Piše: Tatjana Lazerević
Godišnjice teških etničkih zločina često se medijski reaktuelizuju kako bi se pojačao nacionalni ili etnički sentiment. U savremenom digitalnom okruženju, direktna komunikacija političara i deljenje sadržaja preko društvenih mreža omogućava selektivno oblikovanje narativa, što stvara prostor za govor mržnje, kolektivnu demonizaciju i pozive na nasilje. Ovaj obrazac, prisutan u regionu tokom poslednjih decenija, dodatno je pojačan procesima revizionizma i nedostatkom pravosudne verifikacije, dok niska medijska pismenost olakšava manipulaciju percepcijom javnosti.
Početkom februara navršilo se 26 godina od februarskog nasilja u Severnoj Mitrovici, koje je kulminiralo u noći između 3. i 4. februara 2000. godine, neposredno nakon eksplozije u kafiću „Bel Ami“ u kojem se u posleratnim godinama okupljala srpska omladina.
U incidentu je ranjeno više od deset osoba, od kojih su neki zadobili teške povrede, sa amputacijama ekstremiteta. Neposredno nakon toga usledilo je nasilje nad albanskim civilima u severnom delu grada, tokom kojeg je ubijeno 10 Albanaca, a albansko stanovništvo odmazdom primorano da napusti ovaj deo Mitrovice.
Spomen-ploča „Noć užasa“
Na novom pešačkom mostu u Mitrovici, koji povezuje južni i severni deo grada, postavljena je spomen-ploča „Noć užasa“, sa imenima ubijenih albanskih civila.
„Spomen-ploča ubijenim albanskim civilima u noći užasa između 3. i 4. februara 2000. godine od strane naoružane bande Srba. U noći 3. i 4. februara ranjeno je takođe 25 stanovnika Albanaca, dok je proterano još oko 12.000 drugih (Albanaca) iz severnog dela Mitrovice“, napisano je na njoj.
Gradonačelnik Južne Mitrovice, Faton Peci, kazao je da je postavljanje ploče čin sećanja i poštovanja prema žrtvama, ali i upozorenje budućim generacijama:
„Zajedno sa poslanicima Skupštine Republike Kosovo i izvršnim organima Opštine Mitrovica, u sećanje i kao pošta 3. i 4. februaru 2000. godine, kada je ubijeno 10 albanskih građana, ranjeno 25 i proterano oko 12.000 albanskih građana sa severa od strane genocidnog režima Slobodana Miloševića i njegovih sledbenika. Smatramo da je važno da u sećanje na njih postavimo ovu ploču, kako bi bila neizbrisiv podsetnik na žrtvu i prolivenu krv albanskih građana čak i nakon oslobađanja Kosova i prisustva KFOR-a u regionu.“
Politički narativ i medijska eksploatacija godišnjice
Ovo je bila jedna od medijski najeksploatisanijih tema za kosovske političare ove godine, od spomen-ploče, preko izjava zvaničnika Samoopredeljenja, od gradonačelnika do premijera i ministara. Narativ je uvek isti: „srpski genocidni režim“, „srpske bande i kriminalci“, ubijeni Albanci i „12.000 proteranih Albanaca“, dok je Kosovo „sada oslobođeno“.
