Naša snaga je u našoj srčanosti

Danas je 8. mart. Više od sto godina ovaj dan je simbol borbe za ekonomsku, političku i socijalnu ravnopravnost žena i muškaraca.
Počeci proslavljanja ovog dana vezani su za političku borbu socijalističkih i komunističih pokreta u Americi i Evropi za ostvarivanje ravnopravnijeg položaja žene u društvu. Početkom prošlog veka na jednoj razglednici u SSSR-u je pisalo: „Osmi mart je dan pobune radnih žena protiv kuhinjske robije. Reci NE ugnjetavanju i praznini duha rada u domaćinstvu.“
U međuvremenu, simboli 8.marta postaju ruže, karanfili, mimoze. Ovaj dan u društvu sve više gubi prvobitno političko i intelektualno značenje i postaje praznik kada se majkama, suprugama, devojkama, koleginicama, rođakama, poklanja pažnja lepim gestom, kupovinom poklona ili zajedničkim izlaskom.
Ujedinjene nacije od 1975. službeno obeležavaju Međunarodni dan žena, a tri godine ranije, Švajcarska je poslednja zemlja u Evropi koja je uvela pravo glasa ženama. U bivšoj Jugoslaviji žene su pravo glasa dobile 1946.
Žene su u toku prošlog i ovog veka sve vreme zarađivale manje od muškaraca, uprkos istoj stručnoj spremi i poslovima kao i muškarci. Na stotu godinu od prve proslave 8. marta, 2011. u Evropskoj uniji je obeležen prvi Evropski dan za jednake plate, jer žene zarađuju u proseku 17,8% manje zarade od muškaraca. Zbog toga je taj datum izabran za Evropski dan za jednake plate.
Prema poslednjim procenama, žene u Srbiji i dalje u praksi nemaju ista prava kao muškarci. Više od jedne decenije devojke čine većinu studenata na univerzitetima u Srbiji, ali istovremeno, one imaju dvostruko manju šansu da se zaposle.
Dvadeset godina u Srbiji  je popularna pesma grupe „Modelsice“ – „Pare, pare, pare,  volim samo pare….svaka para nije mala da bi u moj džepić stala, za umornu dušu, za gušu kad te gušim…nemaš pare…odmah zdravo…fudbaleri, teniseri, hokejaši, mafijaši, lova dobro miriše kad se dobro udiše“. Međutim, društveno-političko-ekonomski sunovrat srpskog društva, svojim požrtvovanjem, snalažljivošću i dostojanstvom, preživele su mnoge srpske žene – domaćice, evidentirane na birou za nezaposlene, proglašene tehnološkim viškom, potcenjene intelektualke, talentovane sportistkinje, vredne preduzetnice, menadžerke, poljoprivrednice, prodavačice, lepi fotomodeli.
Žena na Severu Kosova je prešla dug put, od ekonomske krize osamdesetih, političke i ekonomske krize devedesetih, bombardovanja, rata na kraju ovog veka, i sada, u novom veku, prolazi kroz petnaestogodišni međunarodni pritisak ‘poslednjeg problematičnog mesta jugoslovenske krize’. Održala je sebe i održala porodicu. Ko su žene Severa Kosova? Predstavljamo vam Vitomirku Mojsilović, Danijelu Vujičić i Lolu Ilić.
Vitomirka Mojsilović –Vita, 54 godine, iz Veljeg Brega kod Zubinog Potoka. Majka četvoro dece.
Nakon 24 godina radnog iskustva u fabrici tekstila „Javor“ u Zubinom Potoku, Vita danas ne radi u svojoj firmi već 15 godina. I ne samo to, njena celokupna porodica je nezaposlena, a samo njena najmlađa ćerka, koja je u osnovnoj školi,  nije u evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje kao nezaposleno lice. „Bogami, teško se živi. Bez posla mi je cela familija, ali mora da se nadamo“, kaže Vita.
Ipak, nakon gubitka posla u „Javoru“, Vitomirka ni jednog trena nije očajavala. Uzela je život u svoje ruke! Deset ari zemljišta, koje poseduje njena porodica, postalo je izvor prihoda za ovu šestočlanu porodicu. „Sejemo sve od povrća, nekad preprodamo – zavisi od godine, nešto za nas i od toga živimo,“ dodaje Vita.
Iako kaže da joj pomažu deca, tih deset ari zemljišta je Vitino carstvo. Ona vodi brigu o svemu i sa svojih deset prstiju brine o svakom plodu, svakoj biljci i trnu svoje zemlje. „Nije lako, što kažu, ustanete rano, legnete kasno, ali šta ću? Šta se mora nije teško! I jeste teško, sve je teško, ali da se žalim – ne vredi! Mogu samo da radim! Za mojih 50 i nešto godina, bilo je svega. I uspona i padova.  Ali ja bih živela opet isti život. Bih sigurno!“, nasmejano kaže Vitomirka.
