Park mira dogovoren sa Merkelovom, Eštonovom i Žbogarom?!

Severna Kosovska Mitrovica je ovih dana veliko gradilište. Mnogi sa skepsom i nevericom posmatraju radove od trenutka kada su na glavnom mostu na Ibru, pre nešto više od 20 dana, zasađene tuje kao simbol "parka mira", odnosno nove barikade. Lokalna skupština donela je odluku o pretvaranju delova tri ulice u neposrednoj blizini glavnog mosta, uključujući i glavnu do Trga Šumadija, u širu pešačku zonu, odnosno Trg cara Lazara. Samom početku proširenja radova sa glavnog mosta, ka ulicama prema gradu, prisustvuje i  direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju, Marko Đurić. Uprkos zaglušujućoj buci građevinskih mašina i snažnom vetru koji nanosi prašinu na grad, on u bašti kafića "Dolčevita" opušteno sedi sa gradonačelnikom Rakićem, koordinatorom Upravljačkog tima za uspostavljanje Zajednice srpskih opština, Ljubomirom Marićem i odbornicom "Srpske" u lokalnoj skupštini, Miljanom Nikolić, i posmatra radove. 

Samo nekoliko stolova dalje od njih, razgovarali smo sa analitičarom, Dušanom Janjićem, o ovom prizoru, poslednjim dešavanjima u Mitrovici, ali i o svemu onome što je prethodilo i što je aktuelno kroz kontroverze Briselskog pregovaračkog procesa.
 

Šefica pregovaračkog tima iz Prištine, Edita Tahiri, tvrdi da se Beograd složio da ukloni Park mira, odnosno barikadu. Sa druge strane, Beograd se nije oglašavao osim što je direktor Kancelarije za KiM, Marko Đurić, označio početak radova, a i dok mi sada razgovaramo, on sedi samo nekoliko stolova odavde i posmatra radove?

Ja moram da kažem da ja u Parku mira prepoznajem jednu od onih sedam tačaka sa liste Bundestaga. Tačka je bila da se prepreka ukloni i prepreka je uklonjena. Kao što vidite, nema je. Postavljeno je nešto za šta se može reći da je prepreka slobodnijem kretanju. Mislim da je Žbogar znao za to, čak je i Ketrin Ešton pozdravila ovu ideju prvog dana, a onda su se ućutali. Vidite, to je evropska birokratija – ja smislim ideju, ali neću da delim odgovornost. Podela na Ibru traje skoro 15 godina. Iako na mostu postoji prolaz, jer on nije u potpunosti zatvoren, prepreka postoji pre svega u glavama ljudi. A u glavama ljudi prepreku ne možete ukinuti tek tako. Mogu da shvatim da je “park mira” prelazno rešenje, mogu i da podržim tu ideju koju je, još 2002. godine, razmatrala skupština Saveta Evrope. U projektu o podeljenim gradovima, izvestioci smo bili Ilbert Hisa za Kosovo i ja za srpsku stranu. Imali smo sličnu ideju da napravimo mirovni kulturni centar, jer se to obično radi u konfliktu. Međutim, u ovom slučaju ideja o parku ne može da se dogovori samo sa jednom stranom i da se obezbedi asistencija policije 'ispod žita', istovremeno ne pripremivši albansku stranu, a povrh svega se na takvom događaju ne pojavi nijedan od ambasadora.

Ko je trebalo da bude na mostu?

Trebalo je da budu ambasadori zemalja EU i SAD, ukoliko su podržali ovu ideju. Trebalo je da Žbogar bude tu, ukoliko deli tu ideju. Tako šaljete poruku i preuzimate odgovornost. Ovako, sve je urađeno preko noći. Naglašavam da potez sam po sebi nije loš, to je prelazno rešenje ka slobodi kretanja. Potrebno je vreme da bi se ljudi oslobodili. Ono što je loše jeste što je kosovska strana iz ovog poduhvata bila u potpunosti isključena, kao što je i sam Žbogar  bio isključen iz aktivnog učešća, a takođe i komandant KFOR-a i lokalni ambasadori. Trebalo je da oni budu tu, ukoliko je zaista dogovoreno. Ukoliko je bio u pitanju isključivo bilateralni dogovor Nemačke i Srbije, u šta ja ne verujem, onda opet nedostaje taj dodatni korak. Potencijal ekstremizma je ogroman, pogotovo na linijama razdvajanja, istorija o tome najbolje govori. Demonstracije koje smo imali ovde na mostu, same po sebi nisu bile 'kraj sveta', ali za pametne političare one jesu svakako bile opomena. Međutim, ni oko njih se nisu niti Žbogar, niti ostali izjasnili.

