Piše: Dušan Janjić
Sudeći po izjavama i političkim reakcijama vlasti Srbije i samog Vučića, Putinov pogled iz Kremlja na Srbiju je traumatično iskustvo.To se potvrdilo i u partiji ping-ponga koju je Kremlj odigrao sa Vašingtonom u slučaju sankcija Naftnoj indusrtiji Srbije (NIS).
S obzirom na to da je u ovoj igri NIS, odnosno energetska bezbednost Srbije bila tek jedna potrošna loptica, trebalo je to da bude i ozbiljna lekcija za Vučića i javnost Srbije šta se radi sa onima koji ne uvažavaju potrebe i interese sopstvene države i naroda.
A interes je obezbediti energetsku bezbednost kao temelj opšte bezbednosti jedne države, time i sigurnost građana.
Ovo je najvažnija, ali ne i jedina lekcija savremene istorije Srbije koja kaže: Korupcija ubija, i teško državi koja liči na Jednog čoveka!
Vučić se javnosti Srbije predstavlja kao vuk – gospodar šuma, životinja i ptica. U spoljnoj politici ne postoji simbol za njegovo delovanje. Pre svega zbog toga što su spoljna politika i diplomatija, za koju je predsednik Srbije nadležan i odgovoran, svedene na falsifikat originala.
Pojedinim potezima, izjavama i performansima, Vučić se predstavlja kao Zmaj koji kontroliše kišu i padavine. Češće podseća na Crnog zmaja, simbol brige i odmazde.
Od kada je u svojoj glavi i delovanju mehanički objedinio ideje o „obojenoj revoluciji“, svesrpskom okupljanju i Pokretu za odbranu države i naroda u nastajanju, Vučić, poput Han Riu (Višebojnog zmaja), prekriva svoje telo trakama u više boja.
Crvena, plava i bela su ušle u krajnji izbor.
Izvesno je da su te boje mile posmatraču iz Kremlja. Ali ne deluju ubedljivo ako je namera da se pošalje poruka:
Ja predstavljam državno i nacionalno jedinstvo svih i mogu da budem garant saradnje i bratstva sa Rusijom. Trobojkom sa grbom, odnosno državnom zastavom prekrio je telo i odelo na Sednici SB UN u uverenju da će skrenuti pažnju na ono što je izrekao i tako potvrditi i javnosti u Srbiji da ga svet sluša iako je samo svoj.
Njegovim sledbenicama i sledbenicima je to samo jednom prilikom dozvoljeno u zaštiti Skupštine Srbije.
Pokazalo se da nije obavljena obuka „lojalista“ čemu služi državna zastava.
Naročito se državnom zastavom ne brišu sto i pod.
Oponašanje Šefa zahteva minimum rezumevanja onog šta Šef želi. Ta je lekcija naučena pri posmatranju te tragi-komične scene u Domu skupštine Srbije.
Nacionalnu a svesrpsku zastavu, Vučić i protokol šire i razvlače na svesrpskim okupljanjima, kontramitinzima i kontraprotesnim šetnjama, na promocijama pokreta u nastanku i na vojnoj paradi, kada joj ne prisustvuje Putin.
Time se, valjda, pokazuje šta je „pristojna Srbija“ i ko su „Pravi Srbi“.
Praksa političkog i društvenog delovanja Vučića potvrđuje sledeća pravila:
Prvo, „i najlepša devojka može da dâ samo ono što ima“, drugo, niko nije savršen čak ni Vučić i, treće, vreme i stvarnost svakog smesti na mesto koje mu pripada.
U stvarnosti sve se menja, pa i sama stvarnost, te i društvo i država u kojoj živimo.
Srbija u kojoj trenutno živimo, i koju bi Vučić i njegovi sledbenici da odbrane, najnovija je verzija Srbije – to je Srbija čija obnova državnosti, suverenosti i samostalnosti nisu bili žejeni cilj.
Ta Srbija je kolateralna šteta politike koju simbolizuje Slobodan Milošević.
Politika olako obećane brzine u disciplinovanja i nametanja ljubavi prema Srbiji i Srbima, bila je proklamovana sa ciljem preuređenja SFR Jugoslavije.
Potom, nevoljno prihvatanje SRJ ili „krnje Jugoslavije“ – „Srbije i Crne Gore“, koja je pretvorena u Srbiju čijoj je srce – Kosovo odvojeno od tela.
Ova odvojenost je i verifikovana studijom izvodljivosti članstva Srbije u EU, odnosno saglasnošću, od 2001. godine, da se EuroStatutu dostavaljaju samo podaci za Vojvodinu i centralnu Srbiju.
