Ne krivite Ćosića

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Batone, kad već govorimo o Kosovu bez Srba, šta je opasnije po preostale Srbe na Kosovu: snovi mrtvih Srba ili planovi živih Albanaca?  

Je li ovo trenutak kog sam se pribojavala? Jer bilo je neizbežno da me Baton u nekom trenutku otvoreno pita: A šta je tvoje rešenje za Kosovo? Nisam ni mislila da će da bude kao Brisel, koji Kosovo tretira kao šlag na torti u pregovorima sa Srbijom, ostavljajući najvažnije pitanje za kraj.

Čovek uvek lakše nađe zamerku tuđem rešenju nego što smisli svoje. To je lepota novinarskog hleba: sediš sa strane, kibicuješ, dobacuješ i stalno se pozivaš na javni interes. A tuđa rešenja ti dođu kao golubovi sa glinenim nogama.

Ali ne mogu da ne primetim da ni Baton nije ponudio svoje rešenje. Kaže da je „za nezavisno Kosovo, bez podela i sa Srbima“, ali dodaje i da je „za uvažavanje svih njihovih prava i svo poštovanje prema njima“.

Ja taj dodatak čitam kao njegovo priznanje da na Kosovu, ni devet godina posle samoproglašene nezavisnosti, nikako ne štima sa „poštovanjem prema Srbima i uvažavanjem njihovih prava“. Samo što Baton ne kaže ima li načina da se Albanci na Kosovu privole da poštuju Srbe i uvažavaju njihova prava. Kad ćemo i to čudo da vidimo? Šta treba da se desi pre nego što i to doživimo?

Jer dobro se sećam prve dekade ovog veka i argumenata uticajnih zapadnih prijatelja kosovskih Albanaca u prilog što skorijoj nezavisnosti Kosova. Sa stranica vodećih svetskih medija pravdali su pogrom iz marta 2004. albanskim frustracijama i njihovim „razumljivim gnevom“ zbog neizvesnosti u pogledu konačnog statusa pokrajine. Objašnjavali su da će Srbi na Kosovu biti bezbedniji kad Albanci više ne budu nervozni, da bi tako i rušenje srednjevekovnih manastira i masovna paljevina srpskih kuća poslužili kao vetar u leđa radikalnom i brzom rešavanju statusa Kosova.    

Kako privoleti albansku većinu da to Srba što je još ostalo na Kosovu mirno  trpi, ako ne da ih poštuje i uvažava? To bi bilo najbolje moguće polazište za srpsko-albanski razgovor o rešenju kosovskog problema. A da postoji problem i da unilateralnim proglašenjem nezavisnosti nije rešen, rekla bih da se i Baton slaže.

Ali otkud Batonu ideja da je podela Kosova jasna i neposredna opasnost (clear and present danger, što bi rekli Amerikanci), bauk koji se nadvio nad pokrajinom? Suprotno njegovim tvrdnjama, o podeli Kosova se u Srbiji gotovo uopšte ne razgovara. Da, Dobrica Ćosić je to svojevremeno predlagao ali je i ovde prošao kao bos po trnju: nacije se retko bez rata odriču teritorija, a kamoli najvećih svetinja. No ne sećam se da je Ćosić tu ideju gurao sa pozicije vlasti, u ono kratko vreme dok je bio predsednik Jugoslavije. Znam da je posle atentata na Zorana Đinđića svima pričao da je Zorana pred smrt ozbiljno zainteresovao za ideju o podeli, ali poznavala sam Zorana Đinđića i znam da nije bio čovek koji se olako oduševljavao tuđim idejama. Mnogi pokušavaju da ga reinterpretiraju, ali je malo ko u Srbiji uveren da se spremao da deli Kosovo i da ga je smrt u tome prekinula. Ne postoji za to niti jedan uverljiv dokaz.

Još više sam iznenađena što Baton među srpske vođe koji su sanjali podelu uvrštava Vojislava Koštunicu, a nije mi poznato ni da je Boris Tadić zagovarao podelu. Jedino Ivica Dačić o tome priča, i nikad nisam primetila da ga iko uzima za ozbiljno, uključujući i Zapadnjake kojima je uglavnom veoma po volji.