Da li je ipak moglo da se desi da međunarodni akteri nisu bili detaljno upoznati sa izgradnjom Parka mira i da su tako potpuno nespremno dočekali ono što se dogodilo neposredno nakon uklanjanja barikada?

Bili su birokratsko površni. Nisu pažljivo isplanirali, jer ovde imamo sukob dve strane, a onda je potrebno i da u ovakvim incijativama učestvuju i predstavnici druge strane, da budu pripremljeni koliko-toliko, barem оni koji bi podržali. To je briselska tajnost i očiglednost da ništa ne može dobro da se napravi iz prevare. Tajnost je u stvari prevara.

Tvrdite da je Park mira dogovoren?

Apsolutno. Jasno je da je dogovoren, samo su se posle povukli zbog toga što je trebalo da pokažu odgovornost i tako prepustili sve Rakiću.

Otkud onda Editi Tahiri informacija da ima garancije iz EU da će park biti uklonjen?

Mislim da možda Tahiri govori o sledećem koraku neke buduće perspektive jedinstvenog grada. U našem konceptu iz 2002. godine u Savetu Evrope, mi smo tada predlagali postepenost, što je potpuno različito od sadašnjeg ponašanja Evropske unije. U toj postepenosti bi se prvo išlo sa zajedničkim projektima, potom timovima za koordinaciju, a onda, unutar toga se ostvare neki od zajedničkih projekata. Na primer, na jednoj strani se sredi sportska hala, kulturni centar, pešačka zona, a na drugoj se napravi Park mira. Tako ljudi počinju da hodaju i prelaze. A šta se sada uradilo?! Za stogodišnjicu Albanije, nikao je plagijat spomenika, nikla sva obeležja Velike Albanije, a Evropa ćuti, ćuti Amerika. Kada je u pitanju “park mira”, on je u stvari rekao Albancima – još uvek nećete moći slobodno da pređete. Njih ne interesuje šetnja, već da se vrate u stanove koje 13 hiljada porodica hoće da vrati.

Da li Vam je poznata informacija da su građani iz Južne Mitrovice masovno iskazivali osećaj trijumfalizma istog jutra kada je barikada uklonjena?

To samo govori da nisu bili obavešteni i da su reagovali – idemo mi u naše kuće, na našu zemlju, a onda se druga strana dosetila i postavila tuje.

Da li mislite da je taj osećaj trijumfalizma zaista bio isključivo povezan sa osećanjem da će se vratiti u svoje stanove?

Tačno je da se ovde živi u fazi isključivosti, sa porukom – Sever moj samo onda kada sam ja na njemu.


 
Šta se trenutno dešava sa Briselskim procesom dijaloga?

Objektivno 2014. nije bilo nikakvog ozbiljnog pomaka. Održana su dva do tri razgovora u periodu kada je Srbija imala tehnički sastav vlade. Međutim, otkad je kosovska vlada u tehničkom sastavu, nema nijednog razgovora, što već govori da u Briselu imaju problem kako da nastave ovaj proces. Drugo, ako je primena sporazuma u pitanju, naravno da je nije bilo osim nekih detalja, kao što su Park mira i buduća pešačka zona, ali nekih ozbiljnijih poteza nije bilo. Čak su i parlamentarni izbori na Kosovu sprovedeni kao da nisu deo paketa Briselskog sporazuma, sa vrlo malim angažovanjem samog Brisela. Moglo bi se reći da je do sada potpisano sve što treba, te da se do novembra, dok se ne izabere zamenik, ili zamenica Ketrin Ešton, ništa ozbiljnije neće desiti. Očekujem čak i promenu politike, načina pregovaranja, ali jedna stvar ostaje konstantna, a to je da će Nemačka insistirati na toj “to do” listi, kao i na svojim zahtevima. Ako iko uspe da natera Brisel da nešto uradi, to je jedino Nemačka.

Kakva je moguća promena politike iz Brisela?

