Obnova etnonacionalizma na Balkanu: Razorni efekat zakasnele ekonomske krize

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Kada je, pre četiri meseca, Ramuša Haradinaja uhapsila francuska policija na osnovu poternice Srbije, za razliku od 2015. godine, kada je po istom osnovu zadržan u Ljubljani, “slučaj Haradinaj” je prerastao u test unutaralbanskog političkog primirja. To je iskazano odlukom Skupštine Kosova da se “briselski dijalog” prekine dok se Haradinaj ne vrati na Kosovo. Time je ovaj slučaj postao i test srpsko-albanskih odnosa. Za mnoge u vlasti i javnost u Srbiji to je bio test pravičnosti “međunarodne zajednice”, a za mnoge među Albancima – izazov svealbanskoj solidarnosti.

Ovaj 'slučaj' je, u sudskom smislu, okončan odlukom o odbijanju zahteva Srbije za izručenjem, uz pravno-političku poruku da bi Haradinajevo izručenje Srbiji moglo da prouzrokuje "izuzetno ozbiljne posledice po njegovu ličnost, pre svega zbog njegove uloge u oružanom sukobu i u političkom životu Kosova, kao i zbog njegovog državljanstva Kosova – države koju Srbija ne priznaje". Ovu poruku mnogi ne žele da čuju, jer sud je podsetio na nedavnu prošlost čija se senka u poslednje dve nedelje nadvila nad Zapadnim Balkanom.

Dok je trajalo pravno-političko, propagandno i medijsko sporenje oko izručenja Haradinaja, iz prošlosti je izronila bauka, ili priča o "svealbanskom ujedinjenju", "ujedinjenju svih albanskih zemalja", "Prirodnoj Albaniji" i/ili "Velikoj Albaniji".

Nekadašnju antinacionalističku i proevropsku poruku Albancima, Srbima i ostalima na Balkanu i u Evropi – da će umesto u "Velikoj Albaniji" svi Albanci biti zajedno u "Velikoj Evropi" koju je svojevremeno poslao Paskal Milo otvarajući evro-atlantsku perspektivu Albaniji i Albancima, Edi Rama i Hašim Tači zamenili su porukom – ako nas ne primate u EU, nije isključeno ujedinjavanje Kosova i Albanije.

U odgovoru na ove poruke, u Srbiji, pojedini mediji i političari, poput Ivice Dačića i Aleksandra Vulina, izgradili su sliku u kojoj je "velikoalbanska" ideja dostigla svoj vrhunac – da nju dele, maltene, sve albanske političke stranke i vođe, bivši borci OVK-a, ANA-a i OVPBM-a, da iza te ideje stoje "velika sile" (aluzijama se ukazuje na NATO, posebno na Tursku i SAD). U momentu se potpuno "zaledila" slika o "evropskoj budućnosti" i tek plasiranoj ideji "Zapadnog Balkana Šestorke".

Ojačali su glasovi iz inostranstva, jer nema "balkanizacije" bez umešanosti stranaca. U Obzerveru, američki 'stručnjak' za bezbednost, Džon Šindler, poručuje da bi međunarodna zajednica trebalo da "prihvati svoje greške na jugoistoku Evrope i da ih ispravi, pre nego što to uradi Kremlj," odnosno da Balkan učini "otpornim na Putina". Po ovom 'stručnjaku' prvi zadatak je razotkrivanje ruskih špijunskih igrica, što bi trebalo da "izvrše bezbednosne službe NATO, asistirajući kolegama na lokalu". A kad se završi 'lov na špijune' onda bi, po oprobanom kolonijalom modelu, zavađena plemena trebalo primiriti, tako što će im se spolja iscrtati nove državne granice. Ova poruka je izuzetno lepo dočekana od strane brojnih 'balkanskih špijuna', pogotovu onih iz devedesetih godina prošlog veka, jer ih održava u iluziji da su oduvek "u pravu", odnosno da su prevarili istoriju i da mogu da dovrše svoje "planove" o prekrajanju granica. Ovo bi se po 'stručnjaku' i njegovim sledbenicima, pre svega ticalo Makedonije, Albanije, Kosova, Srbije i Bosne i Hercegovine. Naravno, znaju oni da bi to "uvuklo" u sukobe Crnu Goru i Hrvatsku.

Zaista je potrebno da EU i SAD progovore jednim glasom, da usaglase politike prema Zapadnom Balkanu. Sve dok to ne urade, neće razumeti osobenost ovdašnje krize, neće efektivno ostvarivati svoje interese u ovom delu Evrope i neće imati delotvoran odgovor na "ruski izazov".

Trećeg maja je ruski ambasador pri EU, Vladimir Čizov, javno izvukao još jednu 'bodlju' iz ovog izazova, kada je rekao da Rusija može da ponudi alternative "evro-atlantskim integracijama" – Makedoniji i drugim zemljama Zapadnog Balkana. To što je dan-danas "Evro-Azija" više projekt, nego program koji se ostvaruje, to što nema ni fizičkih, a ni drugih veza sa Zapadnim Balkanom, samo olakšava posao ambasadoru "velike sile" da izaziva EU, a i da podgreva nadu kod svojih pristalica na Zapadnom Balkanu – u nešto čega neće biti.