Pitate li ovu vrednu ženu kako protiče njena svakodnevica – „Kućni poslovi i bašta“ – i Vita već nabraja šta je sve zasejano ove godine: „Luk, krompir, grašak, sve po malo!“. Ona o svojoj „bašti“ govori sa posebnim žarom i poljopriveda kao da je jedan od najlakših poslova.
Iako naša sagovornica iz sopstvenog iskustva zna i neprestano napominje koliko je teško živeti od svog rada, truda i sopstvene zemlje, nasmejana govori o sreći i o tome čemu uči svoju decu: „Najveća sreća je zdravlje. Zdravlje i normalna porodica. Ja učim svoju decu da rade i da budu pošteni. Da rade i da od toga zarade –od svog truda! Samo radom mogu da steknu znanje i radne navike!“
Vita svoju snagu crpi iz rada, teškog, upornog rada i poštenja. Rad i poštenje je ono u čemu je Vita najbolja i to je ono što je njenu porodicu održalo, pa zato i poručuje svim ženama: „Samo rad. Rad i poštenje i ništa drugo!!!“
Danijela Vujičić – 35 godina, magistar komunikologije, pravnica, političarka, članica predsedništva URS–a i kandidat za narodnu poslanicu 
Ova mlada, graciozna, sa prefinjenim stilom obučena lepa žena, pre liči na manekenku, nego na doskorašnju direktoricu pokrajinske Nacionalne službe za zapošljavanje, ili kandidata za narodnu poslanicu u Skupštini Srbije. Radila je godinu dana i kao savetnica za međunarodnu saradnju u kabinetu srpskog ministra za finasije i privredu Mlađana Dinkića, kao njegova stranačka koleginica.
„Tokom mog stručnog angažmana, stekla sam ogromno iskustvo i kontakte koji mogu pomoći u dovođenju novih investitora i ulaganja u privredu ovde na Kosovu i Metohiji, a samim tim pospešiti zapošljavanje i motivisati mlade na stvaranje“, samouvereno priča Danijela.
Mažena jedinica u porodici intelektualaca. Otac novinar i majka lekar – profesor Prištinskog univerziteta.
Ne pripada generaciji koja je rasla u srećnim vremenima i imala srećno detinjstvo. „Moja generacija je odrasla uz demonstracije, strepnju i strah“ sa gorčinom kaže Danijela.  Ipak,  seća se i lepih trenutaka. Još od gimnazijskih dana bavila se novinarstvom, čak je i na Radio Prištini imala svoju autorsku emisiju za mlade. Bila je i volonter  UNICEF-a.
Na žalost, njena porodica je ’99 podelila sudbinu hiljada ostalih srpskih porodica koje su  proterane iz svojih gradova južno od Ibra. Zaustavili su se u Kruševcu, ali se i vratili dve godine kasnije, ovoga puta u Kosovsku Mitrovicu, gde je Danijela i ostala do danas, ali i gde je u međuvremenu, i na Danijelinu ogromnu tugu, preminula  njena majka, koja je bila njen idol. „Moja majka je bila jaka žena, dobar lekar, profesor, a kasnije i političarka. Vratili smo se jer volim Kosovo i Metohiju. Volim i Kosovsku Mitrovicu, jer je to mesto nedaleko od mog rodnog grada u koji, na žalost, nikada neću moći da se vratim. Priština je po kilometrima blizu Severnoj Mitrovici, ali suštinski jako daleko“, ubedljivo kaže.
Ova energična mlada žena je učestvovala na seminarima širom Evrope, što je i bio jedan od razloga da počne da se bavi politikom. „Želela sam da svo to iskustvo prenesem u našu  sivu svakodnevicu“.  Ipak, priznaje, posao političarke nije nimalo lak. „I danas je opasan. Posao za koji je potrebno više mudrosti nego pameti“, dodaje Danijela, ali i naglašava: „I dalje sam vođena željom da učestvujem i dam lični doprinos u stvaranju Mitrovice kao jednog perspektivnog grada. Njen potencijal su mladi ljudi. Hoću da ih okupim i da zajedno sa njima stvaram bolju budućnost. Nasa politička scena vapi za smenom generacija.“
Kako provodi slobodno vreme i ima li ga uopšte? „To malo vremena što preostane posle politike, provodim u  šetnji , ‘kultnom’ ispijanju kafe po lokalnim kafićima. Ipak, na kraju napornog dana uvek se družim sa dobrom knjigom. Nedostaje mi pozorište,  bogat kulturni život – osmišljen i raznovrstan,“ kaže Danijela.
