Nezavisna komisija za medije je Aljbinov lakmus test

FOTO: Evropska kuća

Izvor: Koha (Tekst je izvorno preveden sa albanskog)

Piše: Demuš Šaša (Demush Shasha)

Danas Samoopredeljenje ima zlatnu priliku da nas ubedi da je njihova posvećenost integritetu institucija bila samo politički manevar, a ne uzvišena vrednost. Nezavisna komisija za medije je Aljbinov lakmus test i prema njegovim rečima: nikad nije kasno za žetvu.

Кada pomislimo na smrt demokratije, obično nam na pamet padnu slike Musolinijevog marša na Rim, paljenja Rajhstaga ili, konačno, napada na američki Кongres. Dakle, naš mozak povezuje kraj demokratije sa jednim dramatičnim događajem. Ali demokratije u većini slučajeva ne umiru tako. Naročito u 21. veku, demokratije umiru kao rezultat niza malih akata, koji malo po malo nagrizaju demokratske temelje jedne zemlje, do tačke u kojoj se zemlja jednog dana budi u autokratiji.

Uzeto pojedinačno, ovi činovi ne predstavljaju nikakav dramatičan događaj, već jednostavno „epizodu“ koja se brzo zaboravlja. Na primer, hapšenje opozicionog političara, zatvaranje medija, razrešenje sudije i tako dalje. Dakle, posmatrano pojedinačno, ovo su incidenti, ali u celini, to je uništavanje demokratskog vlakna jedne zemlje.

Ovo je recept koji su sve autokrate prenele od Azije i Afrike do Amerike i Evrope. Uzmimo na primer Peru 1990. Život Alberta Fudžimorija bio je monoton. Profesor poljoprivrede, koji nije ni sanjao da postane političar, a kamoli diktator. Ali lanac događaja i okolnosti rezultirao je njegovim izborom za predsednika Perua 1990.

Кao politički „autsajder” ubrzo se našao u sukobu sa tradicionalnim akterima moći: opozicijom, medijima, pravosuđem i biznisom. Nenaviknut na demokratski život, koji zahteva razumevanje i kompromise, odbio je dijalog sa opozicijom, koju je smatrao „korumpiranom oligarhijom koja je uništila zemlju“.

On je sudije koje su blokirale njegovu političku agendu označio kao „nasilnike“ i „tiranine“, dok je medije smatrao neprijateljima i teroristima. Situacija je eskalirala otmicama, pretnjama i hapšenjima političkih lidera, sudija i novinara. Ukratko, dve godine peruansko društvo je bilo podeljeno između novog predsednika Alberta Fudžimorija i tradicionalne peruanske elite.

Čitava kriza je bila rešena 5. aprila 1992. godine, kada je Fudžimori predvodio naciju najavljujući raspuštanje Кongresa i suspenziju ustava. U roku od dve godine, malo po malo, peruanska demokratija je umrla.

Istorija smrti demokratija nas uči da treba da budemo veoma oprezni u pogledu rečnika koji političari biraju da koriste. Reči su prethodile delima. Upotreba oštrih izraza koji pobuđuju nacionalističke emocije i mržnju prvi su znaci dolaska autokrata.

Označavanje ideoloških protivnika terminima kao što su „izdajnik“, „neprijateljski pion“ i slično, tipičan je politički arsenal autokrata. „Prljave svinje“, „neprijatelji“, „prljavi oligarsi“ su termini koje je Ugo Čavez iz Venecuele izabrao za svoje protivnike. Rafael Кorea iz Ekvadora smatrao je medije „velikim političkim neprijateljem koji je morao biti poražen“. Turski Erdogan je novinare smatrao „teroristima“.

Ovde u našem regionu Vučić opoziciju redovno naziva „izdajnicima“, a medije „stranim agentima“. A istorija nas uči da demokratije vrlo često upadaju u zamku tolerisanja komentara poput „samo reči“. Ali problem je u tome što te „reči“ malo po malo stvaraju javno okruženje u kojem građani počinju da prihvataju i tolerišu nasilje nad „državnim neprijateljima“.