Obraćanje premijera Aljbina Kurtija: „Narod i država Kosovo ne zaboravljaju ništa i nikoga“
Kosovski premijer Aljbin Kurti, u svom obraćanju povodom godišnjice direktno je optužio državu Srbiju i paravojne strukture:
„U noći između 3. i 4. februara 2000, država Srbija, preko policije i kriminalne paravojne grupe ‘Čuvari mosta’, sprovela je etničko čišćenje nad lokalnim albanskim stanovništvom. Pod pretnjom oružjem i smrću, hiljade Albanaca nasilno su izbačene iz svojih domova i proterane na južnu stranu reke Ibar. Ubijeno je deset civila, ranjeno 25, proterano 1.564 porodice – ukupno 11.364 osobe. Narod i država Kosovo ne zaboravljaju ništa i nikoga.“
Kurti je naveo da su se ovi događaji odigrali „samo sedam meseci nakon oslobođenja Kosova“, kada severna Mitrovica još nije bila potpuno oslobođena. Takođe je podsetio na dugotrajan period tokom kojeg hiljade proteranih Albanaca nisu imale mogućnost povratka u svoje domove i imovinu, dok je tek poslednjih godina započet proces rekonstrukcije i povratka raseljenih:
„U poslednje četiri godine obnovljeno je više od 150 kuća u četiri severne opštine. Primer Mustafe Behramija pokazuje da se 2024. godine vratio da živi sa suprugom i troje dece u jednu od kuća izgrađenih sredstvima Vlade Kosova.“
Kurti je naglasio i multietničku dimenziju današnje Mitrovice:
„U Mitrovici, koja je nekada bila etnički očišćena od domaćih Albanaca, sada slobodno žive svi građani Kosova, bez obzira na etničku pripadnost: Albanci, Srbi, Bošnjaci, Romi, Turci i drugi. Kosovo je demokratska država koja ne diskriminiše nikoga i prema svima se odnosi jednako.“
Suprotstavljeni narativi i selektivno sećanje
Albanski mediji i zvaničnici ove događaje godinama povezuju sa organizovanim strukturama tadašnjeg MUP-a Srbije, prozivajući poimenice penzionisanog pukovnika Dragoljuba Delibašića i ubijenog srpskog političara Olivera Ivanovića.
Delibašić, protiv koga jeste vođen postupak u vezi sa optužbama, ali za ratne zločine, je, međutim, 2016. oslobođen svih optužbi u tom postupku pred kosovskim organima. U međuvremenu, Oliver Ivanović je 2018. godine ubijen, pre nego što je okončan žalbeni postupak u predmetu u kojem je bio osuđen za ratne zločine iz 1999, ali i on je u istom postupku 2016. oslobođen optužbi za događaje iz 2000. godine, kao i Delibašić.
Sa druge strane, u srpskom javnom diskursu početak februara 2000. godine vezuje se za događaje koji su prethodili nasilju nad Albancima – granatiranje autobusa UNHCR-a 1. februara i eksploziju u „Bel Amiju“.
Do danas, obe strane selektivno izveštavaju o ovim događajima. I dok osvrt na februarska dešavanja iz 2000. u srpskom javnom diskursu kroz godine jenjava, sa gotovo potpunim izostankom ove godine, kosovske vlasti sve intenzivnije kroz godišnjice i javne osvrte tematizuju stradanje albanskih žrtava u ovom zločinu.
Zvaničnici iz srpske zajednice, kao ni Beograd, nisu se još uvek oglasili u vezi sa godišnjicom, uprkos višednevnim prozivkama i teškim rečima iz Prištine i Južne Mitrovice.
U javnom diskursu narod godinama unazad spominje samo svoje žrtve. Mediji na srpskom prethodnih godinama i decenijama podsećali su isključivo na ranjavanje mladih Srba i ubistvo putnika u granatiranom UNHCR autobusu.
Bez saglasja i o broju proteranih Albanaca
Cifru o 12.000 proteranih Albanaca inicijalno je prošle godine prvi izgovorio v.d. kosovskog premijera Aljbin Kurti, takođe na godišnjicu dešavanja od 3. februara 2000. godine. Takođe prošle godine čelnik kosovskog MUP-a naveo je da je proterano više od 11.000 Albanaca, što je bila cifra kojom se služila i kosovska predsednica Vjosa Osmani, a i ove godine, uz zvaničnike, i sada zvanično spomen ploču, istu cifru izneli su i mediji.
Međutim, u izveštaju UNHCR od 11. februara 2000. godine i dalje je dostupna procena UNHCR da se na severu, pre eskalacije februarskog nasilja, nalazilo oko 4.500 Albanaca. Prema istom izveštaju UNHCR više od 630 Albanaca se zvanično prijavilo UNHCR-u nakon nasilja u severnom delu Mitrovice u roku od nedelju dana.
„Ali UNHCR veruje da je stvarni broj onih koji su napustili sever mnogo veći, pošto većina ljudi je otišla bez prijavljivanja kod svojih prijatelja i porodica u drugim delovima Kosova“, navodi se u ovom izveštaju. Dalje se navodi da je UNHCR na samom terenu prijavio i to da je imovina koju su Albanci ostavili često bila na meti pljačke, a u nekim slučajevima i da su je zaposeli Srbi.
