Pismo albanskom (ne)prijatelju

Poštovani Bljerime,

Pišem ovo pismo podstaknut Tvojim snažnim utiscima o debati iz Gračanice.

Naši razgovori i kolumne su pokazale da delimo mnoge zajedničke brige, misli i nade. Ovo pismo je poslato Tebi, ali je namenjeno i onima koji ne misle kao mi. Onima koji sumnjaju u snagu dijaloga, koji veruju da se može jednostranim nametanjem dobiti više. Onima koji svoja uverenja grade u suženom pogledu na ljude, na svet oko njih koji posmatraju samo kroz monokl etnonacionalizma. U njihovom svetu, koji je od kraja prošlog veka, i u našem okruženju sve se meri isključivo kroz “doprinos” srpskoj, odnosno albanskoj “stvari”. Na tome se ne može nikom ništa zameriti. Mada, svestranim sagledavanjem prošlih i/ili sadašnjih doprinosa “nacionalnoj stvari” možemo lako da zaključimo da smo došli do tačke od koje bi trebalo proširiti vidike. Pre svega, potrebno je da se proširi prostor javne rasprave.

Da bi stvarnost videli široko otvorenim očima valja se suočiti sa skučenošću ideološke zaslepljenosti po kojoj je Albanac Srbinu neprijatelj; Albanac je “regionalna pretnja” čiji je najvažniji cilj, u Makedoniji na primer, da nanese štetu Srbima i Srbiji. Srbi su u ovakvoj predstavi,  kod velikog broja albanskih političara i medija na Kosovu, “loši momci”, “zlo koje ne bi trebalo da se povrati”. Trovanje misli i srca ‘običnih ljudi’ za ove ‘patriote’, na obe strane je puka politička propaganda i marketing koji im najlakše obezbeđuje glasove na izborima i povećava njihovu cenu na ‘pijaci patriotizma’ posle izbora. Vlast i novac su osnovne strasti, a njihov patriotizam je, kako je to tačno napisao Dante – “ideologija secikesa”.

Danas, na Zapadnom Balkanu, pa i u Srbiji i na Kosovu, mnogo je teže nego devedesetih godina prošlog veka poslati sledbenike u rat – taj “krvavi pir mržnje i šovinizma”. Sada su im reči jake, a dela neubedljiva. Zato me nije ni iznenadilo to što su posle svakakvih izjava povodom pritvaranja Ramuša Haradinaja u Francuskoj stupili u politički brak na određeno vreme sa tadašnjim “kriminalcima, teroristima i ratnim zločincima”. Nema spora da je u interesu Srba na Kosovu, te i Srbije, kao i samog Kosova da Srbi učestvuju u institucijama Kosova. Te nije ni sporno što su, i ovog – drugog puta, u vladi koju predvodi Haradinaj.

Ali, da li je trebao onoliki “gnev Srbije”, koji je, bez sumnje, značajno povećao broj glasova Haradinaju? Po već uhodanom receptu “drž’te lopova”, svi Srbi koji su razgovarali s Haradinajem, a nisu ljubimci vlasti, svrstani su u fioku “loših Srba”, “sluge albanskog narko-klana i teroriste”. Da li je i ovo zaista put u “unutrašnji dijalog”? Možemo li u dijalog sa Drugim (na primer Albancima), ako ne možemo da uvažavamo i saslušamo i naše (na primer, Srbe)? Ima li mesta barem za gram morala i istine u izbornim kampanjama? Ili, za izvinjenje posle izbora?

Ovo su samo neka od pitanja koja se mogu postaviti u lekcije pod nazivom: “Ramuš kao najomiljeniji Neprijatelj”. Ova lekcija je važna i trebalo bi je naučiti, a pitanja su postavljana svima nama, posebno Vučiću, Tačiu, Dačiću i Haradinaju.

