Koha: Pisanje i prepravljanje istorije

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog, jučerašnje izdanje)

Piše: Fljaka Suroji (Flaka Surroi)

Sve ovo što se dešava u Hagu i oko Haga zapravo još jednom, u svom najgrubljem obliku, dokazuje monumentalni neuspeh celokupnog kosovskog društva koje gotovo ništa nije učinilo da prikupi činjenice i da konsoliduje svoju istoriju o ratu na Kosovu, bez potrebe za mitovima, bez potrebe da se bilo šta laže, čak i ako je reč o nedostatku ljudi koji bi se postrojili za rat. Zato što je rat na Kosovu bio veoma težak i ružan – stvari koje svi ti masakri koji su se desili za manje od 18 meseci dokazuju to na najbolniji mogući način.

Zakon o minimalnoj zaradi koji je prošle nedelje izglasan na kasnoj sednici Skupštine, u kojoj su učestvovali samo poslanici vlade, završio je, kao i obično, u Ustavnom sudu. Upravo je AAK pokrenula to pitanje pred Ustavnim sudom, skoro nedelju dana od usvajanja i pošto je održan mali protest, tih ali bez koncepta. Znalo se da „Udruženje veterana OVK“ učestvuje u njemu, ali se nije znalo ko ga je organizovao.

Revizija ovog zakona mogla bi da potraje i do 60 dana, čime je izvesno da će do njegovog stupanja na snagu i dalje biti na snazi prethodni zakon od pre 13 godina sa minimalnom zaradom iznad apsurda. U međuvremenu, Osmani je, nakon sastanka sa predstavnicima boračkih udruženja, u subotu najavila da se ovim zakonom neće baviti dok ne odluči Ustavni sud.

* * *

Ali poglavlje veterana je pred zatvaranjem. I neće biti zatvoreno sve dok na spisku ne bude i dalje 40.000 boraca koji primaju penzije, od njih 60.000 koliko je podnelo zahtev za dobijanje ovog statusa. Opet, problem koji nas prati sve vreme je nedostatak činjenica, koji pokušavamo da popravimo prikupljanjem fragmenata sećanja i intervjua u međunarodnim medijima.

Kada je završen rat i postignut sporazum o demilitarizaciji OVK, taj sporazum, koji se ne sećam da sam videla u celini, potpisali su Tači, Čeku i general Džekson. Mora da je bio broj onih koji su morali da predaju oružje. Drugi je bio sporazum da se OVK transformiše u TMK. Ovaj poslednji nije mogao da broji više od 5.000 aktivnih pripadnika i 3.000 rezervista, pa je deo boraca morao da se orijentiše na policiju ili da bude potpuno demobilisan.

Dakle, spisak nikada nije objavljen, sa imenima i prezimenima, ali su godinama kružili izveštaji, uglavnom u medijima, da je broj pripadnika OVK imao otprilike ovakav raspored: Glavni štab sa 39 pripadnika; oblast Drenice 2.611 boraca; oblast Paštrika 1.715; oblast Dukađinija (Metohije, prim.red.) 1.537; oblast Šalje 1.253; Lab 4.532; Nerodimska zona 1.253 i zona Karadak 347 boraca. Ovi brojevi zajedno čine 13.287 pripadnika. Pretpostavimo da bi ovaj broj mogao da dostigne 15.000, što je sam Tači rekao nekoliko puta, ili čak 20.000. Površni pogled na evidenciju koju vodi Kosovska agencija za statistiku pokazuje sasvim drugačiju sliku.

Ako odete na sajt Agencije za statistiku Kosova (kada ona radi), onda biste saznali da opštine koje pripadaju zoni Dukađinija (Metohija, prim.red.) – Dečane, Peć, Đakovica, imaju čak više od 11.000 boraca koji primaju penzije; Srbica i Glogovac, odnosno Drenica, ima oko 4 hiljade; samo Gnjilane (kao deo Karadaka) 2.000, Paštrik (Prizren, Mališevo, Suva Reka, Orahovac) oko 5.500, a Priština preko 2.500.

Mnogi ljudi ostaju ovde.

A najgore je ćutanje pravih veterana. Naduvavanje broja ne ide na čast ni komandantima, a kamoli OVK.

* * *

U Hagu se dešava još jedno prekrajanje istorije.

Nakon svedočenja Rustema Mustafe, bivšeg komandanta Operativne zone Lab, u procesu protiv Tačija, Veseljija, Seljimija i Krasnićija, prema njegovim rečima, proizilazi da je:

OVK vodila propagandni rat, a ne operativni;

da su članovi glavnog štaba više ostajali vani nego što su se borili;

da je svako sebe postavio za komandanta kako je mislio;

da niko nije znao ko je bio glavni komandant OVK;

da su saopštenja glavnog štaba saveti a ne naređenja;

da je bilo hapšenih i pritvaranih, bez ikakve razlike između Albanaca i Srba, koji su bili saradnici režima i,

da OVK, barem u oblasti Laba, nije kontrolisala nijedan deo teritorije, već je nameravala da kontroliše zapadni deo.

