Poslednja prilika?

Pisanje ovog članka poklopilo se ovih dana sa autorskim tekstom predsednika Srbije, Aleksandra Vučića, u beogradskom dnevnom listu „Blic“, koji je u celosti posvećen njegovom stavu o neophodnosti rešavanja kosovskog pitanja.

Naglasio bih na samom početku da ne mogu nikako da zamislim da će u sledećih pet godina, ni Vučić, a ni bilo ko drugi iz Beograda, napisati sličan autorski tekst. Ovo bi još jednom značilo, kao mnogo puta u poslednjim decenijama, da je izgubljena prilika da se jednom zanavek zatvori kosovsko pitanje kroz normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije i pomirenje Albanaca i Srba. Ovo bi takođe značilo, na osnovu veoma tačne rečenice predsednika Vučića, da bi Srbija stavila svoju budućnost pod znak pitanja, jer u ovom autorskom tekstu, on, na samom početku, tvrdi da je rešenje ovog pitanja „odlučujuće za budućnost naše zemlje i naroda“.

Stekao sam utisak da je u ovom autorskom tekstu Vučić rekao sve potrebne stvari u njegovom suočavanju, kao i srpske politike, sa temom Kosova. Ali, pored veoma tačne procene stanja, ovde nema nikakvih garancija kako bi mogao da se zaokruži, što je pre moguće, odnos Srbije i Kosova, čija je istorija svima poznata, dok budućnost treba da grade, pre svega, današnji lideri Kosova i Srbije.

Ove Vučićeve reči, kao i debata koja se u poslednje vreme odvija u Srbiji, neophodna je za izgradnju političkih stavova koji kasnije predstavljaju temelje velikih odluka. Ovo je pristup koji se, dakle, svuda primenjuje, u demokratskim zemljama. U ovome je Janjić u potpunosti u pravu, kada je u svom poslednjem članku naglasio da su: „Informacija i javna debata suštine komunikacije u savremenim društvima“.

Vučić je, po mom mišljenju, imao hrabrosti i znanja, da u njegovom tekstu u „Blicu“, obznani istinu koja je kod velikog broja srpskih političara (ako ne i kod svih), decenijama, imala osobine privatne istine, koja ne treba da se izgovara pred Srbima, ali koja može da se prizna pred zapadnim diplomatama.

Velika većina srpskih političara (ako ne i svi), čak ni ne želi da Kosovo bude deo Srbije. Ova istorija je zaključena jednom i zauvek, uporedo sa završetkom rata 1998-1999. Ali, mnogi sprski političari žele i nastoje da Srbija na neki način ostane deo Kosova, ili da Srbija ima udeo u suverenitetu Kosova, preko direktne veze između Srbije i srpske zajednice na Kosovu. Međutim, podela suvereniteta ili vršenje suvereniteta između Prištine i Beograda nije moguća. Svakako, potpuno je druga tema pravo Srbije da pomogne srpskoj zajednici na Kosovu, o čemu sam pisao u prethodnim tekstovima.

Ipak, ako se ovom prilikom ponovo osvrnem na autorski tekst predsednika Srbije, ako ovom prilikom pozajmimo terminologiju iz rečnika šahovske igre, Vučić je zajedno sa Srbijom odlično otvorio. Štaviše, on i jeste poznat kao dobar šahista. On ovde, ovom prilikom, igra sa belim figurama jer je imao hrabrost da preuzme inicijativu. Međutim, Vučić, a tako i kosovski politički lideri, ako se i dalje pridržavamo šaha, primorani su da odigraju simultanku: sa Prištinom (i Priština sa Beogradom), sa Briselom, sa Vašingtonom. Upravo prema Poglavlju 35 pregovora o učlanjenju Srbije u EU, dok se ne završi ova „šahovska igra“ Srbije i Kosova, neće moći ni da se zaključi proces učlanjenja Srbije u Evropsku uniju.

U ovoj šahovskoj igri/dijalogu Beograda i Prištine, jak remi, bi izgleda bio najbolji mogući epilog za predsednika Vučića. Dakle, objektivno, sve vojne i političke pobede i gubici su završeni na relaciji Kosova i Srbije, i Zapada (Sveta) sa obe države. 

Ovaj „remi“ bi, u stvari, bila pobeda, u pravom smislu reči, za Kosovo i Srbiju. Briselski razgovori imaju upravo ovu osnovnu svrhu, da normalizacija odnosa između Kosova i Srbije napravi obe strane pobednicima i kvalifikuje Prištinu i Beograd da postanu deo Unije.

Ovaj „remi“, po mom dubokom uverenju, nosi svoj naziv u Velikom istorijskom i političkom sporazumu (ili Sveobuhvatnom sporazumu, Međunarodnom pravno obavezujućem sporazumu), o kojem sam detaljnije pisao prošlog puta.

Ali, ako se opet vratim šahovskom  iskustvu, znamo da i najbolji šahista može da izgubi igru, u kojoj inače odlično stoji, ako mu padne „zastava“ ili mu istekne dodeljeno vreme. Dakle, sve u šahu, a siguran sam i u politici i diplomatiji, zavisi od prirode odvijanja određenog procesa, ali takođe i od vremena koje se koristi za zaokruženje te radnje. U politici i diplomatiji, momentum kasnije može da bude ta „kraljica“ koja dobija igru.

Očigledno da nakon nekoliko godina zastoja u razgovorima između Kosova i Srbije imamo novu priliku, nov momentum za završavanje neophodnih radnji u dijalogu, kako bi okončali pregovore postizanjem normalizacije odnosa, što bi predstavljalo nov početak u odnosima između Kosova i Srbije.

Međutim, nije red da još pet sledećih godina govorimo u Briselu, o sklapanju Velikog sporazuma, kao što predviđa Janjić u njegovom prošlom članku. U tom slučaju, „zastava“ obe strane će pasti, izgubićemo veliku političku priliku i nastavićemo da se bavimo našom istorijom i prošlošću, ostajući njeni taoci, a ne dve zemlje i dva naroda koja su uhvatila budućnost, pre svega, kao članice Unije.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.