Od antitalenta do šampiona: Iskočite iz svoje zone komfora da biste napredovali

On je mlad, ozbiljan, posvećen onome što radi. Stabilan i stoji čvrsto nogama na zemlji. Uspeh ga nije promenio. Samo ga je učvrstio u veri da još jače radi, kako bi se ostvario kao čovek i borac. Sa 25 godina je postao državni prvak MMA u „A“ klasi, bez posebnih uslova i trenera. Naš sugrađanin – Aleksandar Mlata Vukosavljević.

Mlatino čitavo detinjstvo bilo je vezano za sport. Počeo je kao fudbaler u FK „Trepča“, a nakon toga i u FK „Rudar“. Fudbalom se bavio sedam godina. Posle sedam godina treniranja, odlučio se za individualni sport – kik-boks.

Kaže da je na kik-boks krenuo sasvim slučajno, sa 13 godina, na poziv svojih drugara. Pošto je to bilo u periodu puberteta, jedina misao im je bila da počnu da treniraju „zbog mišića“. Međutim, zavoleo je koordinaciju pokreta u ovoj borilačkoj veštini i osetio je da tu pripada, iako nisu svi delili njegovo mišljenje.

„Na prvom treningu su mi rekli da sam antitalenat. Međutim, ja neke stvari volim malo da radim i iz inata. Kada su mi to rekli, rekao sam u sebi: važi, videćemo uskoro. Narednih mesec dana sam naporno trenirao. Krenuo sam sa vežbanjem i posle oko godinu dana, izašao na svoje prvo takmičenje. Mislio sam da sam spreman, ali ispostavilo se drugačije – doživeo sam svoj prvi poraz.“

To prvo takmičenje nije bilo nimalo lako. Četvorica takmičara su krenula iz Kosovske Mitrovice put Smedereva. Samo jedan od njih je bio iskusan. Trojica su se povukli…

„Uplašili su se nakon prvog kontakta i predali meč. Meni je prišao trener Srđan Radulović, koji nas je svu četvoricu trenirao i koji je i osnovao kik-boks klub u Kosovskoj Mitrovici. Rekao mi je: Vidi, ako hoćeš ovako da izađeš da se biješ, onda nemoj ni da izlaziš. U trenutku sam shvatio, stisnuo petlju i ušao na meč. Protivnik je bio viši od mene, krupniji, nastupao u reprezentaciji. Dobio sam dobre batine i posle toga rekao sebi da moram dobro da se oznojim i radim. To sam sebi postavio kao cilj i na sledećem takmičenju sam imao dve pobede i u finalu izgubio. Uglavnom su finala bila kobna za mene u to vreme.“

Iako bi prvi poraz nekog sprečio da nastavi sa radom, Mlatu je to dodatno motivisalo da istraje u svojoj nameri.

„Do tada nisam ozbiljno shvatao sport, ni koliko je bitno učestvovati u njemu. Nisam ozbiljno shvatio te pripreme za takmičenje. Mislio sam da je dovoljno jednom dnevno da treniram, pa čak nekad i da ne dođem na trening, da ne moram da se pridržavam novog načina ishrane. To je bilo totalno neozbiljno. Čovek mora da se disciplinuje, jer je disciplina u sportu najbitnija. Moraš da budeš požrtvovan. To znači da nema uvek jedne te iste hrane, nema opuštanja i uživanja. Morate da iskoračite iz zone komfora da biste napredovali, da bi se rezultati pokazali na delu. Shvatio sam da jednostavno može sve da se uradi, ako imaš neki viši cilj. Jedino tako možeš da napreduješ, a sve je stvar volje, čak i ako si antitalenat. Radio sam naporno i od tada se sve promenilo. Počeo sam aktivno da se bavim takmičarskim sportom, aktivno da gledam, da izučavam i, eto… Sada sam tu gde jesam: od antitalenta stigao sam do šampiona.“

Put ka vatrenom ringu

Kada je u kik-boksu „osvojio sve što može da se osvoji“, uključujući državna prvenstva i napravio veoma dobre rezultate, zainteresovao se za MMA. Međutim, tada u Mitrovici nije postojao nijedan MMA klub. Počeo je da gleda MMA mečeve preko interneta, da se obrazuje i prati rijaliti šou „Put ka vatrenom ringu“. Želeo je da se prijavi na takmičenje, ali sa 16 godina, to nije mogao da uradi. Kasnije je u Zvečanu otvoren MMA klub „Mantis“ i Mlata je počeo u njemu da trenira. U ovom klubu je imao svoj prvi MMA meč i – opet doživeo poraz.