Ono što se čulo iz Remijevih izjava daje sasvim drugačiju sliku od onoga što nam se godinama priča – što je u slučaju prestonice kulminiralo „oslobođenjem“ Prištine 11. juna 1999. godine, u noći kada su Rusi zauzeli grad i još više rasplamsali mržnju naoružanih Srba koji su te iste noći ubili nekoliko civila.

Sve ovo što se dešava u Hagu i oko Haga zapravo još jednom, u svom najgrubljem obliku, dokazuje monumentalni neuspeh celokupnog kosovskog društva koje nije učinilo skoro ništa da prikupi činjenice i da ih konsoliduje.

Ispričao je svoju priču o ratu na Kosovu, bez potrebe za mitovima, bez potrebe da bilo šta laže, čak i ako je reč o nedostatku ljudi koji bi se postrojili u ratu, jer je rat na Kosovu bio veoma težak i ružan – svi ti masakri koji su se desili za manje od 18 meseci dokazuju to na najbolniji mogući način.

* * *

Prekaz dokazuje koliko smo bili i ostali bezbrižni i indolentni. 25 godina kasnije, kompleks nastavlja da stoji sa minimalnom privremenom zaštitom. Dalje, u Skupštini Kosova se čulo da je čak i groblje Jašarijevih uredio turski donator, a ne kosovska vlada, što nijedna vlast nikada nije demantovala. Ako je ovo istina, ovo je žalosno.

S druge strane, pre nekoliko dana u đakovačkom selu Korenica izmeštena je stena/kamen. Na steni nije bilo natpisa ili bilo čega, ali su ljudi tog kraja znali da je to mesto gde se Paške Markaj žrtvovala pre 20 godina. To se dogodilo na dan sahrane posmrtnih ostataka sinova koji su joj oduzeti, ubijeni i spaljeni. Markaj je odlučila da više nema motiva za život i okončala je život, spalivši se u polju, gde su njeni sinovi umrli.

Stenu su na to mesto postavili Paškini članovi porodice. Pokušali su da pregovaraju sa vlasnikom zemljišta da ili zamene zemljište, ili da nadoknade prostor koji je zauzimao kamen. Komšija musliman je odbio. Rekao im je da je to najmanje što može da učini za nju.

I tako je ostalo 20 godina, do pre tri dana.

Vlasnik je ušao bagerom i pomerio kamen. Najpre je na FB reagovao pisac Ag Apoloni – fotografijama bagera i kamena. I napisao je: „Postoje sumnje da je uklanjanje ovog kamena izvršeno iz verskih razloga (jer se vlasnik plašio da bi tu mogla da bude podignuta crkva, uprkos tome što ga je Paškina porodica uveravala da se tamo neće graditi crkva) i iz političkih razloga, jer mu se nije dopalo što je premijer kročio na njegovu njivu kada se poklonio kamenu. Taj kamen nije verski predmet, niti je kamen temeljac crkve, niti ima veze sa politikom. Svaki budući premijer treba da se pokloni tom kamenu. Taj kamen je simbol nacionalne tragedije“.

Kako kaže Agi, ovo bi trebalo da bude mesto hodočašća i to ne samo za premijere, već za sve nas bez razlike. Jer samopožrtvovanje gospođe Paške prevazilazi njenu užu porodicu. Njena stena je nemi podsetnik na tragediju kroz koju smo prošli pre skoro četvrt veka, iz koje više od 10 hiljada ljudi nije izašlo živo. Štaviše, zbog čega se više od 1.600 ljudi i dalje vodi kao nestalo.

Vlasnik zemlje ima pravo da raspolaže svojom imovinom kako mu odgovara, ali stena majke Uskrsa nije zaslužila da se pomera bagerom kao da je parče barijere koja komšiji ne dozvoljava da diše.

Taj kamen ima mnogo veću težinu od njegove fizičke težine.

To je simbol i deo je istorije. Ta istorija, od koje smo tako lako spremni da dignemo ruke. Istorija koju možemo da uništimo bagerom, jer još uvek ne razumemo da istoriju ne treba pisati i prepisivati po hirovima i interesima.

I pošto ovo još nismo razumeli, nastavljamo da proizvodimo mitove i ulepšavanja ne zamarajući se da prikupljamo i čuvamo činjenice.

Bolno!