Prangije, kalibri i čegrtaljka

U pravu je Bljerim: Početkom septembra, bilo je “najava sa svih strana da će obe strane ubrzati pripreme” za novu fazu, kako je ja nazivam, odnosno za  ono što Bljerim vidi kao “zadnja faza, zaključna” u Briselskom dijalogu. Tačno je i to da je, u septembru, bilo prangijaša na svakoj od strana, koji su nas podsećali da vuk dlaku menja, a ćud nikada. Sada su u prepucavanja uvedeni “najrazorniji verbalni i politički kalibri”.

Na primeru buke koju alkanski prangijaši ovih dana proizvode na obelodanjene predloge da se SAD uključe u novi format Briselskog dijaloga može se dosta toga starog potvrditi. Ali, malo toga novog da se nauči.

Dakle, Ameri dolaze! Ali, ako se usude da dođu u obliku Kondolize Rajs, mi ćemo ih presresti raketnim sistemom Lavrov! Sve to reče, za unutarsrpsku upotrebu, Dačić i otputova na sastanak Atlanskog saveta SAD da se upozna sa najnovijim idejama ove nevladine organizacije. A ova NVO  zaista ima interesantne, ali ne nove, predloge kako da se SAD i NATO ponašaju na Balkanu u susretu sa brojnim izazovima, uključući i izazov koji, za njih, svakako, predstavlja prevelika ljubav prema Lavrovu.

Po meni, Dačić je u pravu. Zaista, nema čega da se boji. On može Amerima reći sve što hoće. Posebno ako im govori o ekonomskom napretku Srbije i mogućnostima ulaganja u njen razvoj. Ameri su na Ivicu navikli. Za njih su Dačićeve izjave samo potvrda izreke o Vučijoj dlaci, odnosno potvrda uverenja mnogih Amerikanaca da su Srbi “Bad guys”, a Rade Šerbedžija ozloglašeni holivudski vođa ruske mafije koji može da nabavi i nuklernu bojevu glavu!

Kako Ameri imaju manihejsku predstavu sveta, kako vide svet u opozitima zla i dobrog, odmah su se posla poduhvatili Haradinaj, Pacoli i mnogi albanski političari. Valja potvrditi da su Albanci “Good guys”. Uostalom, i onako ništa ne košta da pozovete onog koji će svakako doći.

Al’ gle čuda: Dačić je u Njujorku mogao da čuje da su promoteri širenja NATO-a i američkog prisustva na Balkanu rešili da od Srba, pa i Dačića, naprave “strateške saveznike” na Zapadnom Balkanu! Takođe, da više nije na repertoaru pesma “Idemo u Evropsku uniju, a nećemo u NATO”.

No, valja mi sada da pređem na manje satiričan način pisanja, jer verbalni i politički kalibri naših prangijaša mogu da nama samima, ponovo, naprave veliko zlo! Zaista, nije to baš prijatna politička atmosfera, u čemu se slažem s Bljerimom. Buka i prangijanje zaista mogu da podignu etnonacionalističku mobilizaciju do granice izvan koje ne mogu da je kontrolišu sadašnje vlasti. Prepucavanja, kad se poveže sa idejama o promeni granica, bilo “razgraničenjem” Srba i Albanca, bilo “ujedinjavanjem Kosova i Albanije” onako, iz inata Evropskoj uniji i NATO-u, mogu lako da odvedu u lokalne oružane sukobe, terorizam, žrtvovanje i preseljavanja ljudi. Stoga valja, stalno, i za svaki slučaj, podsećati na to da ima onih koji su za rat, kojima je i do sada bio brat. Verujem da većini Srba, Albanaca i drugih stanovnika Zapadnog Balkana više odgovara mirno razrešavanje sporova među komšijama. Većina nas je izmorena i osiromašena dok su promoteri mržnje i rata trgovali svojim “patriotizmom” zarad ličnog bogaćenja.

Sad kad sam prikazao takozvanu crnu, najmračniju stranu “prepucavanja”, mogu da napišem i da nisam siguran da je Bljerim u pravu kad piše “Ne može se pripremiti teren za uspešan dijalog u vezi sa završnom fazom koja treba da dovede do normalizacije odnosa Kosova i Srbije, a da se, u međuvremenu, događaju prepucavanja uz upotrebu najraznoraznijeg verbalnog i političkog kalibra”.

Pogledajmo ovo iz drugog ugla, uz pomoć “ljubičastih naočara”: Moguće je da je ovo prangijašenje zapravo izraz napredovanja u razgovorima o novom formatu. Moguće je da je ovo u cilju za zauzimanje što bolje startne pozicije pred obnovu dijaloga. Moguće je da je reč o gradnji alibija pred onima koji veruju da se na drugi način nije mogla umanjiti mnogo veća šteta o kojoj naravno nisu ni obavešteni. Moguće je da je ovo način da se javnost pripremi za to da će se, početkom decembra, kad se sretnu glavni pregovarči Hašim Tači i Aleksanadr Vučić, ako se sretnu, na stolu naći pitanje o mestu “stvarnih umešača” u novom formatu dijaloga.

A, sad, da vidimo kako se suočiti sa “Zlom” – “stranim umešačima”, koji nas pritiskaju i gnjave.

