Političke odluke i realnost

Dušan Janjić u kolumni +381 sa Bljerimom Šaljom na portalu "KoSSev"
Dušan Janjić u kolumni +381

„Ne možeš izdati realnost… Prihvatanje realnosti, takva kakva je, je zapravo prvi princip normalnog života: Za svakog ponaosob (kao individue, kao ličnosti), i za naša društva i države.“ poručio je Bljerim Šalja u kolumni, krajem aprila.

Ovo poruka ima poseban značaj za razumevanje posledica rešenja problema sa kojima ćemo se susretati u post – COVID periodu. Kako se problemi ne mogu sami od sebe razrešiti, susretaćemo se problemima koji su odlagani. Ali i sa onima koji su nastali u toku pandemije.

Prividna finasijska stabilnost pokazala se izuzetno krhka a na površinu izbacila je krizu solidarnosti i porast nejednakosti. Vidljivo je da je ekonomija, tokom pandemije, u nekoj vrsti “slobodnog pada”. To nesporno umanjuje GDP i neposredno snažno pogođa usluge i transport, turizam, iznajmljivanje, nekretnine, zdravstvo, obrazovanje, kulturu, zabavu, sport i slično. To znači – veliki broj ljudi koji su izgubili posao.

Tokom pandemije pažnja ljudi je usredsređena na pitanja zdravlja, života i smrti a to je omogućilo da se kao na dlanu vidi duboka kriza zdravstva i zdravstvenih sistema. Ova kriza je inače plod decenijskih monetarno – finansijskih mera i politike štednje koje su zanemarile potrebu ljudi za zdravljem i zdravstvom.

Od ove tačke počinje gomilanje socijalnih i političkih motiva za pobunu i promene. To, pak, pojačava i odgovornost političara za njihove odluke. Međutim, mnogi političari ne uvažavaju ovu poruku realnosti.

U mnogim zemljama u Evropskoj uniji, a i u merama podrške EU Zapadnom Balkanu odvojena su znatna sredstva za podršku zdravstvenom sistemu, unapređenju zdravlja i socijalnim potrebama najsiromašnijih ljudi. Međutim, to nije i naš slučaj. Naime, usvojene ekonomske mere za umanjivanje posledica pandemije pre svega podržavaju poslovne sektore i subjekte na koje su se vlasti oslanjale i pre pandemije i nema pojačane podrške zdravlju ljudi i zdravstvenom sistemu. Naravno, ukoliko se neznatno povećanje plata zdravstvenog osoblja, ad hoc “pomoć” penzionerima i pomoć poslodavcima da isplate minimalne plate, zbog svojih iznosa ne računa u socijalnu pomoć.

Možda se nešto promeni posle izbora koji će se održati u senci pandemije, 21 juna. Što se tiče Kosova valja tek da dođe do odluke koja bi vlada možda mogla da uradi. U svakom slučaju, do daljnjeg, ostaje nezadovoljena potreba, građana Srbije i Kosova, za “preduzetnim vladama” koje će investirati u inovacije i u oživljavanje javnog zdravlja.

Mantra Odloži sve što može i kad god možeš je vodilja politika koje ne uvažavaju realnost i političara koji su zatvoreni u svetu ideološko – propagandanih rasprava. Zbog takvih politka se, decenijama, u Srbiji i na Kosovu, plaća visoka cena zaostajanja, nezaposlenosti, niskog kvaliteta života odnosno, nepostojanja održivog razvoja.

U ovom kontekstu, pažnju zaslužuje izjava v.d. premijera Aljbina Kurtija da pismo o namerama o uspostavljanju leta na relaciji Beograd-Priština još uvek nije sporazum, te da je neophodno preduzeti mnoge druge korake da bi do toga došlo. Ali kad prođe pandemija. Dakle, još jedno odlaganje.

Činjenica je da su izjava o namerama o uspostavljanju avio linije i železničkog saobraćaja između Beograda i Prištine, kao i o završetku izgradnje autoputa, unele novu dinamiku u proces normalizacije koja može da pomogne i u pronalaženju rešenja za politička pitanja. Činjenica je i da se avio letovi neće sami od sebe obnoviti. Činjenica je i da mnogim političarima nije jasno da građani neće moći još dugo da žive u zatvorenoj ekonomiji i državi.