Neuobičajeno za podobnost političara, ova mlada žena je uvek bila ‘svoja’. „U mom gradu intelektualna javnost je zaspala i ja ne želim da postanemo društvo u kojem će biti anatemisana svaka izjava koja bi ličila na pobunu i nepihvatanje. Ne želim da postanemo društvo površnosti koje neguje psihologiju mase – pokorene i iracionalno odane ‘despotu’, uz poltronske izlive zahvalnosti za preostali nam goli život na dar. Osećam da postoji to ogorčenje usled pretnje da nam se to i desi, strah da će postupati prema nama kao prema  beslovesnoj gomili, zahvalnoj što je neko gazi i puca bičem iznad glava. Kosovska Mitrovica treba umesto toga da bude bolje mesto za moje drage sugrađene u kome će biti poštovana sva prava dostojna čoveka i življenja,“  vatreno ističe Danijela Vujičić.
Lola Ilić, 48 godina, majka četvoro originalne dece. Živi u jednoj možda ne tako velikoj, ali prelepoj kući u Zvečanu.
Ova na prvi pogled nežna, i svakako lepa žena, svojim likom pokazuje bogat unutrašnji život i sofisticiranost,  ali i sav teret kriza koje smo preživeli u porodicama i u društvu, u godinama iza nas.
Mitrovčanka – koja je više godina života provela u porodičnoj kući svog muža u Zvečanu, nego u porodičnoj kući svojih roditelja.
„Moja najveća sreća su moje dve devojčice i moja dva dečaka – skoro odrasli ljudi, pogledam ih, ali vidim svoju dečicu. Oni će za mene uvek biti devojčice i dečaci. Potpuno različiti, a u mom srcu, srcu majke – jednaki. Svaki izvađeni zub, svaka prehlada, svaka suza – bolela me je kao da je prva i sve to puta četiri.
Neki bi rekli, četvoro dece – četiri problema više. A ja kažem – četiri puta više radosti i sreće! Četiri osmeha više!“
Lola je već devet godina domaćica i to u svojim profesionalno – najproduktivnijim godinama. Lola je tehnološki višak. Bivši administrativni radnik u Trepči ne stiže da žali mnogo za svojim radnim mestom od pregršt kućnih obaveza koje je od ranog jutra čekaju. „Pitate li me šta radim, ja ću vam reći – sve! Šta drugo može majka četvoro dece? Doručak, ručak, večera … A između svega toga spremam i ispite sa svojom decom, pomažem oko domaćeg zadatka, učimo engleski, vežbamo matematiku, spremamo anatomiju. A ako zatreba, mogu da nacrtam grafički rad“, dodaje Lola sa osmehom.
A kada se Lola seti svog posla, onda je tu prvo slika ogromnog radnog stola sa prenatrpanim papirima. „Mnogo smo radili. Trepča je bila veliki gigant, metalurška kompanija koja se bavila pored prozvodnje olova, cinka, zlata i proizvodnjom baterija… Trepča je  u tadašnjoj zemlji poslovala sa firmama iz gotovo celog sveta. Bio je to jedan celokupan kompleks proizvodnje sa svojim računarskim centrom, pa čak i svojim turistički biroom.“
Zna li Lola za ‘samo moje vreme’? „Trudim se da ispunim dan još nekim sitnim radostima. Mala bašta, rukotvorine, knjige, prijateljstva, cveće koje gajim od samog semena, a čuvano sa pažnjom, venci bosiljka koji se suše na prozorima soba moje dece – to je ono u čemu uživam, i to je ono čime ispunjavam dan kada su moja deca van kuće,“ zamirisao je bosiljak u Lolinom glasu.
Taj mir joj pomaže da prebrodi lakše i krize koje svaka porodica, velika ili mala ima. „Kao i u svakom domu, mir i sreća ponekad budu narušeni različitim situacijama. Nije lako. Ali Bog nam daje onoliko tereta, koliko možemo da podnesemo na svojim leđima,“ ona dodaje.
Šta je poruka našim čitateljkama? „Drage moje saputnice, prijateljice, žene, naša deca jesu naša pobeda i najveća radost. Znajte da vam se samo čini da je sva naša snaga u našoj deci koju neizmerno volimo. Ne! Naša snaga je u našoj srčanosti, plemenitosti, predanosti i ljubavi, u svakom našem pokretu, nameri i činu.“

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.