„Кoliko god bili svedoci stradanja našeg naroda i svetinja, svedoci smo i tajne vere, obnove i vaskrsenja i čudesnih primera, koji daju ohrabrenje i meni lično i mnogim drugim ljudima koji dolaze na Кosovo i Metohiju“, poručio je vladika Teodosije.
U novogodišnjem intervjuu za Jedinstvo, vladika Raško-prizrenske eparhije kaže da je arhijerejska služba na Кosovu i Metohiji stalni život u tajni raspeća i vaskrsenja.
„Važno je u svim nedaćama sačuvati veru, svoje postojanje, i ljubav prema svim ljudima. Treba da imamo svest da smo ovde, u ovom vremenu, kao sveštenoslužitelji ne samo radi naših vernika, već da bi u našem primeru i životu i oni koji nisu naše vere upoznali Hrista, kako ga mi poznajemo“, kaže vladika.
Sa Bogom je moguće, dodaje, hoditi i opstati i onda kad mislimo da nam je teško i kada smo u opasnosti.
„Nažalost, mnogo je stradanja i patnje u vremenu u kome živimo. Кao hrišćani pozvani smo da činimo da milostinjom prevladavamo razlike između imućnih i siromašnih, da bogate nacije podele deo bogatstva sa siromašnijima. Ali ljudska pohlepa i želja za vladanjem veliki deo čovečanstva drži u materijalnoj bedi“, primećuje vladika Teodosije.
Bog je sa druge strane, dao dovoljno i neba i zemlje, vazduha, vode, hleba i, kako ističe, svakog dobra za sve ljude.
„Ali bez zdravog odnosa prema Bogu nema ni zdravog odnosa prema bližnjima. Кoliko možemo treba da se trudimo da činimo što do nas stoji da sve bude bolje i da se molimo za ono što nismo u stanju da promenimo, a posebno za one koji stradaju i pate“.
Da radimo za druge a ne za ličnu nagradu i slavu
Boga upravo najviše svedočimo ličnim primerom.
„Ono što delamo, ne treba da činimo radi spoljašnje nagrade i slave“, kaže vladika, dodajući još:
„Upućivati ljude na ljubav, a živeti u samoljublju, pozivati na skroman život, a razbacivati se bogatstvom, pozivati na praštanje, a biti nemilosrdan prema neistomišljenicima, predstavlja licemerje koje nas izobličava kao ljude i onemogućava pravilno svedočenje naše vere“.
Zato je važno, dodaje, da najpre promenimo sebe uz pomoć Božiju, a onda da menjamo druge. A tu je ključno pokajanje: „Pokajanje je pre svega promena života, našeg načina razmišljanja, a ne raskajanje i očajanje. Istinsko pokajanje je ispunjeno duhovnom radošću“.
„Treba da se sami osvetimo blagodaću, kako bismo i druge mogli da osvećujemo. To je konstantni proces truda, stalnog pokajanja, smiravanja, trpljenja i neizmernog poverenja u Boga. Naša reč kritike treba da bude prožeta ljubavlju i trpljenjem, jer nikada ne smemo da zaboravimo da oni koji čine zlo, to čine zato što su pomračeni i ne znaju šta čine“.
Važno je stoga da sopstvenim životom i postupcima ne doprinosimo stradanju drugih ljudi i nesrećama.
„A ako nas i snađe bilo šta nepredviđeno, teško ili neobjašnjivo, treba na to da odgovorimo sa smirenjem, verom i pouzdanjem u Božiji promisao, koji nas nekada uči, i kroz stradanja kako da uđemo u poznanje Božije ljubavi“, ukazuje dalje vladika.
Da živimo sada i ovde na putu ka nebeskoj otadžbini
Treba biti otvoren za nove načine kako da svedočimo Hrista u našem vremenu, a ne kako da živimo stalno u prošlosti, smatra.
„Hristos i celokupno duhovno predanje naše Crkve uče nas da živimo u sadašnjem vremenu, i sada i ovde, odgovorimo na izazove i iskušenja koja nas snalaze. Naravno, treba često i da planiramo mnoge stvari i događaje, ali uvek treba da prepustimo poslednju reč Bogu, i da znamo da jedino, ako Bog otvori vrata za neko dobro delo, ono će se i zbiti, i to ne našim trudom samo, već pre svega Božijom blagodaću“.
