Piše: Bljerim Šalja (Blerim Shala)
Odlučeno je: Reč godine, po Oksfordskom Rečniku je „Lockdown“, to jest „Zatvaranje“, ili „Zaključavanje“.
„Lockdown“, gotovo svuda gde je harao virus korona (a sada on to u poslednjim nedeljama čini još žešće nego pre), bila je zadnja odbrana, ili pak zadnja mera kako bi se sprečilo najgore: Totalni kolaps zdravstvenog sistema, masovna infekcija i broj umrlih koji bi, u sadašnjim okolnostima, ličio na žrtve od „Španske groznice“.
„Lockdown“ će najverovatnije ostati, na jedan ili drugi način, kao mera do dolaska vakcine protiv koronavirusa, koja se i na ovim našim prostorima očekuje za par meseci.
Vakcina bi naravno trebala da omogući da se „Lockdown“ prebaci u arhivu i u istoriju (barem u ovom smislu koji je povezan sa dramatičnim posledicama ovog virusa), te da najzad povratimo, ili bolje rečeno, stvorimo novu normalnost.
Normalnost je, kada se govori o rečima godine, sigurno reč broj jedan što se tiče naših želja, ovde i svuda po svetu.
Svi oni koji će živi i nadam se, zdravi dočekati 31. decembar ove godine, moći će da kažu da su preživeli najčudniju godinu u svom životu. I sigurno, vrlo opasnu.
Ne ponovilo se, svi ćemo reći na kraju ove godine.
Bilo kako bilo, izgleda da više nije iluzija ako se kaže da je realno da će se Evropa vratiti normali, u ovom užem smislu koji se tiče „Virus Free“ situacije, negde do leta sledeće godine.
To se sigurno ne može reći kada je u pitanju normalnost u funkionisanju američke politike i američke administracije.
Novi izabrani predsednik SAD, Džozef Bajden, (jasno je da pravne zavrzlame pravnika odlazećeg predsednika Trampa ne mogu promeniti epilog izbora održanih 3. novembra), koji će položiti zakletvu kao 46-ti predsednik Amerike 20. januara sledeće godine, najverovatnije će trebati da potroši par godina, možda čak i ceo svoj četvorogodišnji mandat, kako bi koliko toliko vratio u normalne tokove, ili u normalnu funkcionalnost, administraciju jednog američkog predsednika.
Bajdenu će sigurno jedan od glavnih spoljno-političkih prioriteta biti obnova narušenih Trans-Atlantskih odnosa sa Evropom, sa Evropskom Unijom, sa pojedinim vodećim državama EU (Francuskom i Nemačkom), ali i sa NATO paktom.
Bajden je u prošlosti, i kao senator i kao zamenik predsednika SAD (kada je Barak Obama bio predsednik), bio u Vašingtonu jedan od glavnih zagovornika jačanju Trans-Atalntskih odnosa. Sada je u mogućnosti da popravi ogromnu štetu koju je u ovom smislu ostavio iza sebe predsednik Tramp.
Kada je reč o Kosovu i Srbiji, to jest (večnom) dijalogu između predstavnika Prištine i Beograda, Bajden je tu veteran u svakom pogledu. On je zapravo „poslednji mohikanac“ američkih i evropskih političara koji su bili aktivni za vreme rata na Kosovu (1998, 1999 godine), a jedino je nemačka kancelarka Angela Merkel još „politički živa“, od onih zapadnih diplomata i političara koji su bili na vodećim pozicijama u svojim državama u februaru 2008. godine kada je Kosovo postala država.
Kratko rečeno, Bajdenu ne treba baš ništa objašnjavati o istorijskim i političkim zbivanjima na ovim prostorima.
Ali, kada je u pitanju odnos Vašingtona sa Kosovom i Srbijom i sam dijalog, nekakvih dramatičnih promena ne treba očekivati.
