Poetika zla i mraka

Tamara Skrozza je novinarka nedeljnika Vreme i Novinske agencije FoNet. Novinarstvom je počela da se bavi 1997, kao novinarka nezavisnog Radio Indexa, da bi u maju 2000. počela da piše i za nedeljnik „Vreme“. Sarađivala je sa više mesečnih revijalnih izdanja i TV produkcija, a trenutno – pored rada u matičnim redakcijama – piše za portal Cenzolovka i magazin „Optimist“. Aktivna u grupama za slobodu medija.
Od 2011. do 2018. bila je članica Komisije za žalbe Saveta za štampu. Poslednjih petnaest godina angažovana je i kao predavačica na treninzima posvećenim medijskoj etici, rodnoj ravnopravnosti, ljudskim pravima i jeziku u medijima.
Članica upravnih odbora organizacije CRTA i Fondacije za otvoreno društvo.
Dobitnica nagrade „Jug Grizelj“ za novinarsku izuzetnost, OEBS nagrade za „Ličnost godine“ 2016. u oblasti medija, kao i nagrade „Osvajanje slobode“.

Piše: Tamara Skrozza

Ima reči od kojih dobijam alergijsku reakciju. I fraza koje mi izazivaju digestivne probleme.

Kad neko, na primer, kaže „lepši pol“ – a u „lepšem polu“ pritom ima mnogo onih koje lepotom nisu ni prineti nekim muškarcima.

Ili kad neko, recimo, iste te muškarce označi kao „jači pol“. A istovremeno, ima onoliko žena koje su fizički, mentalno, finansijski i na sve druge načine jače od „jačeg pola“.

Isto tako, kad se pomene „bolja polovina“ ili „lepša polovina“, ispada da je ona druga strana „lošija polovina“, „ružnija polovina“. U najboljem slučaju, ispada da je „polovina“, što je takođe jezivo – jer podrazumeva da je čovek ceo, samo ako pronađe onaj nedostajući deo, fatalnu polovinu sebe.

Osim toga, nervira me kada se kaže „konstruktivni razgovori“, „saradnja u regionu“, „očuvanje mira i stabilnosti“. Sve to, naime, ne znači ništa: ako su razgovori stvarno bili konstruktivni, reci o čemu se razgovaralo i kako se završilo; ako region sarađuje, reci u čemu i kako konkretno; šta tačno znače „mir“ i „stabilnost“, pa da se o tome siti ispričamo.

*****

No, ni po jada za sve to što mi ide na živce: sve je to, u manjoj ili većoj meri zapravo bezopasno. Ne zato što je samo po sebi benigno, već ga je benignim učinila hiperinflacija, prevelika upotreba. Toliko puta dnevno čujemo te i slične besmislene, stereotipne ili bizarne fraze, da su se one vremenom jednostavno izlizale i izgubile snagu i moć koju su primarno posedovale.

Problem je, međutim, u frazama koje na ovom terenu – uprkos besomučnom ponavljanju – i dalje imaju moć. One uzburkavaju krv svakom ko je sirotinja, čija su očekivanja izneverena, svakom koga su izdali ljudi ili država, ko želi nekakvu osvetu ili poravnanje, ko je u manjoj ili većoj meri povodljiv, ko se nada ili veruje da će jednog dana biti bolje, da pod ovim plavim nebom ima nekakve pravde.

A takvi su, u potpunosti ili delimično, skoro svi na Balkanu – svako od nas ponaosob.

Možda najpoznatija iz tog serijala jeste rečenica Slobodana Miloševića iz 1987. godine:

„Niko ne sme da vas bije“. Do iznemoglosti ponavljana, ispisivana po transparentima, postala je svojevrsni moto Miloševićevog režima, iako je te koje niko nije smeo da bije, u međuvremenu nemilice prebijao svako – uključujući i samog Slobu, koji se nije libio da podigne pendrek, pa i pištolj, na svoje političke protivnike.

Mnogo je onih koji su u poslednje vreme pokušali da se približe toj antologijskoj paroli. Tako je recimo Aleksandar Vučić, ljut što Evropska unija dozvoljava Hašimu Tačiju da gliserom oplovljava Gazivode, krajem septembra prošle godine uzdahuo i uz predugačke, teatralne pauze, saopštio da „srpska suza nema roditelja“. Htelo se reći da je Srbija usamljena, da nema saveznike, da je Evropska unija ne razume, ali to valjda ne bi zvučalo tako poetično i mobilišuće. Baš kao što ne bi zvučalo ni pravo, istinito objašnjenje – da predsednik itekako voli evropske lidere, da oni očigledno vole njega, da njegova „suza“ ima i roditelja i hranitelja, ali da povremeno mora da se dodvori i domaćoj javnosti, da kaže kako se on eto bori za sve nas.