Lično mislim da je Ketrin Ešton ovaj proces dovela do svog maksimuma, a sada je zaglavio. Previše je potpisanih stvari. Proizveli su više sporazuma nego što mogu da ih 'sažvaću'. To važi i za Balkance i za Ketrin Ešton, koja je postala veći Balkanac od samih Balkanaca. Radi se o velikom broju nejasnih sporazuma. Kada pravite velike istorijske zahvate kao u ovom slučaju, onda nemate odgovarajuće instrumente za primenu. Niti Evropska komisija želi da uđe u primenu, kao da su dve strane – Priština i Beograd – jake, razvijene, bogate, da su promenile svest i Evropljani sada samo čekaju da oni primenjuju sporazume. Data je prednost spektakularnom potpisivanju sporazuma, brzom napretku, a nikako se ne obraća pažnja na primenu sporazuma, na to šta bi mogla da bude promena na bolje, ukoliko bude na bolje. Puno zavisi od toga ko će doći na čelo Evropske komisije, ili odgovarajućih direkcija. Jedna opcija je da se pojavi neko savestan i vodi računa o situaciji i primeni na terenu. Druga opasnija opcija je da dođe neko sa stavom – sve je potpisano i ako kosovski Albanici žele liberalizaciju, neka primenjuju, a ako Srbija želi članstvo u EU, neka primeni sporazume. Bojim se da će se ova druga opcija samo nastaviti.

 
Brisel je trošni Vavilon
 
"Kamo sreće da Brisel nije zbir samo dobro plaćenih birokrata, koji komuniciraju na engleskom, po mogućstvu, a kada hoće da zbune, onda brže bolje pređu na italijanski, nemački, onda svi brzo zgrabe slušalice tek da pokažu – tu smo. Brisel je jedan veoma trošan Vavilon, koji, kao takav, na dugi rok nema perspektivu. Samo se nadam da će postojeće rasprave u Evropi do 2025. dovesti do potpuno nove konfiguracije za sve one koji veruju, a ja verujem u ideju mogućnosti zajedničkog života Evrope i opstanka Evrope. Ne pomažete Evropi ukoliko podržavate strukturu da se Evropski parlament bira na nacionalnom nivou, pa u njega ulaze neo-fašisti, nacisti, a ideja ujedinjene Evrope je nastala na antifašizmu. Tu je i birokratija koja je preplaćena, često nekompetentna, pa nesmenjiva, i onda na sve to, imamo problem demokratskog legitimiteta najjačih nosilaca vlasti, od predsednika komisije do saveta itd. Mislim da Evropa mora ući u jedan mehanizam drugačijeg organizovanja, gde bi na kraju birali one koji predstavljaju, jer apsolutno je neprihvatljivo da neko može sutra da vam kroji Briselski sporazum i sudbinu Srba i Albanca i drugih, a da vas niko i ne pita ko će to biti." 

Ko u evropskom timu snosi najveću odgovornost?

Ketrin Ešton. Ne može da se to prebaci na Direkciju za pridruživanje, jer je ona od početka bila skeptična. Sada se pokušava da se ovaj proces uklopi u mehanizme poglavlja 35 – pregovori o pridruživanju Srbije, ali time ne mogu da obuhvate Kosovo, jer nisu rešili problem Kosova. Drugo, tajnost je navika Brisela. Ne kaže se uzalud da ko god zaista voli Evropsku uniju i Evropu, on ne voli briselsku birokratsku državu, koja je izmislila tajnost. Te birokrate jednostavno boluju od principa tajnosti pregovora, šurovanja sa svima na vlasti, bez obzira šta te vlasti rade, ali i  od velike korupcije njihovih ljudi na terenu.

Vrlo često su se mogla čuti objašnjenja, naročito u nezvaničnim razgovorima i na sastancima sa međunarodnim predstavnicima da je tajni karakter briselskih razgovora i dogovora direktna posledica osetljivosti kosovskog pitanja, naročito Severa Kosova, ali i same osetljivosti pozicija pregovarača?