Kosovo je deo ili „srce“ Srbije pre svega u svetu ideologije, politike i mitologije. Zbog toga ima izuzetno značajan uticaj na izgradnju države Srbije. Zapravo, 2006. godine, odlukom građana Crne Gore da okončaju savez sa Srbijom i obnove svoju potpunu državnost i nezavisnost, započela je izgradnja Srbije. To je, inače, prvi put u istoriji izgradnje Srbije da se ona našla u sadašnjem teritorijalnom okviru.
Začeće i rađanje ove Srbije nije bilo bezgrešno, a ni bezbolno. Ona se gradila u ratnom metežu podsticanom etno-nacionalisitičkim vođama, u borbi milona za goli život, preživljavanje i osvajanje slobode. Uloga babica i vaspitača pripala je „međunarodnom posredovanju“.
Rusija je, kao član Kontakt grupe UN za Balkan, bila jedna od babica, odnosno važan uticajan akter „međunarodnog posredovanja“.
Za građane SRJ i Srbije to posredovanje je značilo i jedanaest godina sankcija, izolaciju i vojnu intervenciju NATO. Milošević i tadašnje vođstvo Srbije nije imalo definisane ostvarive ratne ciljeve. Takođe, nije imalo ni strategiju postratne izgradnje mira i razvoja. Sve vreme je svoju nesposobnost i istorijske promašaje prikrivalo mantrama „Srbija nije bila u ratu“ itd. Okretanje leđa stvarnosti i zatvaranje u svet neostvarenih želja samo je jedan od izraza mentaliteta gubitnika koji nema snage da se sam suoči sa svojim gubitništvom.
Kremlj je upravo na ovoj slabosti vođstva Srbije gradio svoj uticaj i sve čvršće vezivanje „malog srpskog čamca“ za „veliki ruski brod“.
Tu Srbiju je postmiloševićevo političko vođstvo povelo u Evropu i Svet. Ponuđena su mnoga obećanja. Ključno je bilo povratak na izbor između reforme i etno-nacionalizma.
Ponuđena je saradnja sa okruženjem koje nije bilo „prva ljubav na svetu“ prosečnog građanina Srbije. Značajne promene u ekonomiji, društvu, infrastrukturi nisu bile rezultat dosledno sprovođene strategije.
Umesto usvajanja i ostvarivanja strategije obnove i razvoja Srbije (New Deal) sprovedena je „burazerska privatizacija“. Prodaje i rasprodaje svega i svačega, uključujući tlo i ono što je ispod njega, kompanijama širom sveta, pre svega Rusije i Kine.
Dugo putovanje u Evropu, korupcija, osamostaljivanje moćnika, ubrzana gradnja i urušavanje novosagrađenog, posmatraču iz Kremlja je poznato kao priča o boljarima i selu grofa Potemkima.
Ta slika nije slika koju je o sebi i svojoj vlasti gradio Putin. On je svoj sadašnji lik izgradio uklanjanjem „oligarha“ iz ekonomije, posebno iz gasne i naftne industrije Rusije. Putinova „Petrol država“ nastala je sa ciljem da se zadrži kontrola i da se odbrane tlo i sirovine Rusije. Jasno je da Putin kao strateg obnove snage Rusije i njenog mesta velike sile u svetu gleda iznad glava politka političara i interesa Srbije.
Odnosi Rusije i Srbije su, u tri decenije 21. veka, prošli kroz dve faze:
Prva i kraća faza: u periodu vladavine Zorana Đinđića, spoljna politika Srbije je bila u znaku mantre „Srbija na Zapadu“. Građena je predstava da je Rusija izgubila Srbiju kao glavnog saveznika na Zapadnom Balkanu. Kremlj se nije mirio s tom predstavom već je aktivirao resurse koje je izgradio tokom Miloševićeve Srbije, počev od jačanja uticaja u naftnoj i gasnoj industriji Srbije, do propagandnog, medijskog uticaja.
Druga faza započinje 2004. godine sa vladom Vojislava Koštunice i predsedničkim mandatima Borisa Tadića. Njeno osnovno obeležje je zaokret političkog vođstva Srbije ka Kremlju. Ovaj zaokret je nazvan „vojna neutralnost“. To je doba ubrzane „burazerske privatizacije“, koja je u Brežnjevoj Rusiji nazivana „razbojnička privatizacija“, a praćena je nastankom novog sloja bogatih i moćnih. U Srbiji tog doba reforme se najavljuju i ostvaruju kao dugo putovanje u Evropu. NATO članstvo se ne zagovara, ali se kroz saradnju „na mala vrata“ održava po principu: ko zna, možda i zatreba. U to doba, spoljna politika je u znaku „četiri stuba“ od kojih su novine Rusija i njena evroazijska vizija kao i Kina sa nastajućim BRIKS-om dva stuba.
