Ovan predvodnik i guske u magli

U pravu je Šalja kada ističe da su pitanja – Zašto se odvija Briselski dijalog? Šta treba postići razgovorima između visokih zvaničnika Kosova i Srbije? Ako je cilj procesa "normalizacija odnosa" između Kosova i Srbije, kako onda definisati i objasniti fenomen i izraz "normalizacija" – svojevrsni "reality check" za zvaničnike i politike Kosova, Srbije i EU, naravno i SAD. Dodao bih: I, javnost! To iskustvo, kako piše Šalja, kaže: "Kada su se odvijali pregovori ovakve vrste, sám njihov cilj mogao je da se promeni, mogao je da se promeni kurs i dospe u slepu ulicu". U danima kada se zakoračilo u novu fazu dijaloga i procesa normalizacije, vredi osnažiti ovu poruku.

Samo da na čas podsetim: Na početku behu, u UN u Njujorku, Jahjaga i Nikolić. Tada, pred srpskim TV kamerama, Nikolić junački uzmaknu i "prepusti stvar" Dačiću – tadašnjem premijeru. Par dana potom, priskočiše da pomognu Tači, tadašnji premijer i realni premijer – sa titulom: "Prvi potpredsednik Vlade" – Vučić. Kako su Tači i Vučić, sada, novi predsednici, red je da se "stvar" vrati u ruke onih koji su, sve vreme, predvodili proces normalizacije. 

Nepoznavanje ili neuvažavanje istine neopravdava! A jako boli, ako pregovarači nemaju razrađene strategije i akcione planove, ili slikovito rečeno, kompas i motore, koji su podržani od institucija i većine politički aktivne javnosti. Kada ideologija, propaganda, bezbednosni menadžment i taktiziranje, vođeni izbornim i drugim kalkulacijama preuzmu primat nad svestranim sagledavanjem realnosti i vizijom, tada se oni kojih se problem tiče, dovode u stanje reaktivne politike a inicijativa i vođenje se prepušta EU, naravno i SAD. To od ovih "fasilitatora" čini "Ovna predvodnika" a od sledbenika "Guske u magli", kako se kaže u snažnoj metafori koju je upotrebio Aleksandar Vučić.

Ovu Vučićevu metaforu a i najavu, pred poslednji susret kod Mogerini "… pričaćemo o tome kako vidimo Kosovo i Metohiju u budućnosti", shvatam kao obećanje da će se Beograd pozabaviti promišljanjem i preispitivanjem sopstvenog "manevrisanja" i "hoda po mukama".

Mnogo je urađeno, mnogo je propušteno ali još ima vremena i uslova da se radi više, bolje – i po Srbiju i Srbe uspešnije, a to onda olakšava da i drugi – Kosovo i Albanci a i EU i naravno SAD, efektnije realizuju svoje interese. Dosadašnji trend Briselskog dijaloga je dobar. Ali još uvek nije garantovan konačni uspeh. Složenost procesa normalizacije obavezuje strane na uočavanje i upravljanje rizicima koji bi mogli da ugroze uspešnost procesa normalizacije, pri čemu ne bi smelo da se gubi iz vida da u etnički podeljenim društvima, integracija izaziva duboka, identitetska i emotivna pitanja. U takvim okolnostima, i sasvim mali nesporazumi mogu da izazovu nasilje.

Za Briselski dijalog ne važi početno pravilo uspešnih pregovora: "U načelu strane su u pravu", jer je nepomirljiva sukobljenost oko pitanja finalnih ciljeva razrešena pomoćnom formulom: "Slažemo se da se ne slažemo!" Time je ostavljeno po strani pitanje uzajamnog priznanja dok se ne stvore uslovi za razgovor i o toj temi. Do tada je dogovoreno međusobno uvažavanje i tolerisanje po "modelu dve Nemačke". Ali, je zato naglašeno važno načelo: "Đavo je u detaljima!"

Međutim, sve vreme, iz meni razumljivih razloga, Priština sve interpretira iz perspektive: "Svakim danom napredujemo u svakom pogledu" a sve više i više ka ostvarivanju sna o Kosovu –  punopravnoj članici međunarodne zajednice. U tom duhu su i najnovije izjave Hašima Tačija i Edite Tahiri poput ove: "Vreme je da se posle šest godina dijalog skrati, da se postave rokovi i da dođe do međudržavnog priznanja između Kosova i Srbije i da se do proleća možda sve završi". Na javnosti Kosova, a posebno na albanskim vođama je da procene korist i štetu od ovakvih, po mom skromnom mišljenju, nerealnih obećanja. Možda njihovo neostvarivanje frustrira kosovsku javnost i jača uticaj protivnika normalizacije time što se obećani cilj ne ostvaruje.