Mislim da je to pogrešan odgovor. Ko god išta zna o pregovaranju, zna da se uspešni pregovori prvo dobro pripreme preko tehničkih pregovarača. Obično se uvede jedan posebni izaslanik. Tek kada se sve to pripremi, onda ulazi ličnost kao što je Ketrin Ešton. Kao pozitivan primer možemo uzeti uspešne pregovore Izraelaca i Palestinaca. Međutim, u briselskom dijalogu je upravo bilo obrnuto, jer je Ešton od početka htela da bude tu. Sa druge strane, imali smo situaciju u kojoj je bilo koja strana mogla da kaže da ne želi da obaveštava javnost i da tim iz EU kaže – u redu. Međutim, dogodilo se da je kosovska vlada maksimalno, naročito ukoliko uporedite sa srpskom vladom, išla u skupštinu, obaveštavala, postavljala informacije na sajt vlade, obaveštavala medije. Nekada je namerno puštala dezinformacije, nekada tačne informacije. U svakom slučaju, bila je otvorenija, osim u delu koji se ticao detalja dogovorenih sporazuma, što je razumljivo, jer su detalji tajni. Drugo, diskutovati o poziciji i prirodi pregovarača kao izgovoru za tajnovitost pregovaračkog procesa je poput priče o Britancima i Indijcima, ali je to rezultat personalnog sastava birokrata koji rade u Briselu i koji se šalju na teren. To su uglavnom kadrovi iz nižih slojeva Italije, Francuske i tako dalje, poluobrazovani, i to su oni ljudi koji moraju da mistifikuju svoje uloge i svoj značaj, kao kompenzaciju za svoje neznanje. Dakle, šta će drugo reći nego da se radi o divljim plemenima, o ljudima nesposobnim da pregovaraju.

Mnogi koji su upućeni u briselski dijalog se sada ne bi složili sa Vama, jer će upravo tim Ketrin Ešton i Fernanda Đentilinija direktno pohvaliti za pokretanje dijaloga Prištine i Beograda, a posebno za to da se za neočekivano kratko vreme došlo do konkretnih sporazuma?

Ja se slažem da su oni najzaslužniji i najodgovorniji za dobru, ali i za lošu stranu. Da budem do kraja iskren, meni se čini da je zaslužnija Merkelova i upornost nemačke diplomatije, dok Đentilini spada u one velike poznavaoce Bosne i Hercegovine i Kosova, ali u birokratskom smislu. Što se njega tiče, kriza može da traje i 200 godina.


Da li je Nemačka svesna raskoraka između brzine potpisivanja konkrentih sporazuma u Briselu i problema u primeni na terenu?

Da. Nemačka je toga svesna. Takođe, Merkelova sada ima konkretan problem. Ona je zaista ozbiljno shvatila nameru Ketrin Ešton i Đentilinija u pozadini, rešila da im pomogne, uložila svoj lični autoritet da se ne može povući sada. Ona je mnogo uložila i u same pregovore, ali i u stvaranje ambijenta za pregovore. U istoriji se do sada nije dogodilo da Nemačka ima dobar rejting u Srbiji, da sa vladajućom političkom strukturom ostvaruje maltene dnevni kontakt – da ne kažem – pod sopstvenim uticajem. Tome je ipak pomogla i bliskost stavova Nemačke i Rusije kada je u pitanju energetika. Tako da su mnogi problemi, koji bi inače postojali sa drugim zemljama, izostali za Srbiju u njenom odnosu sa Nemačkom, od koje Srbija ima aktivnu podršku. Mislim da je Nemačka, kao i sama Merkelova, u situaciji da ne može sada da stane i ja očekujem da ukoliko prođu favoriti Nemačke na mesto predsednika Kosova, da će se više insistirati na konkrentoj brizi za situaciju na samom terenu i primeni sporazuma.

Šta je realno?

Pa bojim se da u Evropi uvek pobedi ono što zovu kompromisom, konsenzusom. Ne zovu je uzalud “Juroslavija”. Mehanizam konsensuza i kvota, koji postoji u EU, uglavnom dovodi do neefikasnosti. U ovom slučaju, to će biti produžavanje režima tajnosti, a faktički zanemarivanje procesa dijaloga, odnosno, kako to zovu “kontrolisani napredak”.

Koji je interes Nemačke kada je u pitanju Kosovo?