Govor mržnje umesto komemoracije: analiza komentara ispod objave Aljbina Kurtija
U poslednjih nekoliko godina primećen je trend intenzivne direktne komunikacije političara sa javnošću putem društvenih mreža, što omogućava zaobilaženje tradicionalnih medija i neposredan kontakt sa građanima.
Kosovski zvaničnici sve više koriste Facebook kao primarnu platformu za objave i obraćanja, zamenjujući raniji fokus na Twitter (danas X). Ovaj obrazac omogućava liderima da sami oblikuju narativ, brzo reaguju na aktuelne događaje i direktno utiču na percepciju javnosti.
Ovaj trend menja klasičnu primenu teorije agenda-setting–a, prema kojoj tradicionalni mediji prvenstveno oblikuju javni diskurs. Umesto toga, političari postaju primarni kreatori i distributeri sadržaja, dok mediji često funkcionišu kao sekundarni kanali koji amplifikuju njihove poruke, čime se menja dinamika moći u informisanju javnosti.
Objave političara često prate stotine ili hiljade reakcija pratilaca. Čak i kada su te reakcije organske, njihov kontekst, interpretacija i vidljivost u digitalnom prostoru i dalje su u velikoj meri oblikovani od strane kreatora poruke, koji određuju kako sadržaj komunicira i kako publika na njega reaguje.
Objava povodom godišnjice februarskog nasilja u Severnoj Mitrovici izazvala je brojne komentare koji se mogu klasifikovati kao implicitno ili eksplicitno raspirivanje mržnje, etničke netrpeljivosti i političke polarizacije. Identifikovali smo više od 80 komentara sa eksplicitnim govorom mržnje.
Čak i među komentarima u skoro 700 primeraka, gde se posebno ističe stranka Samoopredeljenje i njen lider, premijer Aljbin Kurti, primećuje se da se, kontekstualno ili direktno, iskazuju: glorifikacija i heroizacija Albanaca, viktimizacija Albanaca u kontekstu prošlih sukoba, etnički nabijen narativ u kojem se Srbi često prikazuju kao počinioci zločina ili kriminala. Posebno kroz glorifikaciju Aljbina Kurtija kao spasioca ultimativnog zla – sa etničkom premisom.
Glorifikacija Aljbina Kurtija i viktimizacija Albanaca
Ilustrativni primeri:
„Poštovanje za vas, gospodine premijeru, da niste na vlasti, Albanci ne bi mogli da se vrate na svoju imovinu, tamo bi bile srpske bande! Nek’ živiš koliko i planine, ALBIN KURTI.“
„Vi ste došli, gospodine premijeru, vratili ste veru, hrabrost i dostojanstvo albanskim građanima. Uspostavite zakon! Srećni smo što vas imamo!“
„Tako istinito i bolno! Ubijani su, proterivani i opljačkani od strane srpskih kriminalaca, dok su lideri tog režima dozvolili da se etničko čišćenje dogodi! Bolno i neprihvatljivo za građane!“
„Slava Bogu što postojite, o Albin Kurti! Sada je Mitrovica slobodna i imate neosporne zasluge. Živeo narod Dardanije.“
Kurti se pozicionira kao ključni istorijski akter bez kojeg povratak Albanaca ne bi bio moguć. Albanci se predstavljaju isključivo kao pasivne žrtve („ubijani, proterivani i opljačkani“). Srbi se ne diferenciraju na pojedince ili strukture, već se kolektivno označavaju kao „srpske bande“ ili „srpski kriminalci“.
Ovakav diskurs jača polarizaciju, jer političku lojalnost vezuje za etničku pripadnost, a istorijski narativ svodi na moralnu dihotomiju „spasilac – žrtva – zločinac“.
Etnički pogrdni izrazi i kolektivna krivica
U nizu komentara koriste se otvoreno derogativni izrazi za Srbe, uključujući etničke pogrdne nazive poput „shkije“, „shkavell“, ali i ekstremno vulgarne i nasilne formulacije. Ovakav govor ne targetira pojedince, već čitavu etničku zajednicu, čime se uvodi koncept kolektivne krivice.
Ilustrativni primeri:
„…ti gaziš Škije… ovi koji su u zatvoru za ratne zločine treba da dobiju doživotnu kaznu…“
„Ne zaboravite da ako Škije napadnu, toliko zaštite imamo od samih snaga koje gledaju u Radoičića kad god im oružje pređe granicu…“ – spominjanje Srba u kontekstu pretnje i sukoba.