Sve u svemu, „stubovi“ su više bili zamišljani i obećavani nego što su podupirali razvoj Srbije.
Momentum zaokreta ka Rusiji označen je Energetskim sporazumom, 2008. godine.
Na osnovu ovog sporazuma u ruke Gazprom Njefta predato je 51% državne kompanije NIS, Gazrpom je preuzeo „Srbija gas“. Predato im je i pravo na eksploataciju strateških sirovina – nafte i gasa u Vojvodini. Vlast je energetsku bezbednost Srbije predala u ruke Kremlju. Time se odrekla najvažnijeg elementa suverene države i potpore sveukupnog razvoja. Zauzvrat je dobila obećanje da će biti uključena u izgradnju gasovoda Južni tok. Taj projekat nije realizovan. Istraga korupcije pri privatizaciji NIS-a vođena je, ali nikada nije dobila sudski epilog.
Koliko mi je poznato, istraga korupcije u preuzimanju „Srbije gasa“ i u pojektu Južni tok, nije pokrenuta.
Za sada su svi umešani zadovoljni.
Kremlj je simbolički potvrdio svoje zadovoljstvo, tek u oktobru 2025. godine, imenovanjem Dušana Bajatovića, decenijskog direktora „Srbija gas“ za počasnog konzula Rusije. I to u Vojvodini.
U period 2008–2015. godine, dva predsednika, premijer i ministar spoljnih poslova Rusije, posetili su Srbiju čak osam puta. Zvaničnici Srbije boravili su u Moskvi devet puta.
Rezultat susretanja zvaničnika, političara, predstavnika svih nivoa vlasti i poslovne zajednice bio je snažniji ruski uticaj u Srbiji.
Pre svega, u oblastima energetike, bezbednosti i odbrane, ekonomske, kulturne i naučne razmene, saradnje pravoslavnih crkava i brojnih organizacija civilnog društva, političkih stranaka i inicijativa.
Primera radi, Srbija je izuzetak u Evropi i po tome što je dozvolila delovanje ruskih službenih medija Sputnik, Russia Today i što televizijska stanica sa nacionalnom frekvencijom, poput TV Happy i brojni portali imaju specijalizovane dnevne emisije i druge sadržaje u službi propagande Kremlja.
Najagilniji političari u osnaživanju uticaja Rusije bili su Tomislav Nikolić, Aleksandar Vulin, Nenad Popović i Milorada Dodik.
Kremlj je za učvršćivanje svog uticaja na unutrašnju i spoljnu politiku Srbije korisitio teme: vojna intervencija NATO protiv SRJ, 1999. godine, nerešeno pitanje statusa Kosova, energetska zavisnost Srbije i prorusko raspoleženje javnosti.
Ove teme su izabrane i zbog podrške koju je Kremlj dobio od domaćih političara. Ubedljiv primer te podrške su izjave tadašnjeg predsednika Srbije Borisa Tadića, mnogih tadašnjih rukovodilaca sa Kosova ili „nadležnih“ za Kosovo, poput Nenada Popovića, kojima su ubeđivali javnost Srbije da se, predajom NIS-a i Srbija i sirovine nafte i gasa izražava zahvalnost Kremlju zbog podrške u nerešavanju statusa Kosova.
Izražavano je uverenje da će se tako zadržati čak i pojačati interes Kremlja za „odbranu Kosova“ u „novim okolnostima“. Te „nove okolnosti” su jednostrano proglašenje Kosova i njegovo priznanje od strane većine zemalja Zapada.
U obrazlaganju nastanka ovih okolnosti sva odgovornost preneta je na albanski separatizam i terorizam kao i na delovanje Zapada, naročito US i NATO.
Stvarni uzroci krize na Kosovu, koji uključuju i delovanje srpskih političara i vlasti Srbije, gurani su pod tepih.
Da ih „niko ne vidi“! Između ostalog, i činjenice koje potvrđuju odgovornost tadašnjeg političkog vođstva pa i pregovaračkog tima Srbije za iniciranje i neodgovarajuće vođenje pregovora o statusu Kosova.
Zapravo, u nemoći vlasti i pregovarača Srbije da se izbore sa temom Kosova, pozvan je u pomoć Kremlj. On je diplomatskim putem kupovao vreme i odlagao rešenje. Skoro čitave 2007. godine, Srbiju i Kosovo su posećivali „Trojka“ i međunarodne fact finding misije.
Suočen sa odlučnošću Zapada da se usvoji rezolucija SB UN, a na osnovu predlog koji je pripremio Marti Ahtisari, u kojoj su uneti i predlozi dogovoreni sa predstavnicima Srbije, Kremlj je povukao značajan diplomatski i geopolitički potez.