Kao prvo, poznato je da je koncept Nemačke – “Evropa-regija”, poznato je i to da Britanci imaju veliku skepsu prema EU, i poznato je da Italijani vide Evropu kao Savez nacija država. Prema konceptu “Evropa-regija”, koju Nemačka iskreno zastupa, između ostalog, srednja Evropa i Balkan su u sferi interesa Nemačke. Prema konceptu “nacija-država”, koju Italija deli, neke države Balkana su u sferi interesa Italije. Kao drugo, Nemačka je u energetici izuzetno jaka, ojačana je saradnjom sa Rusijom, tako da je ona objektivno zainteresovana za jačanje energetskog sektora, kako bi prodavala svoje tehnologije. Ona ima izuzetno razvijenu tehnologiju, tako da ona ima ozbiljne interese i ulaže vrlo ozbiljno u svoje prisustvo na Balkanu. Istovremeno, ovo je momenat kada nedostaje novac, a to se menja kada postoji konkretan proizvod i investicija, poput fabrike koja proizvodi za polje energetike. To su veliki poeni. Kao treće, radi se o budućnosti EU i nemačkoj upornosti. Postoji potpuna neizvesnost oko budućnosti organizacije EU, dok je Nemačkoj najvažnije da očuva ravnotežu u odnosima sa Parizom i Moskvom. Nemačka će se u narednom periodu boriti za federalizaciju Evrope. Tu ipak postoji proces tenzičnosti i dogovaranja između Vašingtona i Berlina u kojem pravcu treba ići sa federalizacijom. Jedna od jabuka razdora je pitanje turskog članstva, pa indirektno i Balkana, pa onda odnos prema Euro-Aziji – da li treba da bude odnos saradnje, ili kontrole Velikog brata – Moskve. Ovo su neki od problema koji će trajati desetak godine. Što se pitanja Kosova tiče, na sreću i na žalost, primenu Briselskog sporazuma vidim kao jedinu branu od novog nasilja i proterivanja Srba sa Severa Kosova i Kosova uopšte, a jedina nada nam je na žalost, ili na sreću, upornost Nemačke.


 

 
17. mart 2004.
 
"Evropska Unija je bila četvrti pillar koji je radio spin off. Poznato je da su su protesti 17. marta 2004. zakazani protiv spin off, a protiv gospođe Bići, koja je u tom periodu promenila pravila privatizacije, i nije više dozvoljavala lošim i nepostojećim albanskim preduzećima da kupuju dobra preduzeća.     
 
Zakazani su protesti sindikata stranaka i zaposlenih Albanaca protiv privatizacije, takozvanog spin off-a i protiv gospođe Bići, za 17. mart u 11:45, da bi neko u roku od sedam dana, preko spinovanja priče o davljenju albanske dece, preusmerio priču na međuetnički sukob napadom na Srbe. Nasilje 2004. se tako dogodilo. Zašto to treba znati? Da se ne ponovi isto."

Kada pominjete destabilizaciju i moguće nasilje nad Srbima sa Severa i proterivanje, na Kosovu trenutno postoji vakuum u aktivnom vršenju vlasti, jer kosovska vlada nije još uvek formirana…

…Sa ovakvom birokratijom iz EU, kao i sa ovakvom destabilizacijom albanskog političkog korpusa, postoji realna opasnost. Očigledno je bilo da je Kosovo još u septembru prošle godine imalo jasne dogovore o koalicijama, a onda se desilo nešto potpuno neočekivano i suprotno, meni do danas neobjašnjivo. Neko je potpalio vatru za samo sedam dana i stvorila se mržnja u albanskom političkom korpusu. Ipak, dogodila se i tipična situacija da jedna ambasada bude protiv druge, a druga protiv treće, sve ambasade su nezadovoljne svima. Sa druge strane, Srbija je imala tu nesreću da na takav način bude privilegovana da se previše slušala, tako da je dobila jedan potpuno neprirodan sastav parlamenta.

Ko je vratio Haradinaja u trku za premijera?

Haradinaja je vratila objektivna potreba da Kosovo rasčisti sa 200 slučajeva organizovanog kriminala, ratnih zločina u kojima su učestvovali ljudi bliski Haradinaju i Tačiju. To je logika koja je korišćena svuda gde se slede SAD, a  ona podrazumeva koaliciju upravo od takvih partija. Kod nas je napravljena koalicija SPS-SNS, a zapravo bivša SRS, dve najodgovornije partije za nastali problem. Ukoliko su ovakve partije promene politiku, a imate kontrolne mehanizme, njihovom koalicijom ćete najlakše rešiti problem. Zna se tačno u takvim situacijama kakvi se ekstremisti sklanjaju. Meni je bilo apsolutno jasno da Tači ne može da bude premijer u 50 mandata, a da se nad Haradinajem i dalje vije sumnjam uprkos tome što je oslobođen u Hagu. Pokret “Samoopredeljenje” i Kurti nemaju dobre odnose sa američkom ambasadom, jer on zagovara koncept, koji se trenutno protivi Briselskom sporazumu. U ovom slučaju, ovaj pokret je isti igrač kao što je SRS u doba Šešelja bila kod nas, uzimavši mnogo glasova, a bez funkcionalnosti. Zamislite odjednom sada situaciju da Samoopredeljenje odlučuje?! A do skoro je bilo gotovo da se i u Prištini formira vlada po principu formiranja one koju imamo u Beogradu – koalicija PDK-LDK-AAK. Pronašao bi se neko od Srba i drugih pojedinaca, i takva bi vlada mogla da primenjuje Briselski sporazum. A onda se dogodilo nešto što sada može da dovede do nestabilne vlade, koja će imati sjajan alibi da ne može da primeni sporazum, da ne može da menja ustav, da ne može ovo, ne može ono. Bliska mi je misao da neki ljudi sa domaće i strane scene ne žele rešenje krize, već nastavak krize, i žele i dalje izvlačenje profita.