Isto tako, pre nekoliko dana je predsednica Hrvatske briljirala podsećanjem na vojnu akciju Oluja 1995, tokom koje su stotine hiljada Srba proterane i ostale bez doma: „Najradije bih uhvatila pušku i otišla na ratište, ali shvatala sam da nije stvar samo u mecima i u suočavanju s onima ispred vas“.

Za one kojima Grabar Kitarović nije predsednica i one koji smatraju da je upravo ona najozbiljnija konkurencija Ivici Dačiću po stepenu lupetanja – sve to je zaista smehotresno. Zamislimo, uostalom, Kolindu kako baca bombe na bunkere, puca po Kninu, vozi tenk, previja ranjenike ili obavlja bilo kakvu vojnu aktivnost! Međutim, s druge strane, sigurno je da je hrvatska predsednica s tom pričom osvojila svoje potencijalne birače – isti oni koji „padaju“ na Vučićeve suze-siročiće, isti oni koji su „padali“ na Slobine parole, lako „padnu“ na Kolindu s puškom. Jer, to su zapravo isti ljudi, samo s različitim zastavama i različitim vođama koje su spremni da slede, bez obzira na sve.

******

S druge strane, ni te predsedničke jezičke bravure nisu najopasnije. One se pojavljuju s vremena na vreme, u prigodnim trenucima, pod reflektorima. Što se mene tiče, najopasnije je ono što se čuje svakog dana, čega je sve češće, što samo po sebi nije opasno, ali što je u poslednjih tridesetak godina obično najavljivalo krv ili pratilo krvoproliće.

Pre svega, tu je imenica „narod“: na primer, ono kad lider obeća kako će Srbija zaštiti „svoj narod“ (u nastavku: „i neće sedeti skrštenih ruku“), kako „naš narod“ ima/radi/hoće ovo ili ono, ili kako su intelektualci „lepo smislili da narod crkne“. Zahvaljujući takvim sad već decenijskim zaklinjanjima, ta je imenica izgubila svoje primarno značenje i odavno više ne označava građane i građanke koji pripadaju istom etnicitetu: već godinama, ona je u mom vokabularu izjednačena sa grupom ljudi koje će lider pre ili kasnije ostaviti na cedilu, jer ih i ne smatra ljudima, već beslovesnom masom koja nema ime, privatnost, život, ili prava.

Reč „živalj“ još je grđa: tu je narod sveden na one koji beže, koji su već uništeni, ostavljeni bez ičega, koji ne znaju, ne umeju, nemaju, nisu svesni. Tako smo pre neki dan čuli da je predsednik Srbije „veoma zadovoljan zbog činjenice da Srbija nikada nije investirala u srpski živalj na KiM kao što to sada radi“. Zašto živalj? Zašto ne „građane i građanke“, zašto ne „ljude“? Konačno, kako se to tačno „investira u živalj“? Šta to tačno i praktično znači?

U istom rangu su i „vekovna ognjišta“. Današnja deca verovatno čak ni iz knjiga i filmova više ne mogu da saznaju šta su u prevodu ognjišta. Malo je zapravo onih mlađih od 60-70 godina koji bi kroz maglu mogli da se sete šta to zapravo znači i kako izgleda. Zašto nam ne kažu da je „najbitnije da ljudi ostanu u svojim domovima“, da sačuvaju svoje kuće i živote, umesto poruke o čuvanju ili napuštanju ognjišta? Jednostavno, kao i u slučaju one suze, puške, naroda ili življa – reč je o čistoj poetici. Sazvučju tonova i značenja koje podiže, uzbuđuje, uzburkava krv, mobiliše.

Jer, ognjište nije samo kuća, stan, šporet, kupatilo i špajz: to su kosti predaka, tradicija, istorija, vera, živi i mrtvi, suze i puške.

I sve bi to bilo u redu, pokazivalo bi – ako ništa drugo – bogatstvo jezika, da nam ne tako davna istorija pokazuje da su upravo oni koji su pričali o ognjištima, bili najodgovorniji za napuštanje tih ognjišta; da su oni koji su se pozivali na narod, taj narod ostavljali na kolenima; da su iza onih koji su sa političkih tribina zapomagali o življu, ostajala samo groblja.

*****

Žao mi je što ne govorim albanski, ali sigurno je i taj jezik bogat rečima duboko ukorenjenim u politici poslednjih decenija, kojima su lideri zavaravali i zavodili, manipulisali i zloupotrebljavali one o čijem su interesima trebalo da vode računa.

Još više, žao mi je što reči koje smo već pomalo zaboravili ponovo ulaze u upotrebu, što ih opet čujemo svakog dana i što je sasvim sigurno da baš one – kao i toliko puta do sada – najavljuju mrak i zlo.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.