Od odgovora na ova pitanja zavisi kako će se odgovoriti i na izazov normalizacije Srbije i Kosova, kako bi mogli da normalizuju svoje odnose. Verujem da odgovor na ova pitanja i izazove pomaže da se prevlada jedan od najvažnijih problema savremenog sveta, te i naš. Reč je o “problemu lošeg vođstva, koje, umesto da vodi ka razvoju društva, stvara mnoge probleme, uključujući i terorizam”,kako ga je odredio Dejvid Rokfeler, pre jedne decenije u Njujorku, u razgovoru koji sam imao sreću da vodim s njim. Nema nikakve koristi od čekanja da nam se dogodi “dobro vođstvo”, već valja raditi s onim što imamo. Valja podržati oživljavanje dijaloga o normalizaciji i pružiti novu šansu onima koji su na vlasti i čija je dužnost da ga vode. Pa, videćemo ko je ‘preživeo’, a ko je postao ‘dobar vođa’.

Bljerime, napisao si istinu da “…ne uspevamo da se u našim debatama udaljimo od gravitacione sile našeg istorijskog ponora. U pitanju je veoma velika sila, mogao bih je nazvati čak i fatalnom po sve naše napore za uspostavljanje potpuno novih okolnosti (neviđenih između nas), normalizacije odnosa između Kosova i Srbije, kao i istorijskog albansko-srpskog pomirenja”. Ali, nisam siguran da si u pravu kad pišeš: “Svaki napor za ponovni pregled istorijskih arhiva, izvođenje novih argumenata ko šta treba da radi danas, ili ubuduće, kako bi se došlo do novog nivoa koji priznaje normalizaciju odnosa i pomirenja, ne samo da je uzaludan, nego je čak i izuzetno štetan”. I ja verujem da bi “kopanje po istorijskim arhivama” trebalo da prepustimo nauci i vremenima koja dolaze; da valja izbeći “zatvorenost u prošlosti”. Ali, ne vidim koja bi šteta mogla da nastane ako se upoznamo sa činjenicama i procesima iz prošlosti. To je, zapravo, nužno da bismo znali ko smo i odakle smo došli. Verujem da bi to pomoglo da odlučnije krenemo iz života u kome zanemarujemo sadašnjost, takoreći između prošlosti i budućnosti; između jave i sna.

Razumem ja zašto „loši  momci“ iz, za njih „zlatnih devedesetih“ koriste vlast i novac da napišu svoju istoriju, a da ućutkaju one koji su videli i živeli te iste godine kao „godine izvan istorije“. Razumem brigu mnogih koji su danas na vlasti da sa sebe skinu odgovornost za učešće u „lošoj prošlosti”. Međutim, to neće promeniti tu prošlost. Delim Tvoje uverenje da je na “ljudima dobre volje” da ponude rešenja i alternative za sadašnje odnose između Kosova i Srbije. Nisam ni za sastavljanje “istorijske i političke optužnice”. Za to sam da, pre svega, “lošim momcima”, valja dati priliku da dokažu svoju “dobru volju” i sposobnost da ponude rešenja i alternative.

Međutim, ako prihvatam da nismo postojali devedesetih i da ne svedočimo o onome što se desilo, samo ćemo dodatno ohrabriti one koji veruju da mogu da prevare istoriju; da im treba još samo malo vremena i žrtvovanja drugih pa da dovrše svoje snove o “razgraničenjima”. Time nećemo podržati održanje mira, a ni dijalog o normalizaciji naših života. Naprotiv!

Dozvoli mi da podsetim na jedan tekst  iz torbe prošlosti. Reč je o “Pismu albanskim prijateljima” koje su Jugoslovenske akcione grupe NVO i Savez sindikata “Nezavisnost” objavili 26. aprila 1999. godine, u kome se kaže:

Dragi prijatelji,

Pišemo vam u ovim teškim vremenima našeg zajedničkog stradanja, ubistava i progona ljudi. Kolone Albanaca, među kojima su se nalazili i mnogi od vas i vaših sunarodnika, morale su da napuste svoje domove.

Ubistva i progoni, razoreni i spaljeni domovi, uništeni mostovi, putevi i industrijski objekti, to je mračna i bolna slika Kosova i Srbije ovih dana, koja kao da govori da budući život nije moguć. Mi, međutim, verujemo da je on nužan i moguć.