Ko bi mogao da podrži vladu sa pokretom “Samoopredeljenje”?

Stvarno nemam ideju. U svim razgovorima sa Albancima, vidite da se oni nalaze u čudu. Novoizabrani i iskusni srpski članovi parlamenta se takođe čude. U polumraku šuškaju o misterioznim sastancima po ambasadama, ko je kome šta dobacio…a kada se tako mućka, 'teška sila' je pritisla Kosovo. 

Zar nije slična situacija i u Srbiji?

Slična je situacija i to zabrinjava, jer bi ponašanje EU i SAD trebalo da bude potpuno drugačije, s obzirom na krizu u Ukrajini i snagu Rusije u ovom momentu. Trebalo je da oni pritisnu i da diktiraju što jaču vladu. Oni imaju snagu da to urade, Albanci bi ih poslušali.

Kakvi su onda konkretni problemi za srpsku zajednicu?

Znamo da su izbori na Severu Kosova bili neregularni zbog OEBS-a. Srbija je takođe interesno podeljena i teško joj je da pronađe balans. Vučić se trudi da drži evropsku stranu, a da napravi ekonomske konsesije Rusiji, ali on nije stabilan, jer je jedan od politički najugroženijih ljudi. Najopasnija stvar koja može da se dogodi Srbiji, Kosovu i Crnoj Gori jeste da se oktobar dočeka bez stabilne vlade na Kosovu. Ja ne znam dovoljno. Posmatrajući sa strane, ovo mnogo liči na nemačko-američke svađe 2004, mislim na 17. mart, koji se potom dogodio. Nasilje se dogodi kada imate slabu vlast, kao u ovom slučaju.

Da li to znači da su nasilje na mostu od 22. juna, ili poslednje nasilje u Makedoniji, posledica slabosti vlasti?

U Makedoniji je slaba vlast, vladaju veliki socijalni problemi. I na poslednjim događajima na mostu imali smo veliku sliku nesposobnog međunarodnog prisustva na Kosovu. A u pitanju Makedonije, jasno je da postoji trend svealbanskog povezivanja. Pokret “Samoopredeljenje” ima odličan socijalno-demokratski program, ali se on tiče Velike Albanije i njihovi aktivisti to ne kriju. Ta dinamika etniciteta je veoma jaka. Istovremeno, sa druge strane, Evropa ne da da se menjaju granice, a onda ih promeni, pa ako promeni jednu granicu, onda ne bi da menja drugu, na primer, u Bosni i Hercegovini. Pa i u BIH smo imali nedavno građanske proteste koji su samo marginalizovani. Hoću da kažem da postoji jedna politika u svetu za koju bi se moglo reći da je politika upravljanja konfliktima kroz vekove, a postavljena po principu – ko izdrži, pisaće, pa ako se baš desetine hiljada ljudi proteraju, bože moj, daćemo humanitarnu pomoć. Govorimo o jednoj politici koja je upravo zamrzla kiparsko pitanje; politici nerasčišćenih odnosa između velikih sila.

Pitanje Velike Albanije je, sa jedne strane, potpuno skrajnuto iz javnog fokusa, a sa druge, postoje neke konkretne aktivnosti, uz činjenicu da je ideja o Velikoj Albaniji kroz dugu istoriju poprimila formu mita?