Ista preporuka važi i za one političare iz Srbije koji ne uvažavaju životnu mudrost: “Nikad ne reci nikad!” i tvrde: “Niko, nikad, iz Srbije, neće priznati Kosovo!”. Oni sve vreme, poput Dorian Gray-a, uživaju u svojoj slici na kojoj su najlepši i najpametniji i podstiču očekivanja da se ništa ne menja – Na kraju sve će biti kao danas! Time, oni kupuju podršku krajnje nacionalističke javnosti zarad povećanja sopstvene popularnosti. Ni na kraj pameti im nije da vreme čini svoje, da vreme svakog stavi na njegovo mesto, a da oni nisu bogovi, te bi kao ljudi trebalo nešto da podele i s drugim ljudima, posebno da nemaju moć i pravo da govore u ime onih koji tek dolaze. Kad se Doriani i za milimetar prilagode stvarnosti, čak i kada postignu značajne rezultate za Srbiju i Srbe, tada ih obožavaoci proglašavaju za “izdajnike”. Predstava o “Ovnu predvodniku” pretvara se u sliku “Guske u magli”. 

U stvarnosti normalizacija je putovanje od mnogo koraka ali je pojam "normalizacija" pretežno upotrebljavan kao "birokratsko – tehnički pojam“ u značenju koje se menjalo, zavisno od interesne tačke s koje dati tumač polazi. Time je zamagljeno da "normalizacija" odnosa između Srbije i Kosova, znači i "normalizaciju" samih društava Srbije i Kosova a izgubila se svest o povezanosti ove sa "evropskom budućnošću", odnosno evropeizacijom i članstvom Srbije i Kosova u EU. Od procesa normalizacije načinjeno je "more bez obala" a na moru, poznato je, ponekad, ima i magle. Zbog svega toga valja se podsetiti: Ne ide se, na more, bez kompasa i motora!

Da bi se olakšalo kretanje u dijalogu i normalizaciji, potrebno je da Beograd i Priština, uz podršku EU, naravno i SAD, utvrde kriterijume vidljivog i održivog napretka u svojim odnosima. Reč je o nekoj vrsti "tablice" koja bi ukrstila "bench marks" iz svih međusobno povezanih pitanja iz Briselskog dijaloga i svih poglavlja, a naročito Poglavlja 35. U ovom detalju korisno je poslušati Editu Tahiri koja ukazuje da je potrebno da se “definiše okvir za obostrano priznavanje i vremenska dinamika. Drugim rečima – da se definiše dnevni red za razgovore.

Možda je pravi čas da se shvati da Briselski dijalog nije o statusu, mada se tiče statusa. Dijalog bi trebalo da vodi “punoj normalizaciji” koja je pretpostavka po Pregovaračkom okviru za pregovore o članstvu Srbije u EU.  Očekivan rezultat je postavljen u okvirima za pregovore i to kao “pravno obavezujući sporazum”. U pravu je Šalja kad piše: “Ovaj sporazum, bez obzira na to da li ćemo ga nazvati sveobuhvatni sporazum, ili međunarodni, pravno obavezujući sporazum, predstavlja politički temelj za normalizaciju odnosa između Kosova i Srbije”.

Ovaj sporazum može i trebalo bi da bude osnova i za razgovor o pitanju statusa. Dakle, uveren sam da bi pregovarači sa Kosova sebi i drugima olakšali posao kad bi napredak potvrđivali merljivim dostignućima. Što se tiče predstavnika Srbije, oni bi itekako pomogli sebi kada bi, umesto mantre “Nikad nećemo” iza koje mogu da se kriju izazovi, ponuda, ucena i isplata, jasno i odgovorno izjavili i stavili, na kraju Sporazuma: “O priznavanju Kosova možemo da razgovaramo tek kad se ostvari puna normalizacija odnosa Srbije i Kosova i kada Srbija postane punopravna članica EU!”.

 

 

 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.