Postoje vesti i postoji propaganda, lažne vesti ne postoje

Širenje lažnih vesti dovodi i raspiruje i oružane sukobe. Jedan od primera je i martovski pogrom nad Srbima na Kosovu i Metohiji 2004. godine, kao i svi oružani sukobi na prostoru bivše Jugoslavije. Zbog neproverenih informacija kojima su ljudi danas izloženi, nepoverenje u medije je ogromno, zaključak je diskusije, na kojoj je u Kosovskoj Mitrovici na temu lažnih vesti govorila, novinarka Insajder-a, Senka Vlatković Odavić.

„Postoje vesti i postoji propaganda, lažne vesti ne postoje. To isključuje jedno drugo, ako gledamo iz ugla odgovornog novinara. Lažne vesti, bar na našem području nisu ništa novo. Ta kovanica je postala strašno interesantna nakon izborne kampanje Donalda Trampa u Americi, ali je činjenica da smo eto, u nečemu bili ispred drugih i tu kovanicu etablirali u društveni život, na prostoru bivše Jugoslavije još davnih dana,“ kazala je Vlatković Odavić.

Nisu predstavnici vlasti isključivi vlasnici lažnih vesti, s obzorom da laži i poluistine šire i njihovi protivnici. Kao primer Senka Vlatković Odavić navela je nedavnu vest o navodnom trovanju vode u beogradskom vodovodu.

“Ova vest se neverovatnom brzinom proširila internetom. Vrlo brzo smo saznali koliko brzo se sporna materija razlaže, kakva je to materija, koliko je kancerogena, ali prvobitna vest nije do kraja proverena. Kada je na kraju beogradski vodovod demantovao, u to više niko nije verovao,” rekla je Senka Vlatković Odavić.

Vest je prema njenoj oceni, samo ona vest koju je odgovoran novinar sam proverio, sve ostalo su lažne vesti.

Problem je što novinari danas teško dolaze do informacija, pa čak i onih od javnog značaja, i tu je najveća odgovornost vlasti.

“Kada je nemoguće dobiti informaciju, kada se sve više informacija stavlja pod oznaku poverljivo onda je prostor za laži i poluistine, koje se zajednički zovu, „lažne vesti“, ogroman. To naravno najviše koristi vlast,” kaže novinarka.

Propaganda za ove prostore nije ništa novo samo je menjala svoje oblike.

„Kada govorimo o tome da li postoje dobre i loše lažne vesti, do 1987/1988 godine, mogli smo da govorimo o onim tzv. „dobrim“ lažnim vestima koje nisu nužno negativno uticale na ljude, odnosno gde je propaganda išla u smeru bratstva-jedinstva, ekonomskog prosperiteta itd.,“ kazala je Vlatković Odavić.

Koliko je ovaj fenomen postao ozbiljan, govori i to da su rađene vrlo ozbiljne naučne studije, koje su za cilj imale pronalaženje odgovornih za plasiranja dezinformacija u javnost tokom sukoba na prostoru bivše Jugoslavije.

„Novinari bi trebali da budu u stanju da prepoznaju razliku između propagandi i vesti. Zbog ogromne količine neproverenih informacija kojima su ljudi danas izloženi, nepoverenje u medije je ogromno,“ kazala je Vlatković Odavić.

Lažne vesti su raspirivale sukobe, primer su ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, gde je u moru poluistina i laži podstrekivan međuetnički sukob.

Na diskusiji čiji je cilj bio prepoznavanje karakteristika lažnih vesti, bilo je reči i o ograničavanju informisanja u pojedinim državama, cenzuri medija, relevantnosti anonimnih izvora, kao i o tome da medijima nisu dostupne mnoge informacije, iako postoji zakon o dostupnosti informacija od javnog značaja.

Diskusija je održana u prostorijama EU Informativnog i kulturnog centra.