Trenutno je ta ideja evoluirala od one koju smo poznavali kao Prizrenska liga, do ideje o takozvanoj Prirodnoj Albaniji. A između ova dva koncepta, imali smo prelazni koncept o ujedinjenju svih albanskih zemalja, kako je najavljeno, prvo preko jezika, a sada je to ideja o Prirodnoj Albaniji. Objektivno posmatrano, u pitanju je snažan etnicitet, etno-nacionalistički pokret. Još od početka 90-ih, mi zapravo prisustvujemo ovoj fazi. Granice padaju, padaju slabe državne multietničke vlasti i nastaju snažni etniciteti – na tome se ujedinila Nemačka, na tome je Srbija krenula u odbranu svog statusa posle raspada Jugoslavije, na tome je nastala Republika Srpska, na tome i postoji tendencija saradnje i udruživanja Republike Srpske i Srbije, na tome je nastalo osporavanje identiteta Crne Gore kao države, ne govorimo o narodu. Albanci to imaju samo u jednom radikalnijem obliku iz prostog razloga, jer se oni trenutno smatraju štićenicima i miljenicima međunarodne zajednice. To je donekle i tačno, jer je međunarodna zajednica u svojoj nesposobnosti da se obračuna sa Miloševićem, sa kojim je inače puno i koketirala, na isti način na koji to sada rade sa Albancima i nekima iz Beograda, dakle, pribegla takozvanom korišćenju etničkih sukoba za rušenje Miloševića, a to je u suštini bila razgradnja tadašnjeg teritorijalnog okvira Srbije. Albanci objektivno mogu da kažu da trenutno imaju dve države i dve polovine od država – Albaniju, Kosovo; imaju jednu izuzetnu jaku, skoro binacionalnu federaciju – Makedoniju, i samo je pitanje dana kad će se to po Ohridskom sporazumu i legalizovati, i imaju jednu izolovanost od ostalih u Crnoj Gori.

A šta je sa formiranjem Zajednice srpskih opština?

Znate da je većinsko raspoloženje kod građana na Severu da hoće podelu?
 
"Pa ja znam to, zato i govorim o realnosti, kao što je i realnost da bi većina Albanaca da protera Srbe sa Severa, dok se većina evropkih birokrata i političara ponaša kao da je baš sada vreme da sadimo parkiće i pravimo šetnje. Budimo otvoreni. Setite se i da je Štajner farbao solitere, a šta se dogodilo posle Štajnera?! Šta se dogodilo marta 2004? Dakle, ovo je farbanje očiju, a kontekst je sada opasniji nego onaj 2004. godine. Govorim o Ukrajini, govorim o Krimu, govorim o Gruziji, koja je već razbijena, a niko o njoj ne govori, o Moldaviji, koja će uskoro da pukne, o Uzbekistanu, koji će da pukne i dovede 25.000 izbeglica na Balkan, o tome govorim. A oni se ponašaju kao noj, gurnuli su glavu u pesak, i lickaju park, dok ovi tamo kao glume demokratiju, prave neke koalicije o vladavini."

Pa to je isto kao i slučaju Parka mira. Bojim se da će to biti priča od nekoliko koraka i da je realno da se to sve završi samo sa zajednicom četiri opštine na Severu, a to znači oživljavanje ideje podele na Ibru, bez obzira što više nemate onaj ružan šljunak i pesak, nego tuje.

Hoće li ZSO imati izvršni karakter vlasti čega se plaše albanski građani, a sa druge strane, kad pogledate usaglašene opštinske statute na Severu, ne čini se da će je i imati?

Oko zajednice opština, postoji od početka taj nesporazum koji je ojačao Briselski sporazum. Prilikom čitanja Briselskog sporazuma, on nabraja nadležnosti zajednice opština, kao jedne ozbiljne funkcije autonomije, a sa druge strane imamo kontradiktornu situaciju da će prve statute napisati Upravljačka grupa za četiri opštine. Oni su tako ZSO definisali kao mehanizam uključivanja Severa u ostatak Kosova, a to bi trebao da bude mehanizam funkcionalne i manjinske samopurave Srba, što nisu definisali, i to je kontradiktornost. Em nisu tako definisali, em su napravili drugi pogrešan korak – da se ne brinu o ZSO, a Beograd je prirodno predstavio ZSO kao svoj najveći dobitak. Predsednik Nikolić je sve uložio u Zajednicu opština. Potom je tokom lokalnih izbora, dozvoljeno da jedna vlada, na teritoriji druge vlade, koju je priznala većina Evropljana, napravi svoju listu, svoje parlamente, i šta mi sad trenutno imamo? Mi trenutno imamo paralelne institucije koje funkcionišu kao “takozvane”, “paralelne”, “polukosovske”

Na koje tačno mislite, jer imamo gradonačelnika i SO, Privremeni organ i predsednike, u Mitrovici i Administrativnu kancelariju, a uz to i Upravljački tim?

