Paljokaj: Kosovo rizikuje da ostane zaboravljeno

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog; jučerašnje izdanje)

Piše: Augustin Paljokaj (Palokaj)

Čak i da Kosovo ima stabilne institucije sa punim mandatom, teško da bi se pomerilo u procesu integracija u međunarodne organizacije. A sada, kada je upalo u dosadnu, neozbiljnu i nejasnu fazu institucionalne krize, ne samo da neće napredovati, već rizikuje da ostane zaboravljeno. U izrazito osetljivim međunarodnim okolnostima, ovako neozbiljno ponašanje političkih aktera na Kosovu je štetno i opasno.

Kosovo se više gotovo i ne spominje u Evropskoj uniji kada se govori o procesu proširenja. Gotovo je zaboravljeno da je Kosovo još krajem 2022. podnelo zahtev za članstvo u EU. Čak ni diplomate EU u svojim odgovorima ne spominju Kosovo.

Nemaju jasnu predstavu šta žele da urade, ali znaju da ne mogu mnogo, jer stav EU mora da se prilagodi i zemljama koje nisu priznale Kosovo. Štaviše, EU više odgovara stav manjine od pet država koje nisu priznale Kosovo nego većini od 22 koje jesu.

Kosovo nije deo nekih inicijativa unutar institucija EU namenjenih zemljama kandidatima. I jedino je Kosovo bez statusa kandidata među zemljama koje su podnele zahtev i za koje se kaže da su u procesu proširenja.

Istovremeno, Kosovo je jedino pod sankcijama EU koje se ne ukidaju, iako je najavljivano to da se na njihovom ukidanju radi već godinu dana. Sankcije su uvedene u roku od nekoliko dana, a nisu skinute godinama. Kosovo nije dobilo ni prve pare iz Paketa za rast na Zapadnom Balkanu, i opet je jedino od šest država u regionu, pored Bosne, koje još nije dobilo sredstva.

Što se tiče jedine prilike koju je Kosovo imalo pre više od godinu dana da postane član važne međunarodne organizacije – Saveta Evrope – ta prilika je propuštena. Ne samo da Kosovo nije ušlo ni ove godine, već nije ni bilo na dnevnom redu, a sada se ne može ni naći na dnevnom redu ni kao gost u pojedinim odborima Saveta Evrope, a kamoli da postane član.

Stav američke administracije prema regionu, kao i po mnogim drugim pitanjima, ostaje nejasan. Nije poznato ni šta je tačno predsednik Tramp rekao u vezi sa “zaustavljanjem rata između Kosova i Srbije”, a kamoli šta je time mislio. Njegova naslednica je u istoj nedoumici, ostavljajući da se nasluti kako možda smatra da je Tramp zaista “zaustavio rat”, ali i ona to dovodi u pitanje.

Ni posle posete Brendana Hanrahana, najvišeg zvaničnika Biroa za evropska i azijska pitanja u Trampovoj administraciji, nije jasno kakav je američki angažman. To je predstavnik sa najvišeg nivoa američke administracije koji je posetio Kosovo od početka Trampovog drugog mandata.

Formalno nema promene američke pozicije, ali je jasno da ih ne interesuje dosadni i neplodonosni dijalog u Briselu. U nestrpljenju da saznaju više o američkom stavu nisu samo Kosovo i Srbija, već i EU. Specijalni predstavnik EU za dijalog, Peter Sorensen, tokom boravka u SAD nije se sastao ni sa jednim visokim američkim zvaničnikom, a nisu ni stigle poruke kao ranije da “SAD podržavaju ulogu EU u dijalogu”.

Očekivanja variraju od moguće većeg američkog angažmana, ali ne zna se u kom pravcu, do mogućnosti da u okviru preispitivanja američke vojne prisutnosti u Evropi, Kosovo doživi smanjenje te prisutnosti.

Sam američki predsednik kad spomene Kosovo i Srbiju to čini u kontekstu “sprečavanja rata” i osećanja nepravde što nije dobio Nobelovu nagradu za mir zbog tog dela. Kada predsednik kaže nešto, niko se ne usuđuje da kaže da nije tačno, što dodatno stvara neizvesnost. Tramp se bavi i Srbijom, kada najavljuje uvođenje viših carinskih tarifa u okviru svoje globalne trgovinske borbe, za koju tvrdi da je opravdana jer je Amerika oštećena u trgovini.

U svim ovim okolnostima Kosovo deluje kao da se ništa ne dešava oko njega. Ne samo da su političari Kosova umorili svoj narod, već su umorili i političare drugih zemalja. Niko ne spominje Kosovo ovih dana, osim povremeno političara iz prijateljskih zemalja poput Hrvatske, Finske ili drugih. U Briselu se iznenade kad pitamo za Kosovo, jer je osim što je pod sankcijama, sada i zaboravljeno. “Pa šta da kažemo za Kosovo kad nema ničega?” – najčešći je privatni odgovor. Na formalna pitanja podsećaju se obaveze iz dijaloga i poziva se na konkretne korake unilateralnih poteza.

Zato bi i prijatelji Kosova želeli da vide konstituisanje Skupštine i formiranje vlade, dok oni kojima Kosovo nije toliko drago mogu da budu opušteni, jer mogu da prebacuju krivicu na Kosovo za zastoje u procesima – bilo da je reč o isplatama iz Plana za rast, ukidanju sankcija ili napretku u integracijama u Savet Evrope.

Čak i da Kosovo ima stabilne institucije sa punim mandatom, teško da bi pomerilo stvari kod integracija u međunarodne organizacije. A sada, kada je upalo u dosadnu, neozbiljnu i nejasnu fazu institucionalne krize, ne samo da neće napredovati, već rizikuje da ostane zaboravljeno. U izrazito osetljivim međunarodnim okolnostima, ovako neozbiljno ponašanje političkih aktera na Kosovu je štetno i opasno. Štete su već vidljive i biće još veće u budućnosti.

Ponekad je bolje ne biti na dnevnom redu, jer tamo se najlakše nađeš kada imaš problema i tenzija. Ali nije dobro ni kad si zaboravljen. A sa ovom unutrašnjom situacijom, i mogućnošću da do sledeće prolećne sezone Kosovo nema vladu sa jasnim legitimnim mandatom, Kosovo bi moglo dugo ostati zaboravljeno.