Pozvan je Peking da Kremlju uzvrati vetoom na odluke SB UN koji je predlagala Zapadna strana. U krajnjem ishodu, zaustavljen je proces rešavanja statusa Kosova unutar SB UN.
Sa stanovišta interesa Kremlja i Pekinga, bio je to odličan i koristan potez. Kremlj se izborio za produženje status quo. Potvrdilo se, u praksi, da je to bio i maksimum
onoga što je Kremlj mogao u datim okolnostima da učini.
Uz to, Kremlj je osnažio ulogu Rusije u SB UN na temu izgradnje mira na Kosovu, u Bosni i Hercegovini, odnosno na Zapadnom Balkanu. Time je otežano širenje EU i NATO na ovaj deo Evrope.
To je, inače, jedan od ciljeva geopolitike i vojne doktrine Rusije u ovom delu Evrope.
Sa svoje strane. Peking je vratio dug Kremlju i obezbedio političku podršku kao i naklonost javnosti Srbije prema ostvarivanju projekata dugoročne investicione strategije „Jedan pojas. Jedan put“.
Zapad je prinuđen na prilagođavanje.
Zbog toga je pitanja Kosova i Zapadnog Balkana preneo na EU i Generalnu skupštinu UN. Kremlj je olakašavao ovu promenu strategije. Zapravo, samoisključio se iz Kontakt grupe UN za Balkan.
Koordinacija politike Zapada na Zapadnom Balkanu preneta je na Grupu Kvinta.
Tadić je, u poslednjem momentu, uz konsultovanje ambasadora predstavnika US u NATO, odustao od nacrta predloga Rezulucije Generalne skupštine UN, koji je pripreman u saradnji sa Kremljom.
Vlast Srbije se, preko noći, priključila Komisiji EU i zajdničkim predlogom rezolucije o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova.
Zauzvrat, najavljivano je očekivanje ubrzanog „pristupanja“ Srbije EU.
U praksi je to značilo produžavanje dugog putovanja.
Propuštena prilika u saradnji sa Rusijom zamenjena je novom propuštenom prilikom.
I time je potvrđeno da je propuštanje postalo navika vođstva Srbije.
Uzrok tome je u vođstvu koje se ne odriče nerealnih obećanja, prikrivanja istine, neprihvatanja odgovornosti i nesposobnosti da pronađe i ostvari produktivnu strategiju. Svu odgovornost umešani političari i vlasti Srbije, do današnjeg dana, pripisuju zaveri i prevarama Zapada.
Time se samo dopunjava već prepuna korpa političko-propagandne mitologije viktimizacije, srpskog stradalništva i žrtve.
Istovremeno, često se pljuje i na kvaku za koju se valja uhvatiti. Time se, pored ostalog, potvrđuje da dosadašnja vođstva Srbije nemaju političku volju ni kapacitet da prepozanju stvarnost u Srbiji i svetu.
A time i da pređu na stranu pobednika.
U borbi za vlast, 2010–2012, SNS i Vučić su obećavali napuštanje ove politike prema Kosovu kao i napuštanje spoljne politike „četiri stuba“.
Međutim, nastavili su istim putem. Uz unapređenje tehnologije korupcije i „burazerskog dogovora“.
Kosovo je, od strane vlasti i političara u Srbiji, prepoznato i kao paravan za ostvarivanje koruptivne koristi.
Najpoznatija su dva primera ostvarivanja ove dobiti:
Prvi, slučaj Čović. O slučaju ovog višegodišnjeg neproglašenog guvernera Kosova, vođene su rasprave na anketnom odboru skupštine Srbije. A obavljene su i sve potrebne istražne radnje javnog tužioca. Ali predmet koji ima i svedoke saradnike nije stigao do suda.
Drugi primer je novijeg datuma, a potvrđuje kontinuitet Vučićeve politike sa prethodnim politikama. Reč je o slučajevima Radoičić i Veselinović koji se nalaze pod sankcijama US, UK, EU.
Ovaj slučaj u Srbiji nije predmet interesovanja vlasti, tužilaštava i pravosudnih organa, ali jeste predmet sankcija SAD i UK kao i interesovanja EU i NATO.
Oba primera svedoče o (zlo)upotrebi teme Kosova.
Takođe, pružaju ubedljive dokaze o povezanosti unutrašnje i spoljne politike sa vrednostima koje se označavaju terminima „korupcija“ i „Bratski dogovor“ („burazerska privatizacija“, „bratsko prijateljstvo“ sa „velikim igračima“ geopolitike kao i lokalne političke i poslovne scene).
Odnosi Srbije i Rusije zasnovani su, u značajnom delu, na političkim i propagandnim mitovima, koje deo javnosti Srbije i srpske nacije prihvata kao nesporne istine.
