Nevidljivi ljudi 

Darko Dimitrijević
Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“ na Kosovu i Metohiji. Živi i radi u istoimenom metohijskom mestu. Dugogodišnji je novinar, Foto: KoSSev

KoSSev od danas, uz podršku ambasade SAD u Prištini pokreće novu rubriku Na granicama krize, u okviru stranice Dijalog. U narednim mesecima stavove o aktuelnim pitanjima srpskog i albanskog naroda i njihovom uzajamnom odnosu razmenjivaće urednik Radio Goraždevca Darko Dimitrijević i glavni i odgovorni urednik Gazeta in Fokus Zekirja Šabani (Zekirja Shabani). Kolumne će se objavljivati i na albanskom jeziku na portalu Gazeta in Fokus. Izražena mišljenja i stavovi predstavljaju mišljenja i stavove samih autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije KoSSev i donatora.

Piše: Darko Dimitrijević

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU

Pošto je ovo prvi tekst u kojem moj uvaženi sagovornik i kolega Zekirja Šabani i ja otvaramo debate o temama i problemima koje imaju Srbi i Albanci na Kosovu i Metohiji, pišem nekoliko reči o sebi, jer želim da ukažem na svu besmisao granica o kojima se, nažalost, i ovih dana mnogo priča.

Rođen sam 1984. godine u Peći, tadašnjoj SFRJ, velikoj federaciji, tvorevini komunizma. Nakon šest godina, država je počela da se raspada, pa, tako sam i ja prestao da živim u njoj i 1992. godine postao sam stanovnik SR Jugoslavije. Period koji je usledio obeležili su ratovi, koje, s obzirom na moje godine, nisam mnogo zapamtio. Tačno deset godina kasnije, od 2003. godine, doživeo sam da više nisam Jugosloven, već da imam novu, treću državu: Savez Srbije i Crne Gore. I konačno, od kada se raspala i ta država, od 2006. godine, eto mene – kako živim u Srbiji. Tako sam živeo naredne dve godine, sve do 2008, do jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Sada, kada bi me neko pitao gde živim, ja zaista ne bih znao tačan odgovor. Ponekad, imam utisak da na, Srbe sa Kosova i Metohije, i Beograd i Priština svojataju, a češće se uverim da im smetamo. Deset godina kasnije, ove 2018, to osećanje da nekome smetamo i dalje me prati. U svakodnevnom životu nalazim se često u situacijama koje to potvrđuju.

Osećaj da smetamo prati me čak i onda kada Aleksandar Vučić govori o razgraničenju, ili korekciji granica, kako to naziva Hašim Tači, pa sve do onih problema, koje moji sunarodnici imaju, a koje kosovska administracija ne želi da rešava.

Čekajući predsednika Vučića da održi svoj istorijski govor na Severu Kosova, i predsednika Tačija da za neki dan definišu, možda, neki novi oblik države u kojoj ću živeti, imam utisak da smo prestali da govorimo o suštinskim, životnim problemima.

O jednom ovakvom problemu sam prethodnih dana izveštavao. Problem je ogroman, ali niko ne želi da ga rešava. A o tim životnim neprilikama jedva možemo da čujemo u medijima, s obzirom na to da su teme kompleksne, rešenja neizgledna, pa se mediji jednostavno time ne bave. Ne znam, uvaženi Zekirja, da li Vam je poznat podatak da na Kosovu i Metohiji, oko 200.000 punoletnih građana, koji su ovde rođeni, ne mogu da ostvare pravo na državljanstvo, odnosno da dobiju lične karte Kosova.

Pokušavajući da saznam šta je uzrok tome, pošao sam prvo do nevladinih organizaicija, da se bolje upoznam sa podacima koje raspolažu. A zapravo, nisam morao da odem dalje od svog komšiluka, ovde u Goraždevcu, jer oko mene žive mnogi koji su osetili ‘blagodeti’ ovog problema. Mogao bih sve da ih navedem, ali bi i spisak i opisi bili predugački.