U manjem, ali posebno zabrinjavajućem broju komentara pojavljuju se direktni pozivi na nasilje, uključujući ideje o „čišćenju severa“, vojno-policijskim intervencijama i fizičkoj likvidaciji.
Ilustrativni primeri:
„Sada vratite Albance, očistite kriminalne Srbe“
„Vojska i policija treba da ‘očiste’ sever.“
„Svi ćete odgovarati pred narodnim sudom, vezani lancima na trgu.“
„Već je previše, sada vojska i policija Kosova slobodno treba da ‘očiste’ severni deo, da se vrati crveno-crna zastava, i druga, kao i kosovski grb, da se uklone sve ostale zastave.“
„Ubi serb*ičke teroriste na Balkanu“
„U ovom delu Mitrovice koji se naziva Severna Mitrovica, reč ‘sever’ konačno mora biti uklonjena… To je poniženje koje činimo sami sebi, a istovremeno treba da se izgradi spomenik na kojem će biti upisana imena mučenika i porodica žrtava srpskih doseljenika… Povratak albanskih porodica oštećenih od strane srpskih kriminalaca 2000. godine mora biti omogućen, a njihove kuće obnovljene od strane same države, dok će Srpska lista pripadati prošlosti, tako da će biti izbrisana.“
Ovi komentari predstavljaju najteži oblik govora mržnje, jer istovremeno: koriste etničku uvredu, dehumanizuju čitavu grupu, sadrže direktan poziv na nasilje. Posebno je problematično to što se krivica ne individualizuje, već se pripisuje etničkoj pripadnosti kao takvoj.
Oliver Ivanović kao centralna figura demonizacije
U značajnom broju komentara, Oliver Ivanović se pojavljuje kao simbolička figura kroz koju se personalizuje kolektivna krivica Srba. Iako je u pravnom smislu bio oslobođen optužbi za događaje iz 2000. godine, u komentarima se on predstavlja kao nesporni krivac i „lice zla“.
Ilustrativni primeri:
„Za ovaj masakr je odgovoran heroj i tvoj prijatelj Oliver Ivanović.“
„Glavni organizator ovog zločina je bio Oliver Ivanović, kojeg si ti proglasio herojem.“
„Proglasi još jednom Ivanovića za heroja, bosa i ubice Albanaca.“
U komentarima se Ivanoviću pripisuju masakri, ubistva i etničko čišćenje, bez pozivanja na sudske presude ili pravosnažne odluke, koje su suprotne ovim navodima. Radi se o posthumnoj kriminalizaciji i dehumanizaciji, uz osporavanje prava na sećanje ili drugačiju interpretaciju njegove političke uloge.
Demonizacija Ivanovića kao kanal za diskreditaciju Aljbina Kurtija
Istovremeno, u komentarima se indirektno targetira i Aljbin Kurti preko Ivanovića, unutar talasa gotovo identičnih poruka. Ponavljanjem tvrdnji da je Kurti „proglasio Ivanovića herojem“, stvara se pojednostavljena i netačna veza između njega i navodnih zločina.
Upotrebljavaju se fraze poput „tvoj heroj“, „ti si ga proglasio herojem“, „tvoj prijatelj Ivanović“, koje funkcionišu samostalno, bez međusobne interakcije i bez stvarne argumentacije.
Ovakav obrazac zanemaruje kontradiktorne izjave kosovskog premijera i fokusira se isključivo na selektivno izdvojene poruke, koje se zatim instrumentalizuju u svrhu političke delegitimizacije. Istovetnost sadržaja i formulacija dodatno ukazuje na odsustvo individualnog stava i potencijalno koordinisan obrazac komunikacije.
Kontradiktorne poruke i selektivna interpretacija
Analiza javnih izjava Aljbina Kurtija pokazuje da su njegovi stavovi o Oliveru Ivanoviću tokom godina bili promenljivi i kontradiktorni.
Nakon Ivanovićevog ubistva, Kurti ga je u više navrata nazivao ratnim zločincem i povezivao sa njegovim navodnim ratnim zločinima;
U intervjuima za regionalne medije i razgovoru sa Jugoslavom Ćosićem, pozivao se na knjigu Bernarda Kušnera i tvrdio da je Ivanović „promenio stranu“ i sarađivao sa EULEX-om;
Na petu godišnjicu, Kurti mu je prvi put odao počast, opisujući ga kao posvećenu osobu koja se zalagala za multietničko Kosovo;
Na šestu godišnjicu, vratio se optužujućem narativu, tvrdeći da je bio aktivan tokom rata i proterivanja Albanaca, uz tvrdnje da su njegove ubice u Srbiji.