Jedan od najnovijih mitova je „Srpski svet“. Reč je o falsifikatu orginala koji se označava kao “ruski mir“.
Od ratne agresije Rusije na Ukrajinu i političkog, diplomatskog, vojnog odgovora, naročito od uvođenja ekonomskih sankcija Zapada prema Rusiji, opada stepen saradnje Beograda i Kremlja. A i prepuštanje Rusiji upravljanja naftnim i gasnim sektorom, izuzetno važnim elementom energetske bezbednosti. To je Ahilova peta razvoja, stabilnosti i bezbednosti Srbije.
Iako Srbija nije uvela sankcije Rusiji, uvoz iz Rusije u Srbiji smanjen je za 1,9% na 818,8 miliona evra. Robna razmena Srbije i Rusije je imala pad za oko jednu trećinu. Uvoz iz Rusije je otežan i u sektoru nafte, i to za 44%. Smanjen je izvoz Srbije u Rusiju za 6,5% na 459,6 miliona evra, tokom prvih sedam meseci 2025, u odnosu na isti period 2024. godine.
S obzirom na to da je septembra 2024. potpisan sporazum Srbije i US o „strateškoj saradnji u oblasti energije“ i da predstoje dogovori o energetskoj saradnji sa EU, može doći do dodatnog smanjenja zavisnosti Srbije od uvoza gasa iz Rusije. Time i do promene interesovanja Kremlja za sadašnje vlasti u Srbiji.
Inače, uticaj Kremlja na delovanje institucija vlasti: od vlade preko državnih agencija i ministarstva, do policije. Posebno je snažan uticaj na bezbednosnu i obaveštajnu zajednicu Srbije.
To uključuje i „zajednički poduhvat“ – „borbu protiv ’obojene revolucije’“. Iz ovog sledi da „razlaz“ sa sadašnjom braćom može biti bolan po „partnere“, ali i po bezbednost Srbije.
Indikativno je da čak ni danas nema snažnije reakcije sa Zapadne strane na bezbednosnu krizu u Srbiji i ulogu Rusije u toj krizi.
Međutim, da je „bezbednosna situacija u Srbiji“ kao i rizici koji iz nje dolaze u EU loša, potvrđeno je krajem septembra 2025. godine. Tada su, u Francuskoj, uhapšena dvojica građana Srbije osumnjičena za izvršenje antisemitskih i islamofobičnih akcija na teritoriji Francuske.
Takođe, uhapšeni su osumnjičeni da su organizovali paravojnu obuku za 150 do 170 Moldavaca i Rumuna.
Ovo hapšenje je otvorilo pitanje postojanja centara za obuku paravojnih i terorističkih organizacija koje učestvuju u akcijama Kremlja, a koje imaju za cilj destabilizaciju trećih zemalja.
Time su potvrđene ranije iznošene tvrdnje da u Srbiji postoje baze bezbednosnih i obaveštajnih službi Rusije koje su aktivne u destabilizaciji Evrope.
Inače, Rusija je zabeležila značajan uspeh u „skrivenom ratu“ na Zapadnom Balkanu. Pre svega, preko Srbije i entiteta BiH – Republike Srpske. Ovaj uspeh se može izmeriti rasprostranjenim negativnim stavom javnosti Srbije prema mogućnosti njenog članstva u NATO.
Međutim, u saradnji sa organima Srbije u delovanju prema trećim zemljama, Kremlj je ostvario delimičan i uspeh i neupseh.
Slučaj napada na Sobranje Severne Makedonije i „državni udar“ u Crnoj Gori, primeri su neuspeha. U oba slučaja, zvaničnici FSB i SVR svu odgovornost prebacuju na „saradnju sa službama Srbije“.
Primer uspešnog delovanja ove vrste u Crnoj Gori je blokiranje evropskih integracija na nekoliko godina i odlazak sa vlasti Mila Đukanovića. Ali taj uspeh nije potpun jer se vlasti i javnost Crne Gore nisu odrekli evroatlanskih integracija. Delovanje Milorada Dodika i vlasti Republike Srpske može se iz perspektive Kremlja oceniti kao uspešeno. Pre svega, u blokiranju pristupanju Bosne i Hercegovine NATO-u.
Što se tiče ukupnog salda u delovanju u Srbiji, za sada se može samo nazreti.
Unutar toga nije sporno da je Srbija zaustavila svoje integracije u EU kao i da je provokativno suočavala NATO i EU sa bezbednosnim krizama, pre svega na Kosovu, uključujući i sukobljavanje pripadnika srpske zajednice predvođenih Srpskom listom sa pripadnicima KFOR-a kao i slučaj Banjska.
Održavajući monopol ruskih kompanija u energetskom sektoru i na tržištu energentima, Srbija nije delovala u skladu sa strategijom EU, posebno ne sa zahtevima energetske
diverzifikacije.