Pored svega, posve je sigurno da današnje muke na Balkanu nisu rezultat umešanosti Rusije, EU, SAD, ili Turske, već, pre svega, rezultat zakasnelog, ali razornog efekta globalne krize koja je 2008. godine uzdrmala Zapad. Ova je kriza na Zapadnom Balkanu poprimila oblik obnove etnonacionalističkih mobilizacija i poruka zbog negativnih ekonomskih, političkih i socijalnih posledica započetih “reformi”, koje su se svele na pridruživanje neoliberalnoj ekonomiji, koja je, u samom svom gnezdu – SAD – doživela poraz.

Kad se ovome doda teško nasleđe prošlosti, nedovršenost izgradnje država, neefikasnost institucija i izvršnih vlasti, dobije se trenutna slika – u Makedoniji tek valja obnoviti rad institucija; opozicija bojkotuje rad parlamenta Albanije i Crne Gore; Kosovo i Hrvatska sa teškoćom održavaju parlamentarni rad; za Bosnu i Hercegovinu kriza političkog života i slabost institucija je odavno “normalno stanje”; Aleksandar Vučić vlada pomoću učestalih izbora na kojima se “potvrđuje narodna podrška”, marginalizuje opozicija, razlažu političke stranke i fragmentizuje politička scena, a to jača autoritarne tendencije i parališe samostalnost i efikasnost delovanja institucija. I na kraju, erozija vladavine prava, endemska korupcija i snažne veze delova političkih vođstva i organizovanog kriminala ogolile su neodgovornost i nespremnost, pa i nesposobnost političkog vođstva da građane uveri da će ih spasiti ekonomske i životne nesigurnosti, da će im garantovati bezbednost.

Umesto toga, u borbi za osvajanje, ili održavanje na vlasti, političari započinju etnonacionalističke svađe i mobilizacije, pojačavaju ksenofobije usmerene protiv "starih nacionalnih neprijatelja", kako među susedima, tako i unutar samih Albanaca, Srba, Makedonaca itd. To se jasno vidi u odbijanju VMRO-a da "siđe sa vlasti", a koji je podigao i snažnu propagandnu kampanju protiv "nacionalnih izdajnika" iz koalicije oko SDSM i ovo začinio "albanskom kartom". Pri tome, se vođstvo VMRO i ne obazire na činjenicu da je skoro šesnaest godina vladao u koaliciji sa DUI.

Nema spora da je kriza na Zapadnom Balkanu u porastu, ali i da mnoge lekcije iz prošlosti nisu naučene, da su sećanja na prošlost, nasilje i žrtve snažne na sve strane; da je potisnuta osetljivost za stradanja drugih i da odsustvuje spremnost da se govori o sopstvenoj odgovornosti. Nepoverenje je snažno i obostrano, a sa njim se ne mogu rešavati problemi koji muče žive. U odsustvu  boljeg leka, čak se i Ivica Dačić, posle par zapaljivih izjava, dosetio da je ideja EU živa i da je to "lek za smirenje" za Zapadni Balkan.

Ovom se priključio i Hašim Tači sledećom porukom – "Shvatamo da je EU umorna od proširenja. Ali težnja zemalja Zapadnog Balkana da se pridruže EU ne treba da trpi zbog ovog umora. Kašnjenje EU da približi region Zapadnog Balkana predstavlja pretnju za bezbednost"…"Vakuum koji ostavlja EU žure da zauzmu druge ideologije, nacionalističke i religiozne", te dodao je on: "Vreme je za drugačiji kvalitet dijaloga i on mora da se pretvori u proces pomirenja, prijateljstva i dobrosusedske saradnje između Kosova i Srbije".

Dva dana posle toga, vlada Srbije je, u likovima Jadranke Joksimović i Marka Đurića – ambasadorima iz EU, predstavila svoj Non Paper. Iako ovaj Non Paper nije direktan odgovor na Non Paper Evropske komisije kojim se komentariše nenapredak po Poglavlju 35, iz februara 2017. godine, on predstavlja pažnje vredan pokušaj da se Beograd iskobelja iz zahuktale ideološko-propagandne kampanje i bezbednosnog inžinjeringa i da pripremi sopstvenu javnost za vraćanje na kolosek dijaloga, kao i da ublaži sve prisutnije sumnje, u Srbiji i u Briselu – da Vlada Srbije "faktički" pokušava da zaustavi proces pridruživanja Srbije EU.

Da li je i posle svega moguć dijalog? To je pitanje koje mi se nameće posle proteklih nedelja u kojima je javnosti predočena slika nesigurnosti, strahova i moguće nove "balkanizacije" zemalja Zapadnog Balkana. Uveren sam da će sledeće nedelje dovesti do obnove nastojanja da Priština i Beograd, uz medijaciju Brisela, odgovore da li je "zajednička evropska budućnosti" ono oko čega se slažu. Od toga će u mnogome zavisiti i dalja dinamika u srpsko-albanskim odnosima koja je ključna za odnose na Zapadnom Balkanu.



KoSSev od danas pokreće novu rubriku "Na +38…" u okviru stranice Dijalog. 

U rubrici Na +38…, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljivaće analitičar iz Prištine, Bljerim Šalja (Blerim Shala) i analitičar iz Beograda, Dušan Janjić. Njihove kolumne biće objavljivane i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova".

Prvu kolumnu "Obnova etnonacionalizma na Balkanu: Razorni efekat zakasnele ekonomske krize" piše Dušan Janjić.  

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.