I predsednik Tramp je, kada je reč o temi Kosoova i odnosu Kosova i Srbije, na iznenađenje mnogih u Prištini i naročito u Beogradu, sačuvao kontinuitet u odnosu na svoje prethodnike. Štaviše, opet na iznenađenje mnogih u Prištini i Beogradu, on je otišao korak dalje u odnosu na nasleđe administracije Baraka Obame, ističući u svojim javnim pismima kosovskom predsedniku Hašimu Tačiju i predsedniku Srbije Aleksandru Vučiću, da se dijalog Kosova i Srbije treba zaključiti međusobnim priznanjem.
Izabrani predsednik Bajden u svojoj je predizbornoj kampanji ponovio ovaj stav Trampa, uz dodatak da međusobno priznanje Kosova i Srbije mora uvažiti sadašnje granice ove dve države.
U godini kada je bio potpredsednik SAD, Bajden, koji je u par navrata posetio Prištinu i Beograd, imao je na neki način mandat da poboljša, što je više moguće, odnose Vašingtona i Beograda. Po svemu sudeći, zbog toga je Bajden bio usvojio poznati stav koji je često ponavljao – da se oko Kosova Amerika i Srbija „slažu da se ne slažu“.
Na ovaj način Bajden je očigledno izbegavao bilo kakvu konfrontaciju oko Kosova sa zvaničicima Beograda, te je davao više vremena Evropskoj Uniji (visokoj predstavnici EU, Ketrin Ešton, kasnije i Federiki Mogerini), da pokuša da reši ovaj „Gordijev čvor“, i da se postigne Sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije.
Naravno, i pre nego što Bajden da zakletvu 20. januara sledeće godine, jasno je da je stavu „slažemo se da se ne slažemo“ istekao rok trajanja.
Bajdenov četvorogodišnji mandat predsednika SAD, najverovatnije je zadnji ili maksimalni vremenski okvir kada se mora postići pravno obavezujući sporazum između Kosova i Srbije.
Naravno, Bajden i njegova nova administracija će učiniti sve što je moguće kako bi se u okviru saradnje i partnerstva Vašingtona i Brisela, omogućilo da predstavnici Prištine i Beograda najzad postignu pravi istorijski sporazum kojim bi se jednom i zauvek završio tragični sukob Kosova i Srbije.
Neće, znači, biti nikakvog rivaliteta između Vašingtona i Brisela, kao što je bio slučaj u proteklih par godina.
A koja će biti sudbina „Vašingtonskog sporazuma“ (4. Septembra ove godine), potpisanog u Beloj Kući od strane kosovskog premijera Avdulaha Hotija i predsednika Srbije Aleksandra Vučića, u prisustvu predsednika Trampa, to verovatno niko ne zna.
Ovaj zaključak u smislu – „to verovatno niko ne zna“, ima gotovo apsolutnu važnost i kada je u pitanju predviđanja samog toga dijaloga od sada pa nadalje između Prištine i Beograda.
Atmosfera u odnosima Kosova i Srbije nikada nije bila gora od nezavisnosti pa naovamo (neki bi ovde rekli čak od završetka rata pa do danas), ne samo uzimajući u obzir ono što se govori i piše od strane vodećih kosovskih i srpskih političara.
U oba društva, i ovde i u Srbiji, raste kontinuirano ali stabilno (kako bi se moglo reći), otpor prema dijalogu i prema mogućem sporazumu.
Izgleda da će se nastaviti „Talačka kriza“ (jer Kosovo i Srbija su objektivno međusobni taoci u smislu da bez rešenja ovog problema, ni Kosovo ni Srbija nemaju nikakvu evropsku perspektivu), u odnosima Prištine i Beograda.
A svi oni koji kolko toliko pokušavaju da hladne glave zamisle sadašnje odnose Kosova i Srbije i mogućnost sporazuma, znaju da ovde nema baš nikakve druge mogućnosti sem da se postigne sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa Kosova i Srbije.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