Međutim, celokupna slika će biti stvorena tek sa smenom Vučićeve vlasti i ostvarivanjem uvida u njeno delovanje u zemlji i inostranstvu.
Vučić često javno ističe da je za njega spoljna politika „tango udvoje“.
Ipak, činjenice ukazuju da je spoljna politika vođena i po pravilima kolektivnog zbližavanja, bratstva i grupne ljubavi.
U toj igri, on često lice prikriva maskom.
Sudeći po izjavama, on sebe vidi kao igrača visokog ranga koji ne podleže pritiscima.
Sećamo se jednog od prvih susreta sa predstavnicima NVO tek izabranog premijera Vučića, 19. juna 2015. godine.
Tada je izveo jedan od svojih performansa prikrivanja.
Teme razgovora su bili predlozi za saradnju civilnog društva i vlade, preporuke za imenovanje šefa Kancelarije za saradnju sa civilnim sektorom, saradnja u sprovođenju manjinske politike kao i primena Briselskog sporazuma o normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.
Tom prilikom, Vučić je utrošio najveći deo vremena, oko četrdeset minuta, pripovedajući o rizicima delovanja Rusije prema Srbiji. Izgledalo je da nastoji da stvori utisak o „hladnom ratu“ između njega i Kremlja.
Pri tome se prisutnima predstavljao kao političar sa pogledom na zapadnu stranu.
U plesu sa Zapadom, po potrebi, Vučić se predstavljao i kao igrač koji bi mogao da pomogne smanjenju „strahova Zapada od jačanja ruskog faktora“.
Čak i da bude domaćin mirovnih pregovora Kremlja i Kijeva, naravno, uz učešće Donalda Trampa. Pažnju je izazivalo njegovo predstavljanje kao čoveka koji ima sigurna lobistička leđa i podršku u SAD. Čoveka koji ima ključ za ulazak u Belu kuću i „atraktivne“ građevinske projekte, ukljčujući i projekat „Generalštab“ za najbliže članove porodice predsednika SAD.
Posle neuspeha u pokušaju jesenjeg viđanja i druženja sa Trampom, Vučić postaje „Evropljanin“.
Da je igrao ovu ulogu, Vučić ima i neoborive dokaze.
Na primer, potpisivanje Sporazuma o normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, 2013. godine;
Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, tzv. Vašingtonski sporazum, u Beloj kući, 2020. godine;
Prihvatanje Sporazuma o putu normalizacije odnosa Srbije, 2023. godine; proaktivno delovanje u konflikt menadžmentu Boralja i Lajčaka na Kosovu, od 2021. do slučaja Banjska 2024. godine;
Borba za sprovođenje dogovora o iskopavanju litijuma u Jadru;
Vrhunac je ipak poseta Šolcu kao deo kandidovanja Srbije za Evropski akt o kritičnim sirovinama (Critical Raw Materials Act – CRMA);
Ugovaranje kupovine dvanaest vojnih aviona „Rafal“,
2024, godine; najavljivanje kandidovanja Srbije za Strateške projekte za diverzifikaciju izvora snabdevanja EU itd.
Stiče se utisak da je Aca (premijer) Evropljanin i Zapadnjak u paru sa Tomom (Nikolićem, predsednikom Srbije i Nacionalnog saveta za saradnju sa Rusijom i Kinom) proruskim i prokineskim igračem, pokušavao da sledi obrasce igre Slobe (predsednik Srbije „zapadnjak“ i „bankar“) i brata mu Bore Miloševića (oficira KGB).
U igri sa Kremljom, Vučić je pre svega nastojao da izvuče unutrašnjo-politički i glasački profit oslanjajujući se na popularnost Rusije.
Tome je služilo i predstavljanje sebe kao dobrog poznavaoca politike Kremlja čak i samog Putina.
Predstavu o „velikom igraču“, posebno o „dobrim odnosima“ sa Putinom, dovodi u pitanje podatak da je, posle osamnest meseci odsustva javne komunikacije sa Putinom, 20. oktobra 2024. godine, Vučić dobio priliku da se, u telefonskom razgovoru zahvali ruskom predsedniku za obezbeđivanje dovoljne količine gasa za Srbiju za zimu i da izrazi želju da će se postići sporazum o dugoročnom snabdevanju Srbije gasom.
Do ovog sporazuma, do dana današnjeg, nije došlo.
Međutim, Vučić je dobio priliku da prisustvuje vojnoj paradi na Dan pobede i
sretne se s Putinom.
Tom prilikom je postavio pitanje namera Kremlja u vezi sa sankcijama SAD NIS-u.
Dobio je jasan odgovor da Gazprom neće prodavati svoje vlasništvo.