„Šta god sam počinjao da radim, uvek sam doživljavao prvo poraz. Međutim, nijednog trenutka nisam dozvolio da me to spreči da nastavim dalje. Ako se sapletete i padnete bitno je da ustanete. Vodim se time. Shvatim to kao jednu novu lekciju, a ne poraz, i uvek se trudim da iz toga izvučem nešto novo. Trudim se da ispravim ono u čemu grešim i da krenem u nove pobede. Ne odustajem nikada dok ne probam.“

Počeo je da se usavršava i na drugim mestima, išao na razne treninge i seminare, gde je stalno učio. Neko vreme je proveo u Beogradu, usavršavajući se u beogradskom MMA klubu „Car Dušan silni“ (CDS, prim.ur.), koji je najtrofejniji MMA klub u Srbiji. Neki od njegovih uzora i najveći borci, poput Rođe Radosavljevića, Dragana Tešanovića, trenera Jovana Manojlovića i trenera Ivana Đorđevića, sa kojima Mlata ima odličnu saradnju i koji su uvek tu bili za njega, su potekli iz tog kluba. Kaže da mu je ovaj klub dosta pomogao.

„Odricanja su bila veoma velika. Pre svega, materijalna, jer sam bio student. Nisam radio, nisam imao svoj klub, nisam imao nikakvu zaradu. Svako putovanje i boravak je trebalo da se plati. Ne mali broj puta sam bio u nečijem stanu, a dok sam bio na usavršavanju tri nedelje sam proveo u hostelu. Kada ste tako stešnjeni stalno vam prolazi kroz glavu da li je vaš cilj zaista vredan tolikog odricanja i žrtvovanja. Često nisam mogao da spavam razmišljajući upravo o ovakvim stvarima. Međutim, uvek me je ljubav prema sportu, poštovanje prema tim ljudima koji su sa mnom trenirali i neki glas razuma vraćao na pravi put.“

Međutim, kada je osvojio turnir u „A“ klasi, spremao se samo u Kosovskoj Mitrovici, bez trenera i bez osnovnih uslova. Kaže da mu je taj pripremni period bio sam po sebi težak.

Posle godina napornog i neprekidnog rada i ostvarenih rezultata, na nagovor drugova odlučio je da otvori MMA klub u Kosovskoj Mitrovici. Iako kaže da je imao veliku tremu i da nije naišao na podršku ljudi u Mitrovici, odlučio se na taj korak. Nije verovao onima koji su govorili da je još mlad za tako nešto i da neće moći da se „progura“ pored ostalih. Ta osporavanja i odvraćanja su Mlati samo davala „vetar u leđa“ i ubrzo je 6. juna 2015. godine, otvorio svoj klub.

Krenuo je od nule, a MMA klub Kosovska Mitrovica danas broji 75 aktivnih članova. Povremeno taj broj naraste i na 105. Uzrasne kategorije su različite: od dece do dosta starijih, poput Mlatine majke koja trenira sa svojih 60 godina.

Danas je njegov klub jedan od uspešnijih u Mitrovici. Njegovi borci – takmičari su na poslednjem takmičenju postigli odličan uspeh. Od šest takmičara, pet je osvojilo medalje: dve zlatne, dve srebrne i jednu bronzanu. Mlatin cilj je da, u ovoj godini, pored njega, još neko od takmičara izađe na profesionalni turnir, u profesionalnoj organizaciji, uz potpisanu ugovornu obavezu.

Uglavnom nastupa u Srbiji, jer je jedan od problema, koji mu je onemogućio da se odazove takmičenjima u inostranstvu i pasoš koji poseduje – izdat od strane Koordinacione uprave. To znači da mu je za svako putovanje u zapadne zemlje potrebna viza. Kako su ga organizatori do sada, najčešće, kontaktirali dve ili tri nedelje pred takmičenje, bilo je nemoguće da vizu dobije za tako kratko vreme. Zato je odbio mnoge ponude iz Nemačke i Austrije.

Mlata se nedavno vratio iz Turske, u kojoj je svoj planirani odmor iskoristio za obilazak trening kampa Fighting Club, Ertana Balabana, jednog od najpoznatijih MMA boraca Turske. Ovaj klub je poznat i po najboljim svetskim borcima UFC-a, Gohana Sakija, Volakana Ozdimira, Ilir Latifija. Mlata kaže da će mu iskustvo ovakvih boraca dobro doći da prenese ono što je naučio na svoj trening kamp, kao i na takmičare.

