spin doktora i analitičara, jedna je od poruka sinoć iz Bogoslovije.

Predstavljanju novog izdanja knjige „Kosovo – najskuplja srpska reč“ prisustvovao je episkop raško-prizrenski Teodosije, a o knjizi su govorili profesori Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, prof. dr Aleksandar Milanović i prof. dr Jovan Delić.

Kosovo – najskuplja srpska reč je predavanje Matije Bećkovića držano u Australiji, Evropi i Jugoslaviji tokom 1989. godine prilikom proslave šestogodišnjice Kosovske bitke. Uz besedu, u izdanju ove knjige iz 1989. našle se i četiri pesme Matije Bećkovića.

Vladika Teodosije: Da ne budemo najgora generacija u srpskom rodu

Vladika Teodosije pozdravio je prisutne u Prizrenu. Poručio je da „treba živeti Kosovo“ u kompleksnom vremenu u kom se danas živi.

„Mnogi su govorili o Kosovu, mnogi su pevali o Kosovu, to i danas čine. Ali zasigurno mislim da to ne čini niko bolje od našeg Matije. I nije samo dovoljno govoriti o Kosovu i pevati. Treba živeti Kosovo. Treba živeti kosovski zavet. Treba svedočiti u naše vreme, sve ono što smo bili i što smo sada i što treba da budemo,“ upozorio je vladika.

Kaže da je naše vreme mnogo kompleksno, da se kao monah, i sveštenik, i kao vladika mnogo moli da današnja generacija bude dostojna predaka.

„Da hodimo njihovim stopama i njihovim putem i da nikako ne budemo najgora generacija u srpskom rodu. Da se s nama, ne daj Bože, završi, ono što je vekovima trajalo, već da mi istrajemo, da odolimo svemu što nas pritiska, i spolja i iznutra i da sve ono vredno, pošteno, čestito i mi predamo budućim pokolenjima. I ono što bih hteo da poručim večeras, ovde, svakom Srbinu, pravoslavcu, da ima na umu ove reči da je Kosovo najskuplja srpska reč.“

Milanović: Rasprava o Kosovu je rasprava o jeziku

Prof. dr Aleksandar Milanović podsetio je da je upravo delo „Kosovo-najskuplja srpska reč“ jedno od najcitiranijih dela savremene srpske publicistike i objasnio da sam naslov ukazuje na to da ova knjiga ne govori samo o Kosovu, već i o jeziku, srpskom jeziku. Veći deo svog izlaganja posvetio je važnosti jezika u oblikovanju čovekove svesti i dokazivanju važnosti reči „Kosovo“ u srpskoj nacionalnoj svesti kroz asocijativne veze koje ona podstiče.

Dok bude srpskog jezika, biće i Kosova

„Nema Srba bez srpskog jezika, a ne bi bilo ni Kosova bez srpskog jezika, kao što ne bi bilo ni današnjih Srba bez Kosova. Da je reč Kosovo, u svim svojim značenjima, utkano u suštinu srpskog bića, a samim tim i centralno u našem jeziku, Bećković obrazlaže kroz čitavu knjigu,“ navodi Milanović.

Milanović je  objasnio da je uvođenjem nove kategorije – najskuplje srpske reči, Bećković davne 1989. najavio asocijativnu leksikografiju, koja je u srpski jezik ušla tek 2005. kada je objavljen asocijativni rečnik srpskog jezika.

Jedan od „stimulusa“, odnosno reči koja podstiče razne asocijacije, u ovom rečniku je i reč „Kosovo“, koje kako navodi Milanović, najčešće asocira na reči „rat, Metohija, polje, Albanci“, ali i druge reči koje su „u duhu Bećkovićevih pogleda koji se pokazuju kao univerzalni u srpskom jeziku“, a to su: „Srbija, istorija, boj, tuga, naše, bitka, manastiri, božur, Gračanica, srce Srbije, ali i samo reč srce“. Jedna od reakcija koja je sasvim u Bećkovićevom duhu, kaže Milanović je „najveća srpska muka“.

Ovaj toponim kod govornika srpskog jezika u svest priziva i reči „bol, gubitak, vera, zaborav, zastava, zauvek, zavičaj, život“, jer Kosovo je za nas pre svega, dalje citira asocijativni rečnik Milanović: „car Lazar, knez Lazar, Lazar, Kosovska bitka, Banović Strahinja, barjak, kosovka devojka, Miloš Obilić“. U ovim asocijacijama, Milanović uviđa tačnost Bećkovićeve konstatacije:

Kosovo je reč koja je otrovala srpski narod. Polje na kome je poezija pobedila istoriju

Za Milanovića, Bećković dokazuje da je kosovski mit oblik arhetipa, odnosno univerzalne ljudske priče, koji je izrekla i oblikovala srpska nacionalna svest. „Opšte lingvistička postavka o akumulativnoj i memorijalnoj funkciji jezika ovde su polazište za odgonetanje kosovskog mita“, dodaje Milanović ukazujući na Bećkovićevu definiciju „prasvojstva“ jezika kao potrebe „da se različita pamćenja sklope u jednoj glavi i opšta sudbina ispriča“.

Kao što patrljak oseća bol u prstima ruke koje nema, tako ni jezik ne zaboravlja celinu koja ne postoji izvan ljudske mašte i stvaralaštva

Ovi i slični zapisi za Milanovića su dokaz da je „sudbina Kosova u rukama srpskoga jezika, a ne u rukama političara, pregovarača, specijalnih savetnika, kolumnista, spin doktora i analitičara“.