Na spominjanje mogućnosti da Srbija otkupi udeo Gazproma, usledio je pitijski odgovor da Kremlj nije protiv takvog pokušaja, ukoliko Vučić zaista uspe u toj nameri.
Bio je ovo snažan udarac velikog majstora ping-ponga, u igri sa Vašingtonom.
To što je loptica udarila Vučića pravo u lice, zapravo Srbiju, problem je koji bi Srbija sama trebalo da razreši.
Ovom prilikom je Vučić, kako pišu mediji u Srbiji, obavestio Putina da postiže uspehe u borbi protiv „obojene revolucije“, odnosno da je još uvek na vlasti.
To je naravno u redu, s obzirom na to da je bezbednosno-obaveštajna zajednica aktivni učesnik i podrška Vučićevoj „borbi protiv ’obojene revolucije’“.
Sudeći po izveštajima medija bliskih Vučiću, ovo je trebalo da bude i važna vest za predsednika Kine.
Samo po sebi, obaveštavanje jednog predsednika suverene države da uspeva u suzbijanju pobune protiv sopstvenih građana je problematično. Najpre, ukazuje da se Vučić i te kako povija pred interesima Kremlja i Pekinga. Zatim, da je sam sebe smestio izvan kriterija demokratije i patriotizma. Ovo delikatno pitanje traži odgovor, koji će se
graditi u danima i mesecima pred nama.
Gostovanjem na obeležavanju Dana pobede i razgovorima u Moskvi, Vučić je dostigao samu suštinu ideje vođe.
To je otuđenost, distanca od građana koji se tretiraju kao masa. Naravno, i amoralan stav o njihovim potrebama, odnosno životima. To je skrivano brojnim aktivnosti „izliva“ solidarnosti, humanitarne pomoći ili nagrađivanja „zaslužnih“, stanovi za mlade itd.
Najubedljiviji primer ovog pristupa je famozni „helicopter money“ kojim je leteo na medijskom nebu Srbije tokom pandemije Kovid 19. Svrha ovih letova bila je
„zavođenje“ građana najrazličitijim obećanjima.
Od ostvarivih do onih koji se daju tek reda radi.
U periodu zaoštravanja krize, uključujući energetsku krizu kao i specijalnu vojnu operaciju, odnosno ratnu agresiju Rusije na Ukrajinu, za Vučićeve javne nastupe karakteristično je ignorisanje stvarnosti, sklonost falsifikovanja podataka sa povremenim zagledavanjem u kristalnu kuglu lokalnih proroka specijalnog rata i sličnih čudesa.
Sve to je vođeno s namerom podsticanja straha od ugroženosti vođe i potrebom da se on zaštiti, a koji će „kada dođe vreme“ spasiti narod i državu.
Slučaj NIS i ping-pong partija velikih igrača, posebno Kremlja, pa i sastanci u Moskvi, pomogli su da se sa Vučićevog lika skine zaštitna folija vođe.
Stvarnost je ogoljena i, istovremeno, srušena decenijski pothranjivana iluzija o „bratskoj ljubavi“ i izuzetnosti onih koji su bogati i na vlasti.
To je istovremeno poziv za novi, drugačiji početak. Sudeći po mnogim podacima, 2025. je godina u kojoj su odmeravani i dometi dosadašnje i buduće saradnje Kremlja i Vučića.
O tome svedoče i brojne toplo-hladne poruke iz Kremlja.
Jedna od toplih obloga ili šamara je izjava ambasadora Rusije u Beogradu: „Rusija je spremna sve da učini za održanje“ Vučića i njegovog režima.
Ili izjava Sergeja Lavrova da se nada „da će situacija sa protestima u Srbiji biti rešena na osnovu Ustava i zakona“ kao i da se zapadne zemlje „neće upuštati u svoje ’obojene revolucije’“.
Hladne obloge se sastoje od poruke, „deljenja lekcija“ i „disciplinopvanja“.
Ubedljivi primer ove vrste terapije je saopštenje Službe za spoljnu bezbednost Rusije – SVR, da je nastavljena isporuka artiljerijske municije, raketa i minobacača Ukrajini.
Uz to ide i podsećanje Vučića da je obećao da će te isporuke biti obustavljene.
Zatim, sledi kratak kurs podsećanja na tradicionalne, „istorijske tesne veze bratskih naroda“, na zasluge Kremlja u pitanju Kosova i ozbiljni prekori vlastima, naročito diplomatiji Srbije i samom Vučiću.
Sve to je zapečeno jasnom porukom da bi Vučić trebalo da zauzme stranu Kremlja.