Upravo se ta kontradiktornost koristi u komentarima, ali selektivno – izdvajaju se pojedine izjave, dok se druge zanemaruju, kako bi se stvorila pojednostavljena i politički korisna slika.
Kurti, međutim, nikada nije Olivera Ivanovića eksplicitno nazvao herojem, što dodatno ukazuje na diskrepanciju između činjeničnog stanja i dominantnog narativa u komentarima.
Uvrede, pretnje i dehumanizacija
Značajan deo komentara sadrži otvorene psovke i ponižavajuće izraze, upućene i pojedincima i institucijama:
„Ti si smeće, nema goreg izdajnika od tebe.“
„Treba li biti toliko glup da ovo prihvati?“
Takav jezik prevazilazi granice političke kritike i ukazuje na normalizaciju verbalnog nasilja u javnom i digitalnom prostoru. Ovakva kombinacija etničke uvrede (izrazi poput „shkije“, „shkavell“) i personalizovane demonizacije (Ivanović/Kurti) pokazuje kako se online prostor koristi za sistematsko širenje mržnje i polarizacije, čak i kada je tema istorijski i pravno složena.
Optuživanje trećih aktera i širenje kruga krivice
U više komentara krivica se proširuje i na međunarodne aktere, bivše režime ili čitave političke strukture, uz tvrdnje da su „dozvolili etničko čišćenje“, u ovom slučaju, posebno na račun francuskog KFOR-a. Time se stvara narativ trajne zavere protiv Albanaca, u kojem se odgovornost stalno širi, ali nikada ne individualizuje.
Ilustrativni primeri:
„Etničko čišćenje zajedno sa Francuzima“.
„Srpska policija (čuvari mosta), u saradnji sa francuskim KFOR-om, su izvršioci ovog zločina (etničkog čišćenja).“
„Sve je to sprovedeno uz pomoć Albanaca i francuskog KFOR-a. Jer posle rata UÇK je otišla u Mitrovicu, a tad tamo nije bilo Srba škija. Ali su oni išli u Prištinu i tamo uzurpirali stanove.“
„Ovo je bio plan srpskih mirotvoraca zajedno sa francuskom tajnom službom da se podeli Mitrovica. Ali, srećom, Aljbin je došao na vlast i oslobodio Severnu Mitrovicu od srpskih paralelnih mirovnih bandi. Slava voljenima i herojima.“
„Bez Francuske nikada ne bi bilo genocida Srbije ni u Bosni ni na Kosovu.“
„I francuske snage počinile su zločin.“
Analiza komentara na objavu ministra unutrašnjih poslova Dželjalja Svečlje
Kada glavni lider saopšti stav, njegov značaj dodatno se pojačava kada istu poruku podele i stranački kolege ili saradnici. Ovaj proces, poznat u komunikološkoj literaturi kao „amplifikacija kroz mrežni eho“, povećava domet poruke i stvara iluziju široke saglasnosti unutar političkog polja.
Poruke koje se ponavljaju i reprodukuju unutar homogenih mreža jačaju percepciju kredibiliteta i važnost stava vođe, dok sekundarni akteri – u ovom slučaju stranački članovi – funkcionišu kao distributeri i pojačivači sadržaja. Ovakav obrazac pokazuje kako digitalne platforme omogućavaju horizontalnu širenje političkih poruka i simultano održavanje kontrole nad narativom, pri čemu tradicionalni mediji postaju sekundarni kanali koji uglavnom potvrđuju i amplifikuju već postojeću komunikaciju lidera.
Iako je broj komentara znatno manji nego na objavu kosovskog premijera Aljbina Kurtija, u komentarima na objavu ministra unutrašnjih poslova Dželjalja Svečlje primećuje se sličan obrazac.
Najčešće se ogleda kroz: kritike na račun vlasti koje se sekundarno iskazuju kroz demonizaciju ubijenog srpskog političara Olivera Ivanovića, eksplicitne izraze mržnje prema Srbima, etničko raspirivanje i istorijsku polarizaciju, negativan prikaz međunarodnih aktera i direktne pozive na osvetu i nasilje.