Najpre, predstavnici SAD! To, po meni, nije nerešivo pitanje i baš zato je zgodno za dizanje buke. Vašington je prisutan još od 1994. godine, u raznim oblicima. Dakle, novi oblik ovog prisustva ništa ne menja stvari. Ukoliko bi jedan od “posmatrača” bio iz Vašingtona, to nikako ne može da promeni ono što je određeno Rezolucijom GS UN koja je, 2011 godine, omogućila dijalog o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova. Evropska unija jeste, i biće, fasilitator dijaloga.

Možda onima koji su protiv učešća SAD bude lakše ako se ispostavi da će drugi posmtrač biti predstavnik Berlina.

Da li će Vašington imenovati Kondolizu Rajs ili nekog drugog da bude Specijalni izaslanik za ovaj deo Evrope, o tome niti se pita, niti odlučuju Beograd i Priština. To je pitanje Predsednika i Kongresa SAD.

Ono o čemu se zaista pitaju Priština i Beograd je da li će prihvatiti “posmatrače”. Ako ne private, neće biti “posmatrača” iz SAD i Nemačke za stolom. Ili, neće biti nastavka procesa normalizacije odnosa Srbije i Kosova, te ni približavanja Kosova i Srbije članstvu u Evropsku uniju. A ovo je zaista lako! Zar ne?

Mnogo je teže pitanje šta uraditi s Rusijom. To je, zaista, ozbiljno i važno pitanje za Srbiju, a skoro egzistencijalno pitanje za mnoge ljude u politici i biznisu.

Najpre, Rusija je, odlukom SB UN, sa kraja prošlog veka, članica “Kontakt grupe za Balkan”. Njena uloga je vremenom umanjena a grupa je nastavila da deluje kao “Quint”. Mada, ni Moskva više ne protestuje zbog toga.

Zatim, Rusija je “podržala” Beograd kada je, na poziv Koštunice i Tadića, odnosno tadašnje vlasti Srbije, uložila veto i pozvala Kinu da je podrži svojim vetom u zaustavljanju pokušaja da se, na osnovu Sveobuhvatnog predloga Martija Ahtisarija, reši pitanje statusa Kosova i stavi van snage Rezolucija SB UN 1244.

Moskva i sada, kao i tada – 2008. godine, poručuje: Podržaćemo sve za što nas Beograd pozove da podržimo. Ali nismo i nećemo biti veći Srbi od samih Srba, kako je govorio Lavrov. Naravno, Moskva, po potrebi, “ukazuje” da je Kosovo za Srbiju de facto izgubljeno i to ne krivicom Rusije. Odnedavno se dodaje i to da je Krim primarni interes Rusije i da im je Kosovo važno i iz tog ugla. Čitaj: Ako se s Vašingtonom, Berlinom i Briselom usaglasimo oko Ukrajine, odnosno Krima, naša košulja (Krim) nam je bliža od srpskog kaputa (Kosovo).

E, sad smo stigli do velikog i sve većeg problema: Na liniji vatre Velikih nalaze se Srbija, Kosovo i Zapadni Balkan. U Vašingtonu i na Zapadu je sve više onih koji ponovo gledaju film “Rusi dolaze”. Valja vlastima Srbije da sednu na “srpsku stolicu” i, pri tome, uvažiti i ono što sam upravo naveo, kao i to da Moskva ima značajne “kontrolne mehanizme” u samoj javnosti, politici pa i vlasti Srbije.

Po meni, ne valja okretati leđa Moskvi, pogotovu ne zimi kada je hladno a treba nam gas. Uostalom, gas štiti od sibirske, pa će i od balkanske zime. Ne bi trebalo ponoviti ono što je učinio Boris Tadić, 2011. godine, kada je preko noći, od samostalnog predloga rezolucije GS UN o Mišljenju Međunarodnog suda pravde – o tome da li je proglašenje Kosova u skladu sa međunarodnim pravom, pred GS UN izašao sa zajedničkim predlogom za Evropskom unijom, a da Moskva i Peking nisu konsultovani!

Valja, javno, uspostaviti stalni i efektivan sistem uzajamnog obaveštavanja i konsultovanja s Moskvom i Pekingom. To, bi moglo da pomogne da Moskva i Peking podrže ono što Beograd ispregovara sa Prištinom.

I na samom kraju, skoro da je nevorvatno koliko se zanemaruje značaj Kine za uspešno rešenje pitanja statusa Kosova, za bezbednost i održivi razvoj Srbije, Kosova i čitave Evrope. Ovaj značaj bi trebalo uvažavati! Inače, buka koju zna da napravi kineska čegrtaljka premašaju sve kalibre Balkanskih prangijaša. Ko ne veruje neka se raspita u Skoplju oko toga šta se to dogodilo 2001. godine, kada je Vasil poželeo da prizna Tajvan.

Imam razloga da verujem da će Peking, čak i ako Beograd i Moskva priznaju Kosovo, o eventulanom priznavanju Kosova pregovarati sa sponzorima kosovske nezavisnoti a pre svega sa Vašingtonom o najmanje dva pitanja:

Prvo. Da se jasno  izjasne da se primer Kosova ne može i neće primeniti na Tibet. Ovo i ne izgleda kao neka prevelika obaveza za one koji bi trebalo da je izvrše;

Drugo. Da započni politički pregovori o reintegraciji Tajvana u Kinu. Ovo mi, pak, izgleda kao izuzeno visoka cena koju bi trebalo platiti. Zar ne?

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.