Piše: Dragutin Nenezić
U proteklih nedelju dana, koliko je prošlo od prvog nastavka ovog serijala, međunarodna zajednica se pobrinula da ne bude dosadno, s tim da bih ovde skrenuo pažnju samo na delimično ukidanje ionako slabih mera EU, usled „urednog i mirnog prenosa vlasti“ – dakle nagrađuje se nešto što bi trebalo da bude uobičajeno, što je u neku ruku i potvrda nenormalnosti preuzimanja/uzurpacije vlasti u opštinama na Severnom Kosovu 2023. godine.
S druge strane, na lokalnom nivou, održane su sednice skupština u četiri opštine Severnog Kosova, gde se kao prioritet istaklo napuštanje Asocijacije kosovskih opština. To je, nažalost, potvrda da će fokus povratnika u institucije biti na ZSO kao okosnici beogradske kosovske politike, i ne zna se šta je besmislenije – insistiranje uzurpatora institucija na AKO kao zameni za ZSO, poništavanje toga od strane povratnika kao prioritet uprkos svim nasleđenim problemima, ili činjenica da se sve žrtve koje sam u prethodnom delu spomenuo polako usmeravaju ka ZSO kao svom cilju.
Zanimljivo je i da u svojoj reakciji kosovsko ministarstvo ne spominje zakon koji uporno citiram, već se drži samo Zakona o lokalnoj samoupravi, pa ostaje da se vidi da li se radi o taktici ili neznanju, kao i da li će nešto preduzeti tim povodom, ili će tolerisati povratnike sve dok se kreću u granicama prihvatljivog.
U tom smislu, nezahvalno je baviti se povratkom u institucije, jer moguće je da se zapravo ništa novo i ne desi – da povratnici ništa ne ponište, kao i da ministarstvo ne poništi to poništavanje – a sve kako bi EU u potpunosti ukinula svoje mere, kao i kako bi se dugo putovanje ka ZSO unekoliko skratilo, u skladu sa instrukcijama SAD i EU koje poslednjih nedelja dobijaju sve jasnije obrise u raznim zakonima, deklaracijama i zaključcima. Ipak, da pokušam.
Zvečan i Leposavić, u tom smislu, imaju nekoliko zajedničkih osobina, koje ću ukratko obraditi.
Prvo, radi se o opštinama u kojima je zapošljavanje tokom uzurpacije bilo najintenzivnije, ali ne i monoetničko, budući da su se, za neke možda iznenađujuće, Srbi zapošljavali i u Zvečanu. Ako je suditi po prvim nedeljama povratničke vlasti, otpuštanja, osim sa funkcionerskog nivoa, neće biti, a prema još nepotvrđenim glasinama, možda pokoji Srbin zaposlen u vreme uzurpacije i napreduje. Što može nervirati mnoge, jer se opravdano mogu zapitati za čije babe zdravlje su napuštali institucije (pa poneki i napustili Kosovo da se nikad ne vrate, poginuli ili završili u zatvoru), ali svakako nije začuđujuće, pa se na to treba i navići.
Drugo, radi se opštinama sa izraženim problemima u oblasti stanovanja. Srećom, iseljavanje porodica u Lešku usled navodne nelegalne gradnje, a koje je volšebno obustavljeno nekakvim političkim dogovorom ministra Rašića i uzurpatora Hetemija, nije imalo svog parnjaka u Zvečanu, ali su zato obe opštine izgleda obuhvaćene jednim od nekoliko stambenih programa koje Priština implementira na Severnom Kosovu.
Kako će se promena vlasti odraziti na to, odnosno da li će se iseljavanje u Lešku nastaviti paralelno sa programima izgradnje, ostaje da se vidi – ali je svakako jasno da je prištinska politika usmerena na menjanje etničke strukture Severnog Kosova na štetu Srba, kao i da bi povratnička vlast na to morala da reaguje svim raspoloživim sredstvima, ukoliko želi da vodi računa o interesima Srba.
Naravno, u obe opštine je prisutan isti korpus imovinsko-pravnih problema kao i u drugim opštinama: od preuzimanja socijalnih stanova u Leposaviću (kao i sportske hale), do aktivnosti kosovske agencije za privatizaciju (npr. u vezi NIS-ovih pumpi ili prostorija Srbijašuma u Leposaviću). I dok povratak na vlast u prvom slučaju može voditi kao relativno bezbolnom rešavanju ovih problema (budući da se radi o objektima koje je preuzela sama opština), u slučaju privatizacije se i dalje ne vidi aktivnija uloga opština na Severu, uprkos zakonskim mogućnostima za tako nešto. A to je, kada se radi o ove dve opštine, samo uvod u tempiranu bombu – status Trepčine imovine.
Naime, posle faktičke nacionalizacije Trepče pre desetak godina, pitanje njene imovine na Severnom Kosovu se otvara pojedinačno i sporadično – poznat mi je jedan skorašnji slučaj koji nije javan, pa o njemu neću sada pisati – kao i u povremenim natpisima u kosovskim medijima.
Kada bi se to pitanje otvorilo u potpunosti, verovatno bi ove dve opštine bile najugroženije, s obzirom na njihovu istorijsku i organsku povezanost sa Trepčom. Ne ulazeći ovde ni u detalje Trepčinog vlasništva u ove dve opštine, mislim da bi jedan od prioriteta novih vlasti trebalo da bude upravo rešavanje ovog pitanja, kako bi se bar u tom delu zaustavili ovi, za srpski narod štetni, trendovi. A možda i ta tempirana bomba nikad ne pukne, u skladu sa drugim uočenim trendom.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