Ilustrativni primeri:
„Možda je njihov jer je proglasio za heroja vođu ovih kriminalaca Olivera Ivanovića koji je bio osuđen na 9 godina zatvora?“
„Pokaži da je ovaj zločin počinio onaj kojeg ste proglasili herojem, Oliver Ivanović.“
„Hoće li doći taj dan da se osvetimo četnicima“
„Bez Francuza ne bi bilo genocida Srba ni u Bosni ni u Kosovu.“
„Evo kako su Hašim Tači i Vljora Litaku podelili Mitrovicu 1999. Oni su blokirali Albance da se vrate u Mitrovicu. Zašto ste izdali svoj narod?“
Govor mržnje i pravni standardi
Prema međunarodnim standardima, sloboda izražavanja nije apsolutna i ne obuhvata govor koji podstiče nasilje, mržnju ili diskriminaciju. Evropski sud za ljudska prava ističe da etničke uvrede, dehumanizacija, kolektivno pripisivanje krivice i pozivi na nasilje ne uživaju zaštitu člana 10 Evropske konvencije o ljudskim pravima, koji garantuje pravo na slobodu izražavanja.
Savet Evrope precizira da govor mržnje uključuje „svaki oblik izražavanja kojim se širi, podstiče, promoviše ili opravdava mržnja, diskriminacija ili nasilje prema grupi ili pojedincu na osnovu identiteta“. Slično tome, Ujedinjene Nacije kroz Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima naglašavaju da sloboda govora može biti ograničena kako bi se sprečilo podsticanje diskriminacije, neprijateljstva ili nasilja.
Organizacija za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) dodaje da govor mržnje obuhvata izraze koji opravdavaju ili promovišu mržnju i diskriminaciju, ali i upozorava da regulacija ne sme biti zloupotrebljena da se utiče na legitimnu kritiku ili nezavisno mišljenje.
Ovi međunarodni standardi jasno postavljaju granice: sloboda izražavanja štiti raspravu i kritiku, ali ne i poruke koje ugrožavaju prava i bezbednost drugih.
Odgovornost javnog govora
U analiziranim komentarima prisutni su svi navedeni elementi, a direktni pozivi na ubistvo ili „etničko čišćenje“ mogli bi imati i krivičnopravni značaj.
Komentari ispod objave kosovskog premijera pokazuju koliko brzo prostor namenjen sećanju može postati poligon za govor mržnje i dehumanizaciju. Sloboda izražavanja ima granice – govor koji podstiče mržnju, nasilje ili diskriminaciju prema etničkim i drugim identitetskim grupama ne uživa zaštitu. Ekstremni komentari u kontekstu javne objave visokog funkcionera pokazuju dodatnu odgovornost javnih ličnosti i platformi.
Izostanak moderacije ne znači neutralnost, već često prećutno dopuštanje.
Ipak, u kontekstu savremenih komunikacionih mreža, efektivna regulacija govora mržnje postaje izuzetno složena i kod onih autora onlajn medijski stranica koji vrše moderaciju komentara, a usled više faktora: ogromnog obima sadržaja, brzine širenja informacija, sve više ograničenih ljudskih i finansijskih resursa medija sa jedne i niske medijske pismenosti korisnika sa druge strane.
Iako administrativna pravila platformi i smernice zajednice predstavljaju formalni okvir, u praksi korisnici često uspevaju da zaobiđu mehanizme moderacije, što omogućava širenje dezinformacija i govora mržnje.
Ovakve dinamike potvrđuju da prisustvo tehničkih i regulatornih alata ne garantuje potpunu zaštitu, te da u digitalnom okruženju direktna interakcija, viralnost i kontekstualna interpretacija sadržaja imaju ključnu ulogu u tome kako se poruke primaju, šire i potencijalno zloupotrebljavaju.
Javni je interes da se ovakvi sadržaji dokumentuju, analiziraju i kritički sagledaju, kako bi se ukazalo na razmere problema i otvorio prostor za odgovorniju javnu komunikaciju.
Suočavanje sa prošlošću i zločinima ne može se graditi na kolektivnoj krivici, uvredama i pozivima na nasilje, već isključivo na činjenicama, pravdi i poštovanju dostojanstva svih žrtava.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