Pa govorim o gradonačelnicima koji više pripadaju Srbiji nego kosovskim strukturama, pa o celom privremenom organu, sa druge strane o Administrativnoj kancelariji za Severnu Mitrovicu, kao i Upravljački tim koji svi zaboravljaju. Mi u stvari imamo takozvane novoizabrane lokalne skupštine koje ne funkcionišu. Uloga Upravljačkog tima je potpuno neverovatna, potpuno identična kao i u BiH. Centri moći se nisu promenili, to su Beograd i Priština. Prema tome, šta je onda Briselski sporazum ako ne legalizacija podele iz te perspektive. Nije čudno što se narod nada podeli na Ibru.

Srbija nije pratila pitanje privatizacije imovine na KiM-u
 
"Tek kada je prodat hotel Junion u Štrpcu, nastala je uzbuna. Sada je u pitanju hotel PIO fonda, i tek sada su Srbi shvatili da je svojevremeno Geneks firma to već preprodala. Otišlo je još za vreme Miloševića. To govori da Srbija nije imala čak ni podatke, nije imala uvid u realnost. Sećam pregovora sa HPD-om. Mi smo na pregovore došli, dovršila ih je Sanda Rašković, sa podatkom da imamo 363.000 predmeta, za imovinsko rešavanje, da bi Čović onda rekao kako ima 36.000. A onda kada je Sanda Rašković potpisala ugovor sa HPD-om, nastala je pobuna protiv nje, jer se ispostavilo da ima samo 16.000 predmeta. Ako vama albanska strana tvrdi da su Srbi preko trećih lica prodali ličnu imovinu za skoro deset milijardi evra, i ako vidite te novoizgrađene objekte u Beogradu – na Rakovici, Voždovcu – to su čitavi poslovni objekti, kao i stambeni objekti u Kragujevcu, Kraljevu, onda je to ozbiljan novac. Ako plac od 16 ari u Čaglaviciod vredi million evra, o čemu mi onda govorimo, ako ne o sivom toku novca koji od ovdašnjih seljaka pravi bogataše čim pređu u Beograd?! Mi govorimo o mojim komšijama s Voždovca, koji tamo kupuju čitave kuće, a sa druge strane, država ih predstavlja kao ugrožene."
 
Postoje oni kojima su stvarno uzurpirana prava, ali se za njih niko ne bori. Oni su u ozbiljnom riziku, ali moraju da veruju da je ovo Srbija, jer su u ozbiljnom riziku da se pojave Albanci vlasnici stanova i da kažu – marš napolje. Evo primera jednog od najpoznatijih restorana centralnog Kosova, koji je u vlasništvu Albanca, koji je tolerantan i čeka. Jednog dana će reći, ili plaćaj meni zakup, ili napolje.

Da li to onda znači da Srbi na Severu ne greše ukoliko i dalje misle da Sever može da opstane kao deo Srbije?

Ne greše, zato što je narodu ovde sve vreme tako predstavljano. To je taj deo tajnosti o kojem govorim sve vreme. Danas glasamo Srpsku, sutra gradimo Srpsku, naravno da ljudi imaju problema da razumeju drugačije. Zato i dalje imate problem da meštanima jednog sela u opštini Leposavić, kao što je Mošnica, objasnite da im je potrebna kosovska lična karta. Uprkos tome što organizovano dolaze u Administrativnu kancelariju i vade tu istu ličnu kartu, uprkos tome što sve više preduzeća registruju na kosovskoj strani, oni i dalje pokušavaju da sve dogovore sa Privrednom komorom u Srbiji, sa Kancelarijom za KiM. Oni i dalje ne razumeju da treba zapravo da se dogovaraju sa kosovskom vladom, da kosovska privatizaciona agencija rešava problem. 

Suočavamo se i sa problemom funkcionalnosti i operativnosti sudskog sistema ovde na Severu?

Sve, gde god se otvori pitanje primene, i tamo gde postoji neka međunarodna institucija – mi imamo problem, a gde nema međunarodne institucije – tek onda imamo problem. Tako da ja nisam, da se dobro razumemo, protiv prisustva Evropske unije, ali jesam za to da Evropska unija konačno stavi sebi za cilj da što pre završi ovu misiju i da dovede kvalitetnije ljude, koji će odgovornije da rade svoj posao.

Da li je to realno?

Pa nije realno, ali su to želje, ukoliko ne želimo da nam konflikt traje naredna dva veka.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.