U nameri da se ohrabri otvaranje i jačanje ekonomija i društava Kosova i Srbije, podsetio bih na neke od činjenica koje bi trebalo uzeti u obzir pri suočavanju sa posledicama odlaganja obnove spoljno trgovinske razmene Kosova i Srbije:

Najpre, uprkos zamršenim političkim odnosima između Srbije i Kosova, od 2000. godine, posebno od briselskih sporazuma (2013 – 2016) raste poslovna saradnja. U novembru 2018. godine, kada je vlada Kosova pod vođstvom Ramuša Haradinaj uvela takse od 100%  na robu iz Srbije i Bosne i Hercegovine, trgovinska razmena između Srbije i Kosova iznosila 484 miliona evra. Srbija je na Kosovo izvozila robu za 442, 2 miliona evra, a Kosovo je u Srbiju izvozilo robu za 21,8  miliona evra.  I kada se očekivalo da će se preduzeti mere za unapređenje ove saradnje a i za smanjenje ovog suficita na strani Srbije, prednost je data političkim ciljevima. Robna razmena Srbije i Kosova praktično je onemogućena;

Drugo, takse su imale neposredne negativne ekonomske posledice na Srbiju i Kosovo. Procenjuje se da direktni negativni efekti iznose blizu 400 miliona evra. Po podacima instituta GAPP iz Prištine, u roku od pet meseci od uvođenja taksi, uvoz iz Srbije smanjen je za 88 odsto u odnosu na isti period godinu dana pre, dok je uvoz iz BiH smanjen za 83 odsto. Indirektni gubici zbog gubitka tržišta Kosova za privrednike iz Srbije su ogromni.  Što se Kosova tiče, neposredni gubici su vidljivi u zaustavljanju rasta prihoda i broja zaposlenih u prerađivačkoj industriji i zastoju realizacije infrastrukturnih projekata koja su se oslanjala na čelik, građevinski i druge repromaterijale iz Srbije. Takse su doprinele i rastu maloprodajnih, cena pre svega hrane i pića na Kosovu (5,3 do 6,1 odsto) zbog činjenice da je uvoz proizvoda iz drugih zemalja, kojima je trebalo nadomestiti proizvode iz Srbije, skuplji.

U analizi kosovskog Ministarstva ekonomije, zapošljavanja, trgovine, industrije, preduzetništva i strateških ulaganja iz februara 2020. godine, zaključuje se da su takse negativno uticala na odnose (Kosova) sa važnim političkim i trgovinskim partnerima, i da nema „čvrstog dokaza“ da je uvođenje takse donelo značajne koristi ekonomiji Kosova;

Treće, takse su zadale snažan udarac održivom razvoju u mnogo čemu povezanih ekonomija Srbije i Kosova i normalizacije njihovih odnosa. Uz to ove „takse“, odnosno zatvaranja ekonomije je u suprotnosti sa intencijom stvaranja zajedničkog tržišta i jačanja regionalne saradnje, što snažno promoviše Evropska unija. Protivno ovome su i mere Srbije koja je, zbog uvođenja taksi, zaustavila usvajanje dogovorenih sporazuma u okviru CEFTA-e od kojih njena i privreda čitavog regiona ima koristi. Sve u svemu, prekid dijaloga i normalizacije odnosa učinio je da regionalna saradnja na Zapadnom Balkanu, od koje zavisi ekonomski, bezbednosni i svaki drugi napredak čitavog regiona, bude praktično paralizovana.

U čitavoj igri sa i oko taksi zanemaruje se da jedino intenzivnija ekonomska saradnja može da kompenzuje nedovoljnu političku stabilnost. Izgleda kao da su vlasti Srbije i Kosova zadovoljile saznanjem da postoji prostor za recipročne mere kažnjavanja.

Na primer, ako Srbija ne priznaje sertifikate za hranu koje daje Kosovo, Kosovo može da učini isto. Isto važi za registarske tablice, lična dokumenta, registraciju banaka, transportne sertifikate, veterinarske i fito sertifikate itd.

Međutim, ukoliko se ostane samo na međusobnom uzvraćanju, izvesno će doći do pogoršanja života ljudi. Svaka nenaučena lekcija ima svoju cenu. To važi i za lobiranje vlasti Srbije u trećim zemljama za opozivanje priznanja Kosova i blokiranje članstva Kosova u međunarodnim organizacijama (UNESCO, Interpol).

U realnosti, ovakva politika vodi „zamrzavanju konflikta” ili održavanju status kvo i udaljava se od održivog razvoja i stabilnosti, te i od politike normalizacije odnosa.

Valja razumeti da članice Kvinte neće odustati od svog stava da je, kao i ukidanje taksi, obustava aktivnosti delegitimacije priznavanja nezavisnosti i članstva Kosova u međunarodnim organizacijama, preduslov za obnovu poliitčkog dijaloga. To što se vlasti ovih zemalja u predizbornom periodu u Srbiji oslanjaju na diplomatska podsećanja ne znači da neće, kao i u slučaju Kosova, posle izbora preći na neposredni i javno vidljiv pritisak. U pitanju je njihov kredibiltet u međunardonioj politici i neće se dozvoliti da se prokocka ili ugrozi na primeru odnosa Srbije i Kosova.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.