Život u Mitrovici

Iako se u Mitrovici sve izmenilo u odnosu na ono što je nekada bilo, veruje da mladi ljudi imaju prilike i ovde. Međutim, smatra da se kod njih sve svodi na žalbe, a nikad na pokušaje. Na pitanje koliko je život u Mitrovici, gde su poroci na dohvat ruke, uticao na to da njegov izbor bude sport, odgovara da mu vaspitanje nije dozvolilo da poklekne pred porocima.

„Jedan od velikih problema ovde je alkoholizam. Mladi se opijaju tek reda radi, jer ne znaju šta će sa sobom. Za njih onaj ko ne pije nije muškarac. Imao sam mnogo teškoća da im objasnim zašto ne pijem, jer je to tradicija kod Srba uz opasku da „moraš to“! Ne mora čovek ništa. Dok sami ne pokažete gard prema nečemu, ništa nećete da uradite. Običaj je kod nas na slavama da vas teraju na jednu, pa na drugu ‘čajnu’, pa na treću, jer je eto, rečeno da mora bar tri kruga da prođu sa tom čajnom rakijom. Vrlo je jednostavno da odbijete i niko vas na to ne može naterati. Ja imam svoj kodeks koji isključuje konzumiranje alkohola, droga i tuče na ulici. Tom kodeksu su me, pre svega, roditelji naučili. Birao sam sa kime ću da se družim. Nisam želeo da padnem pod uticaj sredine, nisam hteo da budem problematičan i da svoju porodicu dovodim u nezgodan položaj. Sve sam gledao kroz sport i trudio sam se da sport od mene napravi pravog čoveka. Za to je potrebna disciplina i kada uz nju ide i poštovanje, onda vam ništa drugo ne treba.“

Priznaje da na ulici ima mnogo droge i da je deci dostupna, ali smatra da roditelji prvenstveno moraju da budu odgovorni za svoju decu, jer nisu ona sama kriva za probleme koje imaju. Preporučuje im da decu upišu na bilo koji sport, da će ih sport naučiti disciplini. Naučiće ih radnim obavezama i zauzetosti. Tvrdi da dok god je dete zauzeto zdravim stvarima, zdravije će da razmišlja, biće mu lakši društveni život, a biće udaljeno i od računara.

I pored toga što je svoju karijeru gradio isključivo sam, bez pomoći lokalne samouprave i gradskih vlasti, Mlata svoju budućnost želi da vidi u Mitrovici. Kaže da je to grad u kom je rođen i grad u kom mu žive porodica i prijatelji. Iako je imao mnogo prilika da je napusti, nigde se nije osećao onako kako se oseća u svom gradu. Mitrovica mu je u srcu i tu bi voleo da ostane. Međutim, neregulisan problem sa pasošem, nezaposlenost i neregulisan stambeni problem, koji bi mu omogućio da zasnuje porodicu, biće njegovi razlozi za odlazak odavde.

Ipak najveće uspehe je postigao iz ovog grada i sa 20 m2 strunjače, kada je bio ignorisan i kada mu je bilo najteže. Poručio je mladima da veruju u svoje snove.

„Snovi se ostvaruju, ali samo uz vaš rad. To je opet ona stara narodna ‘Uzdaj se u se i u svoje kljuse’.“ Možda taj rad neće da se prikaže u narednih 10 godina. Ali posle 10 godina rada, nešto će da se promeni, neko će te videti, primetiti. Nikad ne odustaj i nikad nemoj da veruješ ljudima koji kažu da ne možeš, da to nije za tebe. Mnogi odustanu kada im kažu da su antitalenti, ali je to pogrešno. Pogurajte sebe i budite otresiti. Probajte da izgurate do svog maksimuma. Ako ne planirate da izdržite do kraja, zašto ste uopšte počinjali? To važi za sve u životu. To važi i za studente. Ne završavaju fakultet pametni, već uporni ljudi.“

Koliko je bio uporan u sportu, toliko je bio uporan i u školi. Nije želeo da u akademskom smislu ostane neobrazovan. Iako je od svog prvog fakulteta, PMF-a, odustao, od svog drugog i trećeg akademskog zvanja nije. Završio je Fakultet za sport i fizičko vaspitanje u Leposaviću, a trenutno privodi kraju specijalističke studije na Visokoj tehničkoj školi strukovnih studija u Zvečanu.