Predsednik Srbije Aleksandar Vučić i dalje tvrdi da neće biti „ni faktičkog ni de jure“ priznanja nezavisnosti Kosova, dok predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen smatra da defakto priznanje nezavisnosti Kosova zapravo znači sprovođenje sporazuma dogovorenog u Ohridu.
„O čemu se radi – o sprovođenju Ohridskog sporazuma koji predviđa različite korake koji uključuju priznanje kosovskih dokumenata i institucija od strane Srbije, i što ide uz osnivanje Zajednice srpskih opština (ZSO), to je treba da realizuje Kosovo“, rekla je Fon der Lajen 31. oktobra na zajedničkoj konferenciji za novinare sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, odgovarajući na pitanje novinara da pojasni šta znači defakto priznanje nezavisnosti Kosova koje je dan ranije pomenula u Prištini.
Uprkos tome, predsednik Srbije naglašava da „neće biti onaj koji će potpisati nezavisnost Kosova“.
„Sramota me je da idem po Srbiji i da se pravdam bilo kome. Nema predaje, nećemo priznati ni faktički ni de jure nezavisnost Kosova, ali želimo mir sa Albancima, želimo pristojne odnose“, poručuje Vučić, ponavljajući da Srbija neće ćutati po pitanju ulaska Kosova u Ujedinjene nacije, niti će priznati Kosovo.
Sintagma “defakto priznanje Kosova”, koja se često pominje u domaćoj javnosti, prema pisanju portala Demostat, ne predstavlja nikakvu novost, niti je znak da će Srbija odustati od stava da je Kosovo njen sastavni deo.
Sagovornici tog portala iz diplomatskih krugova smatraju da je „defakto priznanje“ kovanica koju je Zapad pre svega namenio premijeru Kosova Aljbinu Kurtiju, kojem će na taj način biti lakše da na domaćem terenu objasni da je neophodno da konačno bude formirana Zajednica srpskih opština.
Kako su ocenili izvori Demostata, već je Briselski sporazum, potpisan u aprilu 2013. godine, predstavljao priznanje “nove realnosti” na Kosovu, budući da se Srbija, između ostalog, saglasila da opštine sa srpskom većinom na severu budu integrisane u kosovski pravosudni sistem.
Mrdalj: „Defakto“ i „priznanje“ protivrečni termini
Govoreći o koncepciji “defakto priznanja”, predavač na Vebster univerzitetu Mladen Mrdalj ističe da je odnos dva termina “defakto” i “priznanje” u velikoj meri protivrečan.
„Smisao priznanja je da ne ostavi prostora za dvosmislenost, dok je smisao ‘defakto‘ činjenja u tome da ostavlja prostor za dvosmislenost. Ovo je umetnost diplomatije: upotrebom reči i dela menjati percepcije stvarnosti tako da se što više proširi prostor za manevrisanje između spoljnih, ali i domaćih opasnosti“, ocenjuje Mrdalj.
Kao jedan od primera navodi i rezoluciju o Srebrenici koju je usvojila Skupština Srbije, a u kojoj se kaže da Srbija priznaje zločin u Srebrenici „na način utvrđen od strane” suda u Hagu.
„Ako se hteo priznati genocid, zašto se nije iskoristila ta reč – genocid? Zato sto se može sada reći da ta rezolucija ‘defakto‘ znači priznanje, ali dvosmislenost izraza ‘na način utvrđen presudom‘ širi manevarski prostor. Može značiti i ‘genocid‘, dakle pravnu kvalifikaciju, ali i način na koji je zločin izvršen, dakle faktički čin streljanja ratnih zarobljenika“, objašnjava ovaj politikolog.
Mrdalj dalje ističe da se u tom smislu postavlja pitanje šta znači “defakto priznanje”.
„Da zamislimo šta bi sve Srbija mogla da učini, recimo: potpisivanje nekih ugovora sa vlastima Kosova i njihovo potvrđivanje u parlamentu (što se zove ratifikacija i prati sve međunarodne ugovore), otvaranje ambasade Srbije, donošenje skupštinske rezolucije i/ili glasanje za članstvo Kosova u UN. Defakto svaki čin za sebe može biti priznanje državnosti Kosova, ali samo jedan, ovaj poslednji, ne može da se povuče nazad. Zato je on od najveće važnosti i zato mislim da je on jedini defakto čin koji stvara pravno utemeljenje kosovske nezavisnosti i državnosti“, poručuje Mrdalj.
Sagovornik N1 napominje da je sve što je naveo „pod uslovom da Ujedinjene nacije prime Kosovo u članstvo“, što, dodaje, nije sigurno čak ni uz podršku Srbije jer Rusija i Kina mogu blokirati prijem Kosova u UN.
„Hteo bih takođe da podvučem da sam svoje gledište utemeljio pre svega u političkoj, a ne pravnoj analizi razlikovanja defakto priznanja od de jure priznanja. Dok pravnici raspravljaju formalne razlike i pravne posledice između defakto, de jure i posrednog priznanja, političkoj analizi je ključno kakav splet sila nagoni spoljnu politiku da izbegava de jure priznanje kroz dvosmislenosti i kakve su posledice takvih odluka“, zaključuje Mrdalj.
Profesor međunarodnog prava na Univerzitetu u Redingu Marko Milanović ističe da „defakto“ priznanje nema jasno određeno značenje u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima.
Kaže da to ponekad može da znači samo uspostavljanje neke vrste diplomatskih ili kvazi diplomatskih odnosa, odnosno otvaranje misija koje neće biti na nivou ambasade.
Napominje da Ohridski sporazum nalaže da Kosovo i Srbija uspostave stalne misije na teritoriji svake od zemalja, ali dodaje da to ipak ne podrazumeva prećutno priznanje – a to je stalna diplomatska misija na nivou ambasade.
Bogdanović: Pogrešna politika Beograda prema Kosovu
Bivši ministar za Kosovo i Metohiju i potpredsednik Socijaldemokratske stranke Goran Bogdanović kao još jedan primer „pogrešne politike Beograda prema Kosovu“ navodi preregistraciju vozila na RKS tablice.
Prema njegovim rečima, Srbi su prinuđeni da svoja vozila registruju na RKS tablice.
„Ne bi trebalo osuđivati ljude koje su uzeli RKS tablice, jer je očigledno da je aktuelna vlast u Beogradu digla ruke od Kosova“, naglasio je Bogdanović.
Ocenio je da registarske tablice nisu bitan atribut državnosti.
„Vučić i Srpska lista su predali Prištini ceo pravosudni i bezbednosni sistem, prihvatili da se kosovski zakoni sprovode i na severu Kosova, predali su ceo energetski sektor i sva društvena i državna preduzeća. Licemerno je i štetno po Srbe, da tablice budu problem, a prethodno si predao Prištini svu srpsku imovinu i sve atribute državnosti. Nisu tablice brana srpstva na Kosovu“, istakao je Bogdanović.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