Za mene je potpuna novost da je „odnedavno“ i Aleksandar Vučić, kako tvrdi Baton, „osetio odlučujući trenutak da izgovori poslednju rečenicu spasa u podeli i teritorijalnom razgraničenju između Srba i Albanaca“. Kad je to osetio? Kad je to izgovorio? Ako se desilo, ostalo je sakriveno od javnosti u Srbiji.

Naprotiv, iz dijaloga koji na ovom sajtu vode naše kolege Slobodan Antonić i Fadil Ljepaja (kudikamo urednije i redovnije od nas, moram samokritično da primetim), vidim da se Slobodan nervira što Vučić navodno sanja o nekoj vrsti zapadnobalkanske carinske unije u koju bismo se ovde svi integrisali. Po tome ispada da on ne smišlja razgradnju već integraciju, za koju u Srbiju možda još nema apetita.

Neobično mi je još nešto. Nagonski delim Batonovo duboko nepoverenje prema političarima i njihovim skrivenim namerama, to nam je možda i profesionalna deformacija, ali ne mogu da ne primetim da moj sagovornik ne navodi ime makar jednog albanskog političara za kog sumnja da gaji ambicije da deli teritorije sa Srbima. Možda je samo oprez posredi, jer takve ideje ne bi naišle na dobar prijem na Kosovu. Ali koliko bi za Kosovo uopšte moglo biti opasno nešto što srpski političari navodno potajno sanjaju, a sa vlasti uglavnom ne smeju ni da izgovore? To nije neposredna opasnost kakva bi pozivala na uzbunu na Kosovu, pogotovo ako to niko javno ne izgovara. Ne računam onih nekoliko stranih analitičara koji su u zapadnim medijima iznosili svoje hipoteze o mogućim prepravkama granica i državnih projekata na Balkanu jer nisam primetila da se radi o ljudima naročite specifične težine. Kada se početkom veka Stejt department pomirio sa time da će pre kamila kroz iglene uši nego Kosovo do demokratskih standarda, i kada je započela javna kampanja da Zapad i zvanično odustane od politike „standardi pre statusa“, u toj su kampanji iz sve snage učestvovali likovi poput Veslija Klarka, Robina Kuka, Krisa Patena, Gareta Evansa. Dakle sve sami bivši premijeri, ministri spoljnih poslova, komandanti NATO…Potpuno druge šarže. Znam da su i njih angažovale lobističke firme, ali bile su to skupe firme i uzimale su samo najzvučnija imena. 

Pamtim još nešto iz tog vremena. Beograd su pohodile kolone zapadnih državnika koje su nas molile da shvatimo da je nezavisnost Kosova neizbežna. Čemu neumesna žurba, pitali smo? Srbija ima demokratsku vlast, poštuje evropske vrednosti i garantuje manjinska prava, a njena vojska nikom ne preti i nikog ne ugrožava. Zašto da se kosovsko pitanje rešava tako da svi srpska nacionalni interesi budu zgaženi, a svi albanski zadovoljeni? Gostujući zapadni zvaničnici hvatali su se za slamku da objasne svoje motive. Govorili su nam da je "Milošević izgubio Kosovo" i da bi njega trebalo da krivimo za sudbinu hiljada i hiljada naših sunarodnika koji su proterani iz mitske "stare Srbije".

No Milošević je tada već bio dva metra pod zemljom. Tamo gde je sada i Dobrica Ćosić. Mi nismo njihova deca, ni u prenesenom, metaforičkom smislu, a kamoli u smislu kolektivne odgovornosti. Mislim da srpska strana nema razloga ni da pregovara o podeli Kosova, ukoliko je albanska strana to prethodno ozbiljno ne zamoli. U stvari, malo me uznemirila i Batonova percepcija da ovde ima političara koji su spremni da ratuju za malo parče Kosova. Kad je Srbija posredi, ja bih rekla da je to “fake news”, lažna vest.

A Bogorodica Ljeviška spaljena je zbog “fake news” o tobožnjem srpskom utapanju albanske dečice. Tako je počeo poslednji pogrom.

Brine me bezbednost preostalih Srba na Kosovu. Nisam uverena da opasnost preti od srpskih političara koji sanjaju podelu. Meni se opasnijim čine albanski političari koji sanjaju o Kosovu bez Srba. 

Neka ostave Dobricu Ćosića da sanja u večnom miru. Strah me da ga ne potegnu kao izgovor u ovo, kako Baton kaže, mutno Trampovo vreme koje ih možda plaši.    

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.