Za kraj, ovaj istoričar srpske književnosti još jednom je konstatovao neraskidivu vezu između kosovskog mita i srpskog jezika i objasnio da zato bez zabrane srpskog jezika, ne može biti ni zabrane Kosova.

Kao što ćelije pamte, a udarac po presađenoj koži uvek zaboli tamo odakle je koža odnesena tako i poskitane reči pamte gde su bile i odakle su poispadale

„Obratniasocijativni rečnik srpskog jezika pokazuje da su neke od najčešćih asocijativnih veza uz reč Srbija, za današnje govornike – Kosovo, knez Lazar, Miloš Obilić i srpski jezik. Ali da je uz reč tuga u srpskom jeziku kao visoko frekventna vezana reč Kosovo. Stoga je nemoguće zabraniti bilo kome, pa ni Beogradskom sindikatu i Tragu da repuju i pevaju o Kosovu, o Prizrenu, ni desetinama hiljada zvezdinih i partizanovih navijača da na utakmicama pevaju o Kosovu, ma koliko ih zbog toga kažnjavali. Ni običnim ljudima. Reč i pesma o Kosovu će opstati, pa će opstati i naše Kosovo.“

Dalić o bećkovićevskom „izdajniku“

Jovan Delić, glavni urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine i redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu u svom izlaganju više se posvetio pesničkom umeću Bećkovića, i za razliku od kolege Milanovića koji je govorio o univerzalnosti Bećkovićevog kosovskog mita, Delić se fokusirao na jedan konkretni poetski subjekt u Bećkovićevom delu – izdajnika.

Profesor Delić rekao je da prototip modernog „izdajnika“ vidi u pesmi „Miloš Obilić“, autora Matije Bećkovića i to ne u postupcima poetskog subjekta, već u negacijama, odnosno onome što Bećković piše da Obilić ne čini.

Nije se predao pod oružjem

Kako vole da se predaju izdajnici

Ni na belom konju pod belim barjakom Na kome piše LIBERTAS

Nagizdan i natomršten

Kako savetuju stručnjaci za izdaju

„Moderni izdajnik mora da deluje dostojanstveno i da glumi slobodara i pobjednika, ozbiljnog i zabrinutog spasitelj naroda, čiji su simboli bijeli konj, barjak na kome piše Libertas i ozbiljno lice jer je izdaja ozbiljan posao koji valja predstaviti kao slobodarski, hrabar i dostojanstven čin. Izdajnik je parodija pobjednika i spasioca, a Obilić takav nije. Slika modernog izdajnika je slika modernog vremena i prilika,“ objašnjava Delić, a dokaz da pesnik piše baš o „modernom izdajniku“ vidi u savremenoj leksici poput kovanice „stručnjak za izdaju“. Izdaju, dalje, Delić kaže, „moderni izdajnik“ vidi kao „politički, odnosno hrabri realizam, pristajanje na svoje vreme, kao što voda pristaje na svaki sud“.

FOTO: Prizrenska Bogoslovija

Bećković – Poštovati prava Albanaca, ali da se zna čija je to zemlja

Bećković je rekao okupljenima da mu je drugo izdanje knjige „Kosovo – najskuplja srpska reč“ najdraže upravo zato što mu je pripala ta čast da je objavi prizrenska Bogoslovija. Iako je veći deo svog obraćanja posvetio recitovanju svojih dela i  to u pratnji Hora prizrenske Bogoslovije, Bećković se ipak osvrnuo i na trenutne političke procese, odnosno pregovore Srba i Albanaca.

„Ta ideja da vam neko da nešto što nije njegovo je besmislena. I ma koliko vam davao i ma koliko on bio silan, to je beznačajno. Znači, trebalo je odavno, a nije kasno ni sada, da Srbi i Albanci sede jedni naspram drugih i da vide kako da urede svoj život. I kako da garantuju prava Srbima na Kosovu i njihovim svetinjama i njihovim granicama, a da opet Srbija garantuje njihova ljudska i demokratska prava. Da živimo u nekom svetu kao što žive svuda gde ima takav problem. Ali se mora znati čija je to zemlja. Mađari su posle bitke na Mohaču kopali svoju zemlju i iskopali kosti njihovih ratnika koji su bitku vodili. Ja sam ubeđen da bismo mi, da smo stigli, kopali oko Laba i Sitnice, oko Gazimestana od Čečana, kako kaže narodna pesma, da bismo našli kosti naših praotaca i pradedova. Koska je večita i nema boljega i čvršćega dokumenta,“ bio je izričit Bećković.

Bećković je izrazio i uverenje da u nekom hipotetičkom kvizu gde bi pitanje bilo ko su ovi ljudi i gde se nalaze, misleći na jučerašnji skup, niko ne bi znao da odgovori to su Srbi u Prizrenu.

Bećković je govorio i o poetskoj i istorijskoj stvarnosti. Za prvu kaže da je istinitije od bilo čega drugog. Istorija ne zna za devet Jugovića, ali poezija o njima zna sve, i gde su bili, i šta su nosili i koja slavna dela činili. O srpskoj narodnoj poeziji kaže da je i Gete, čitajući srpske narodne pesme kazao „narod koji ima takvu poeziju zaslužuje bolju istorijsku sudbinu i ne zaslužuje da bude rob“.

Miholjdan u Metohiji: Matija Bećković, Ratko Popović i Vladimir Bovan

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.