Bolja budućnost za građane Kosova i Srbije, Srbe i Albance, kao sugrađane jedne iste države, ili kao najbliže susede, neće doći ni sama, niti preko noći. Ali u tom cilju možemo i moramo da delujemo zajedno. Znamo da će to biti teško, a ponekad i bolno. Primer nemačkofrancuskog pomirenja i saradnje posle rata može da nam posluži kao primer i kao podstrek.

Zarad budućeg zajedničkog života, mora da se razgovora o bolu zločina kako bi on mogao, uz oproštaj, da se zapamti. Ova lična i kolektivna tragedija, i vaša i naša, rezultat je dugotrajne pogrešne politike najradikalnijih među nama, i iz međunarodne zajednice. Nastavljanje takve politike vodi u ambis i Srbe i Albance. Isto tako, put kolektivne krivice je put frustracije, nastavljanja mržnje i osvete bez kraja. Zato taj put mora da se napusti. Naš prvi iskorak od mržnje, etničkih sukoba i krvavih osveta jeste javno izražavanje osećanja srama, poniženosti i dubokog izvinjenja zbog svih žrtava i patnji nanetih vama i vašim sunarodnicima u etničkoj mržnji i ratnom bezumlju vršenom ovih dana u ime našeg, srpskog naroda

…Sigurni smo da će i Srbi i Albanci smoći snage i hrabrosti da krenu putem mira, demokratije, poštovanja ljudskih prava, međusobnog pomirenja i poštovanja. Dijalog, politički pregovori i mirovni proces nemaju alternativu. To je najsigurniji način da se obezbedi povratak prognanih u svoje domove, uspostavi normalan život i rad, i nađe rešenje za pitanje statusa Kosova…”.

Kako imam opravdane sumnje u “naknadnu pamet”, a u nameri da podstaknem “dobru volju”, citiraću deo moga saopštenja, koje je objavljeno 8. maja 1999. godine, povodom ubistva Fehmija Aganija:

Ubistva ljudi, kolone izbeglica, razoreni i zapaljeni domovi, to je bolna slika Jugoslavije i Kosova na samom kraju 20. veka. Žrtva etničke mržnje je i Fehmi Agani, jedan od vodećih umerenih albanskih intelektualaca i političara, zagovornik i učesnik svih važnijih pokušaja za uspostavljanje srpskoalbanskog dijaloga, strpljiv i uporan pregovarač, i jedan od osnivača Foruma za etničke odnose.

Možda su ubice Fehmija Aganija želele da zastraše sve one ljude koji su za dijalog, za srpskoalbansko pomirenje, da im pošalju poruku: Ne možemo da živimo zajedno! Sigurno je da i ovaj čin ohrabruje najradikalnije da produže putem koji vodi u ambis i Srbe i Albance. Međutim, dijalog, politički pregovori i mirovni proces nemaju alternativu. To je jedini izlaz iz kosovskog problema.

Srbi i Albanci, ovih krvavih dana, neizbežno se suočavaju sa novim izborom. Neposredna životna opasnost koja se danas nadvila nad građane Kosova, Srbije i Crne Gore, smanjuje njihove stare strahove od neizvesnosti političkih promena. Srbi i Albanci moraju da smognu hrabrost i snagu da se pomire i da organizuju suživot. Tada ni mirovni napori profesora Aganija ne bi bili uzaludni…..”

Voleo bih da ovo moje pismo Tebi, nekim slučajem, pročitaju i Tači, Vučić i Haradinaj, pa čak i Dačić. Možda ih to ohrabri da na samom početku nove faze dijaloga uspostave barem jednu zajedničku instituciju kosovsko-srpskog dijaloga – da uspostave jedan fond iz koga bi se podržali mnogi kojima je do mirnog rešavanja problema među nama. A među projektima podržanim iz tog fonda mogli bi biti Centar za dijalog i razumevanje u Mitrovici i Biblioteka “Fehmi Agani” u Beogradu.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.