Potrošene vremenske rezerve

Politički dijalog u Briselu između Kosova i Srbije, kao što je sada već i opšte poznato, očekuje se da bude nastavljen na nivou predsednika dve zemlje, uz učešće Hašima Tačija i Aleksandra Vučića.

U slučaju Beograda, Vučić ima pun mandat za pregovore o sadržaju Velikog sporazuma (kao što se izražava Janjić), između Kosova i Srbije, onog što ja nazivam Sveobuhvatnim, ili međunarodno obavezujućim sporazumom između dve zemlje. Međutim, predsednik Vučić, uz javnu debatu koju je pokrenuo poslednjih nedelja, želi da stvori odgovarajući utisak kakav bi trebalo da bude sadržaj ovog Sporazuma, ili, kakav bi trebalo da bude predlog zvaničnog Beograda za političko i pravno kodifikovanje procesa normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. Za Vučića i srpsku javnost izgleda da postoje dve „crvene linije“ (kao što je zaključeno i na osnovu dosadašnje javne debate): Prvo, više ne treba doći do rata na Kosovu i za Kosovo, a drugo, Srbija ne može da prizna nezavisnost Kosova.

U slučaju Prištine, nema sumnje da je predsednik Tači, iz mnogobrojnih razloga, najpozvaniji da zaključi razgovore sa predsednikom Vučićem, sklapajući Veliki politički sporazum – prvi u dugoj istoriji krvavih sukoba na Kosovu. Međutim, ovde još nije konstituisana nova Vlada Kosova, koja bi svakako trebalo da pomogne predsedniku Tačiju u dinamizaciji procesa dijaloga, ili dolaska do kraja istog. Dakle, na Kosovu u poslednje tri godine nije ni postojala istinska javna i politička debata o finalu pregovora  u Briselu, osim dnevnih političkih formulacija koje su u velikoj meri bile namenjene unutrašnjoj potrošnji. Svakako, svaki put kada je kosovska strana bila uključena u pregovore sa srpskom stranom (od konferencije u Rambujeu naovamo), teženo je da se dobije što šira unutar-albanska saglasnost o prirodi pregovora i cilju istih. U prošlom mandatu Vlade Kosova, ili od 2015. do sada, podrška za ovakav dijalog je opala u velikoj meri, a za predsednika Tačija i njegov tim neophodno je da dođe do političke, društvene i medijske mobilizacije za konačnu etapu ovih pregovora. Tači je čak spomenuo mogućnost osnivanja Tim jedinstva (kao što je bio slučaj sa Bečkim pregovorima tokom 2005, 2006. o definisanju statusa Kosova) kako bi se osigurala stabilnost kosovske strane i podrška konačnog rezultata pregovora sa Srbijom.

Šta mi je upalo u oči iz doprinosa za dnevnik „Blic“, u debati na temu Kosova, je uverenje nekih od srpskih političara i diplomata da „vreme radi za Srbiju i da se ne bi trebalo da žuri u finalu procesa normalizacije odnosa između Kosova i Srbije“. Nemam ni najmanju sumnju da je vreme, u stvari, najveći protivnik normalizacije odnosa između Kosova i Srbije. O ovome se u potpunosti slažem sa Janjićevim mišljenjem da u ovim balkanskim procesima, a ni u ovom koji se odnosi na pregovore Prištine i Beograda, ne možemo nikako da ignorišemo faktor Rusije i Turske, koji nisu imali nikakvu značajniju ulogu pre deset godina, kada je definisan status Kosova. Samo pre četiri godine – 2013., kada je u Briselu sklopljen „Prvi sporazum“ između Kosova i Srbije, EU je bila mnogo snažnija, Balkan mnogo mirniji, Priština i Beograd su bili mnogo više raspoloženi da napreduju brzim koracima ka zaključenju istorijskog spora. Sada, u 2017., sve je komplikovanije i kako možemo znati kako će biti posle tri godine?

Ipak, Janjić je u pravu kada kaže da on lično nije optimista kada se govori o vremenskom okviru u kojem se može sklopiti Veliki sporazum, odnosno strah ga je od „pada zastave“ (u šahovskoj igri), koja ima značenje lošeg gubitka.

Slažem se sa njim u tom aspektu. Ali, lideri Kosova i Srbije mogu, ako budu imali odgovarajuću volju, i sami da budu „proizvođači“ vremena kada se dođe do ovog sporazuma. Ono što sa velikom sigurnošću znam jeste da će kalkulisanje sa odlaganjem finala dijaloga, bez obzira koji motiv bio jedne ili druge strane, čak i ako na to budu primorani i zbog samih političkih tokova na Kosovu i u Srbiji, ili čak i u Evropi – biti fatalna greška sa čijim posledicama ćemo se suočiti svi mi – na Kosovu, u Srbiji i u regionu.

I prošlog puta sam pisao da nikako ne mogu da zamislim da nećemo biti u stanju da iskoristimo ovaj momentum za postizanje sporazuma koji pokušavamo da napravimo u sadašnjim okolnostima. Znam da će u kosovskom i srpskom društvu biti veoma teško da se dođe do konsenzusa o ovom sporazumu. Takođe znam da kakav god bio sadržaj Velikog sporazuma, isti će imati svoje protivnike na Kosovu i u Srbiji. Međutim, mislim da je svrsishodno da opet ponovim da, po mom mišljenju, obe zemlje troše svoje poslednje političke i vremenske rezerve za sklapanje Velikog sporazuma o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije. Nema se šta više reći, šta otkriti, šta pronaći.

Veoma se dobro zna šta treba uraditi. Zna se i ko treba da sklopi ovaj sporazum. I najvažnije – zna se da više ne može da se održava ovo stanje u odnosima između Kosova i Srbije.

Tekst sa albanskog preveo Bruno Neziraj  

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.