Svi oni su rođeni na Kosovu, neki i nakon 1999, ali ih po rođenju roditelji nisu upisali u Registar civilnog stanja (matična služba) Kosova za vreme UNMIK-a. Do danas ostade to tako. Danas, imaju ‘pravo’ samo na lične karte kosovskih uprava u sistemu Srbije, takozvane – Koordinacione uprave. Za sistem Kosova, oni su nevidljivi, ne postoje, iako su, eto, pored mene, tu, u mom mestu, odrasli, zajedno smo učili u školskim klupama i igrali basket.

E, sada ćete reći – to je nemoguće! Zakon kaže, ako živiš pet godina na Kosovu i to možeš da dokažeš, imaš pravo na državljanstvo. Međutim, zakon ne kaže ko sedi sa druge strane šaltera. A sa te strane – ono što odlučuje – često sedi mržnja. I to je jedini razlog zbog kojeg oni ne mogu da reše problem.

Drugačijeg objašnjenja više nema. Svedočio sam kako je mladića koji je želeo da se upiše u registar građana, pa priložio prvu ličnu kartu iz 1999. godine, đačku knjižicu – dokaz da je rođen i živeo u tom gradu, pre nego što je postao izbeglica – iz nekog razloga činovnik uputio na šefa, a šef, bez ikakvog sadržajnog objašnjenja, odbio da ga upiše u knjige državljana i rođenih.

I tu tek počinju problemi ovog jadnog mladića, koji ni po kom osnovu nije punopravni, jednak građanin, a uvek ugnjetavan. Pošto nema kosovska dokumenta, ukoliko ga policija zaustavi, što vrlo često biva, on samo može da pokaže vozačku dozvolu koju izdaju policijske uprave kosovskih gradova u Srbiji. Policija, naravno, razume šta je koren problema, ali konfiskuje takvu dozvolu, pa napiše kaznu za vožnju bez vozačke dozvole.

Zašto je običan čovek zbog ovog kriv? Šta je kome skrivio da ga maltretiraju i ponižavaju? Zašto mu se uskraćuje sloboda kretanja ako su Beograd i Priština postigli sporazum o ovom problemu, a Evropska unija im na tome čestitala? Ko je moj sagovornik koji bi ovaj problem rešio? I šta bi ti, dragi moj Zekirja, u ovoj situaciji uradio da ti je neko u porodici bolestan, pa da moraš hitno kolima, jer drugog prevoza nema, iz Goraždevca u Peć po lek?

A sutra, kada se Vučić i Tači dogovore o tome da država u kojoj ću živeti dobije neki novi oblik na geografskoj karti, da li će ovi problemi biti rešeni, ili će biti još izraženiji? Hoće li se neko o ovim ljudima brinuti, ili će biti razvejani vihorom postavljanja etničkih granica?

Kada sam završio svoj izveštaj, baš kao i ovaj tekst, ostalo je mnogo otvorenih pitanja koja ukazuju na to da smo na Kosovu i Metohiji daleko od demokratije i poštovanja osnovnih ljudskih prava.

Pošto je ovo prvi članak, očekujem, uvaženi kolega Zekirja, da pročitam Vaše poglede na ovaj veliki problem, o kome, ni u albanskom civilnom društvu, kao ni u medijima, niko ne govori.


Darko Dimitrijević je glavni i odgovorni urednik radija „Goraždevac“ na Kosovu i Metohiji. Živi i radi u istoimenom metohijskom mestu. Dugogodišnji je novinar. Od 2008., do 2014, bio je direktor Kosovske medijske asocijacije. Programski je direktor u NVO „Centar za prava manjinskih zajednica“ i član Savetodavnog veća za zajednice u dva mandata. Nagrade: “Milan Pantic” za hrabrost, koju dodeljuju Večernje Novosti, nagrada “Dimitrije Davidovic”, za uređivanje, koju dodeljuje UNS.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.