Uverljiviji iskaz da je saradnja Vučića i Putina, Srbije i Rusije, funkcionalna, nestabilna i da nije zasnovana na obostranom poverenju, definisala je portparolka Marija Zaharova:
„Pitam se da li tamo zaista postoji jedan predsednik Vučić. Jer se stiče utisak kao da te intervjue daju različiti ljudi. Jedne intervjue, jedne izjave čujemo kada se on nalazi u Moskvi, a druge izjave čujemo kada daje intervjue sa drugih geografskih tačaka. I ja sada govorim samo o javnoj sferi.“
Za sada, izvesno je da je Vučićev „manevarski prostor“ sužen, da Kremlj sumnja u njega i zbog toga što je u političkom vrhu i obaveštajnoj zajednici Rusije porasla zabrinutost da bi smena vlasti u Srbiji mogla na vlast da dovede vođstvo koje bi se okrenulo ka Zapadu.
U prilog ovakvom zaključku ide i analiza Vučićevih izjava u slučaju sankcija NIS-u.
Najpre, Vučić je isticao zalaganje za „zajedničko rešenje“ sa Rusijom, čak je i tvrdio da su se Srbija i Rusija dogovorile da zajedno rade na pronalaženju rešenja
za američke sankcije prema NIS-u.
Uz tvrdnje TASS-u: „Ne možemo da pristanemo na nacionalizaciju ili otimanje tuđeg kapitala.“ Takođe, Vučić je odbacivao krivicu Rusije za sankcije SAD.
Ali i da kao predsednik Srbije ne može da dozvoli „da moja zemlja trpi bez razloga“. Ova vrsta „diplomatskog manevrisanja“ služi i za to da se pokaže da problem nije samo srpski, već i ruski.
Međutim, i da se prikrije odgovornost vlasti, pa i njega, za vođenje pogrešne energetske politike.
Istorija potvrđuje da Kremlj, kao i drugi, uključujući i Zapad, razume samo onoga ko ostvaruje dogovorenu saradanju.
To nisu političari i vlasti postmiloševićeve Srbije. Te ni Vučić.
Razlog je u tome što se u unutrašnjoj i spoljnoj politici Srbije savezništva ne biraju već se prihvataju.
I to kao privremena prilagođavanja nametanim okolnostima i interesima najuticajnijih aktera.
Takođe, iz Kremlja, kao i sa zapadne strane, vidi se da je stvarnost Srbije u znaku pobune građana i urušavanja autoritarne vladavine. Takođe, da se ova pobuna odvija u znaku borbe za slobodu, vladavinu prava i solidarnost.
Vidi se i da je u Srbiji „digitalna revolucija studenata“ preskočila prepreke i barikade kojima je vlast delila građane.
Vidljivo je i da su Vučićeve pristalice, „lojalisti“ i drugi branitelji vlasti koncentrisani u šatorskoj tvrđavi „Ćacilend“.
Bogato iskustvo posmatraču iz Kremlja kaže: Ovakva tvrđava se otključava iznutra! Iz toga sledi i pitanje:
Ko i šta posle Vučića?
Stoga valja da se razume da poruke o Vučiću iz Kremlja, kao i one iz EU i ostatka Zapada, nisu upućene samo njemu i pobunjenim građanima Srbije, već su deo međusobne komunikacije.
Po svemu sudeći, došao je kraj spoljne politike koja je usaglašena samo sa autoritarnom politikom i sistemskom korupcijom.
Postavlja se i pitanje okončanja decenijskog preživljavanja i lebdenja iznad čvrstog tla razvoja i stabilnosti Srbije.
Rasprave pro i anti EU, pro i anti NATO, Istok ili Zapad su loša ponavljanja kafansko politikantsko nadmudrivanje, u doba Hladnog rata, o tome kada će Rusija da „nadgornja“ Ameriku.
Sa svoje strane, pobuna građana je obnovila duh pobednika koji živi sadašnjicu i gleda napred.
Ubedljiva i zvučna najava tog duha je buduća himna Srbije „Vostani Serbie“!
Tok razvoja događaja još uvek nije jasan.
Mada ima naznaka da bi moglo doći do uspostavljanja političke većine koja bi se okrenula prema EU, odnosno evroatlantskim integracijama.
To bi ulogu Kremlja u pitanjima Kosova i bezbednosti Zapadnog Balkana stavilo ad acta.
U takvim okolnostima, Kremlj igra na status quo.
Posmtrano iz te perspektive, izjave Kremlja o podršci kao i povremene mere disciplinovanja sadrže i poruku Zapadu, posebno Vašingtonu, da je Kremlj spreman, ako se ukaže potreba i prilika, da „pomogne“ u rešavanju krize u Srbiji.
Svi navodi iznešeni u ovom tekstu su lični stav autora i ne odražavaju nužno stavove redakcije. KoSSev nije autor teksta.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