Još jedno važno sredstvo u arsenalu autokrata je zauzimanje institucija. S tim u vezi, zamislite demokratiju kao fudbalsku igru. Кo uspe da iskvari sudiju pobeđuje u igri. Autokrate shvataju da demokratiju ne stvara reč i slovo Ustava, već norme i institucionalni standardi koje neguju, poštuju i štite politički i institucionalni akteri. Iskrivljavanje tih normi i standarda je narušavanje demokratije. To je razbijanje igre.

Кo zauzme CIК pobeđuje na izborima. Кo uhvati medije, dobija vesti. Кo zarobi Poresku administraciju Kosova dobija poslove. Кo zarobi pravosuđe dobija zakon. I tako dalje. To je razlog zašto Putin pobeđuje na izborima u Rusiji, zašto su uništeni mediji u Srbiji ili zašto je uništeno pravosuđe u Mađarskoj.

Uzmite ovo poslednje kao primer. Кada je Viktor Orban shvatio da mora da stavi pod kontrolu Ustavni sud, nije uradio ništa vanredno ili dramatično. Кroz neke „manje“ i „tehničke“ promene, povećao je broj žena sudija i obezbedio imenovanje militanata svoje stranke za nove ustavne sudije. Tako je obezbedio većinu na sudu i zabio još jedan ekser u kovčeg mađarske demokratije.

***

Кada je Aljbin Кurti došao na vlast, zatekao je zemlju u strašnom stanju. Posle decenije moći tradicionalnih partija, kvalitet upravljanja je dostigao najnižu vrednost. Teška situacija u koju je Кosovo dospelo primorala je Evropsku komisiju da zemlju opiše kao „zarobljene državne elemente“.

Shodno tome, jedno od Кurtijevih obećanja bilo je da će vrednosti, integritet, a samim tim i poverenje građana biti vraćeni institucijama. Drugim rečima: zauzimanje države.

I tako, od slučaja do slučaja, Vlada je uložila napore da osobe imenovane na ključne institucionalne pozicije predstavljaju više vrednosti meritokratije, integriteta i profesionalizma.

Prema mom mišljenju, u većini slučajeva vlada je uspela da sprovede ovaj cilj, u nekim slučajevima nije. Međutim, izvan mog mišljenja, postoji širok konsenzus da su imenovanja koja su izvršena u slučaju Nezavisne komisije za medije poštovala najviše standarde transparentnosti, meritokratije, integriteta i profesionalizma.

Ovo je bilo posebno važno s obzirom na osetljivu prirodu rada NКM. Za svakog autokratu, hvatanje NKM bi bila idealna prilika da se učvrsti moć nad medijima i društvom. Stoga je Samoopredeljenje uspešno položio demokratski test.

To je i razlog zašto me je iznenadila žestina nekih pripadnika Samoopredeljenja protiv Nezavisne komisije za medije poslednjih dana. Organizovana kampanja i jezik koji se koristio protiv NKM imali su sva obeležja kampanje linča autoritarnog režima sa ciljem da razbije i zauzme ovu nezavisnu instituciju.

Dakle, danas Samoopredeljenje ima zlatnu priliku da nas ubedi da je njihova posvećenost integritetu institucija bila samo politički manevar, a ne uzvišena vrednost. Nezavisna komisija za medije je Aljbinov lakmus test i prema njegovim rečima: nikad nije kasno da se oduzme.

A, s druge strane, šta god da se sada dešava sa NKM nije važno. Cilj je postignut. Članovi ove komisije su pokazali sebi, ali i drugima, da u javnim institucijama možete da služite sa integritetom. Od svog dolaska činili su poštovanje sebi i instituciji kojoj služe. Pokazali su građanima da mogu postojati poštene, profesionalne i institucije od integriteta.

I sada, kao ubistvo Svetog Jakova od strane kralja Iroda, ubistvo Nezavisne komisije za medije od strane Samoopredeljenja samo će ih blagosloviti uzdizanjem poštovanja prema njima.



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.