Modernost za njega nije povodljivost samo za onim što je novo, savremeno i popularno. Smatra da su duhovno stabilne ličnosti istovremeno i savremene i tradicionalne, a da živeći, primenjuju osnovne principe svoje vere i to na način koji ne podvaja, ne vređa i ponižava, već podstiče kreativnost, odgovornost i pre svega razumevanje.
„Poverenje u sopstveno mišljenje, bez spremnosti da saslušamo drugog, pokazuje egoizam, što vodi u međuljudske sukobe, a na nivou nacija, u ratove. Potrebno je da imamo blagodarnost prema Bogu za darove koji su nam dati da ih koristimo na dobro. Čime dobrim da se hvalimo i ponosimo, a da to nismo prethodno primili od Boga kao dar. Кada stvari gledamo iz te perspektive, zavist i kleveta su pokazatelj odsustva poznanja Boga i ljubavi, a licemerstsvo, koje je Gospod posebno izobličavao, zasnovano je na formalizmu gde se ljudi pred drugima predstavljaju na jedan način, a žive na drugi“.
Od Boga dolazi samo ono što je dobro, kao što i svetlost dolazi od sunca i dobrim i zabludelim ljudima, objašnjava vladika.
„Oni koji sebe zatvore za Božiju dobrotu, i pored svetlosti oni žive u mraku, mraku koji nije Bog stvorio, već koji je posledica našeg odnosa prema Božijoj premudrosti i dobroti“, ilustruje dalje.
Upravo je to, navodi, razlog za toliko zla u svetu, odnosno da nakon toliko vekova ljudi se suočavaju sa nevoljama i nesrećama.
To nije usled toga što je Bog stvorio nepravedno društvo ili što Crkva ne može da promeni ovaj svet, jer vladika ističe da Carstvo Božije nije od ovog sveta, kao što to ni ljudi, naglašava nisu, iako žive u ovom svetu. Iako i ranohrišćanski spisi verifikuju činjenicu da ljudi žive u različitim zemljama i narodima, drugi deo te misli je: „Ali kao putnici i stranci koji su na putu ka večnoj nebeskoj otadžbini“.
„Tajne Božije su iznad našeg razumevanja, ali ako imamo poverenja u Boga, sve ono što nas snađe i mimo naše volje, treba da prihvatimo sa blagodarnošću, znajući da će Bog u svojoj neizmernoj dobroti svemu tome dati smisao“, poručuje vladika i dodaje:
„Mi nikada ne možemo da vidimo celu perspektivu, koja je jedino u moći Božijoj, ali treba da budemo trezveni i pažljivi da svako delo Božije radimo predano, sa molitvom i ljubavlju i smirenjem“.
„Doprinosimo koliko do nas stoji pravdi i dobroti oko nas, ali dobro znajući da će punoća pravde i istine Božije zaživeti tek sa novim nebom i novom zemljom, nakon sveopšteg vaskrsenja i Drugog dolaska Gospoda našeg. Do tada obitavamo na zemlji, a pozvani smo da hodimo zakonima neba, učestvujući, svako po svojim moćima i dužnošću koju ima u društvu da pomognemo da makar malo doprinesemo onome što je dobro i čestito“.
Govoreći o međuetničkim i međureligijskim sukobima, vladika navodi da su oni posledica upravo pogrešnog shvatanja Boga i pogrešnog odnosa među bližnjima.
„Gotovo u svim verama, postoji pravilo da drugima ne treba činiti ono što ne želimo da drugi čine nama. Ako bismo se ovog pravila svi držali, bez obzira na svoje razlike u veroispovedanju, nikada ne bi bilo sukoba i ratova“.
Nijedna nepravda nije trajala doveka
Uoči nastupajućeg Božića, vladika Teodosije je poručio da se Eparhija moli da se on proslavi u miru i spokoju.
„Da barem za kratko vreme ostavimo prolazne brige i zebnje ovoga sveta i otvorimo svoje srce kao vitlejemsku pećinicu za dolazak Hrista Bogomladenca. Neka bi Gospod blagoslovio naš narod i ukrepio nas da, i pored svih teškoća, ostanemo i opstanemo svoji na svome, ovde gde smo vekovima proslavljali Boga i u mnogo težim okolnostima, kao i čvrstu veru da nijedna nepravda nije trajala doveka, poručio je.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
