Orhan Dragaš: Samoubilački plan za reintegraciju Kosova u Srbiju

Izvor: Euroactiv (Tekst je izvorno preveden sa engleskog)

Grupa opozicionih partija i intelektualaca objavila je deklaraciju kojom se poziva na reintegraciju Kosova u Srbiju, uz obrazloženje da je puna reintegracija jedino prihvatljivo rešenje za srpski narod. Orhan Dragaš ovu inicijativu naziva „poklonom Kremlju“.

Piše: Orhan Dragaš, osnivač i direktor Međunarodnog instituta za bezbednost sa sedištem u Beogradu.

Deo opozicije stavio potpis na Deklaraciju o Kosovu: Traže reintegraciju u ustavno-pravni poredak Srbije

Ideja o reintegraciji Kosova u ustavni poredak Srbije, koju je nedavno objavila grupa političara i intelektualaca, preskače važan i rizičan korak ka njenoj realizaciji. Kako bi izgledala realizacija njihovog plana, naši građani mogu uživo da prate slučaj Ukrajine i nastojanja Rusije da „reintegriše“ neke svoje oblasti.

Kao i autori koncepta reintegracije Kosova, i Putinova Rusija je smatrala da su Krim, Donjeck, Lugansk, a sada još dva ukrajinska regiona zapravo deo „istorijske Rusije“ i da ih treba vratiti otadžbini. U tu svrhu Rusija je bila spremna da započne agresivni rat, za šta je razlog i opravdanje našla upravo u svom pravu na ukrajinske teritorije. Uključuje i stanovništvo, verske objekte i prirodna bogatstva, kako su u svom kosovskom proglasu napisali Vuk Jeremić, Boško Obradović, Milan Jovanović, Matija Bećković i drugi supotpisnici.

Za razliku od svojih ruskih kolega, srpski reintegratori nisu predvideli vojnu silu kao način da ostvare svoj plan. Možda su prevideli ovaj „detalj“, ali ga nisu uvrstili u potpisani tekst. Međutim, ova mala razlika između ruskog i srpskog koncepta reintegracije nije suštinska – oba plana su zapravo ratna.

U ideji o reintegraciji Kosova u Srbiju, međutim, navodi se da će se razgovarati sa Albancima, što je važan „mirovni“ detalj da se plan ne bi odmah odbacio kao ratni plan. Ali o čemu bi bili ti razgovori Srba i Albanaca? Samo o tome kako bi se izvršila reintegracija, a ne o njenoj suštini jer o tome nema rasprave. Možemo razumno pretpostaviti da nijedan kosovski Albanac ne želi da razgovara sa Srbijom o reintegraciji, posebno ne o tome kako bi ona trebalo da se sprovede. I šta ostaje? Samo intervencija srpske vojske.

Ako pretpostavimo da su i autori koncepta predvideli tu opciju, a verovatno i jesu, pogledajmo protiv koga bi se Vojska Srbije borila na Kosovu da sprovede ranije donetu odluku o reintegraciji.

Nesumnjivo bi ratovala protiv kosovskih Albanaca jer se s pravom može pretpostaviti da niko od njih ne želi da se vrati u ustavni okvir Srbije i da su spremni da to odbrane oružjem.

Koliko bi se njih priključilo oružanom otporu? Srbija ne može da zna pre nego što počne vojnu reintegraciju Kosova kao što ni Putin nije znao da li će se Ukrajinci i koliko žestoko suprotstaviti njegovoj invaziji sve dok nije kročio u Ukrajinu i bio iznenađen što njegovim trupama nisu dali hleba i soli.

Ali ono što Srbija danas sa sigurnošću može da zna jeste da na Kosovu ne bi se bavila samo sa Albancima već i sa NATO-om. Za razliku od Rusije, koja je ulaskom u Ukrajinu bila ubeđena da će se boriti samo protiv Ukrajinaca, Srbija dobro zna da NATO čeka na Kosovu u punom kapacitetu jer je sama Srbija prihvatila njegovo prisustvo i potpisala dokumente kojima je NATO-u dala pravo da nadzire bezbednost na Kosovu, u ime UN.

Dakle, sasvim je sigurno kako bi izgledao „način” reintegracije Kosova u Srbiju, a o tome nema razloga da se razgovara sa Albancima, čak i da su došli na razgovore. I tu dolazimo do najkritičnijeg pitanja za autore novog plana. Šta je interes Srbije da ratom (što je po njima jedina opcija) ostvari svoja prava i državni interes u vezi sa Kosovom?

Nećemo ići tako daleko da kažemo da je ovaj plan napisan u Moskvi; u Srbiji ima sasvim dovoljno intelektualne snage da se napiše još jedan autodestruktivni nacionalni projekat. Ali što se tiče interesa, Rusija može biti zadovoljna pojavom takvog dokumenta, daleko od njene linije fronta u Ukrajini, koja se iz dana u dan sve više vraća ka ruskim granicama.

Plan za reintegraciju Kosova, zbog sličnosti sa Putinovim pokušajima da (nasilno) reintegriše regione istočne Ukrajine, predstavlja poklon ruskim ratnim naporima i iznad svega, za podizanje sve manjeg entuzijazma ruskog stanovništva.

Inicijativa iz Srbije je više nego dobrodošla u Kremlju jer mu daje alibi za sve što radi u Ukrajini i priliku da svojoj javnosti predstavi da način na koji se Rusija reintegriše ima odjeka u drugim delovima sveta kada takav plan dođe iz Srbije tačno u trenutku kada Putin i Duma munjevito potpisuju odluku o aneksiji ukrajinskih oblasti, onda je efekat još vitalniji.

I konačno, na čiju međunarodnu podršku na koju potpisnici plana reintegracije računaju? Valjda su i o tome razmišljali, jer je pitanje Kosova odavno duboko internacionalizovano. Za takav plan nema međunarodne podrške, osim Moskve, a ona bi je nesumnjivo obezbedila jer bi novi rat na Balkanu vredeo zlata u danima kada Rusija trpi teške poraze na frontu.

Dakle, imamo plan koji Srbiju vodi direktno u unapred izgubljen rat, stanje nacionalne katastrofe, a sve na račun druge, strane države koja trenutno vodi agresivni osvajački rat, izolovana od celog sveta.

Da li je to zaista politika koju će voditi 44 poslanika u Skupštini Srbije, predstavljajući se kao patriote? Sudeći po ovakvim inicijativama – jeste! Sve ću ih podsetiti na reči Herodota, koji je rekao: „U miru sinovi sahranjuju očeve svoje. U ratu očevi sahranjuju svoje sinove.” Ne gurajte Srbiju u rat u kome će ona nestati.