Moja priča za Ljiljanu

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU



Nulta priča: Sastanak sa Stanišićem 1997. godine

Ni u snovima nisam sanjao da ću se sastati sa čovekom koji je, noseći naočare za sunce, oslobađao međunarodnog pilota u Bosni i Hercegovini. Pilot je bio ponižen, vezan za električnu banderu.

Tada sam uvideo njegovu snagu. U to vreme sam shvatio da na Balkanu postoji jedan gospodar rata. To je bio Milošević. U jednom trenutku, tokom sastanka sam se toliko zbunio – shvatao sam da prelazim iz života u smrt. Tok je bio brz, tok vrtoglavih dešavanja koja su me osvešćivala.

Prvi Miloševićev čovek, onaj kog sam video na TV-u sa naočarima za sunce u Bosni i Hercegovini – kako odvezuje pilota, bio je ispred mene, negde u decembru 1997.

Pojavio se tu kako bi nam preneo vest da idemo u rat. I da će svi biti proterani. Pitaj ga – još uvek ti je živ. Naziva se Jovica Stanišić.

Nikad u životu ne bih poželeo da se sretnem sa osobom po imenu Jovica Stanišić. Ni na jedan sat. Ali, strah od zločina, užasnutost od zamisli da se Albanci i Srbi ubijaju, pale, masakriraju – primorava te da moliš, ne samo njega, nego i samog i najbrutalnijeg paklenog demona zločina. Da, čovek bi i samog đavola molio kada je u pitanju sloboda i spas za svoj narod.

Tražili smo nadu da ne uđemo u rat. Molili smo ga da Kosovo ne učini istim kao Bosnu i Hrvatsku. Opominjali smo ga: „Nemojte započinjati i treći rat jer će se desiti upravo ono što se kasnije i dogodilo“. Bombardovanje! To je bio moj intelektualni, ljudski napor da izbegnem masakr koji je pretio mom narodu. Bio sam svestan da radim pravu stvar.

Ja – rekao je – nemam snage jer u blizini Miloševića ima mnogo nacionalista i ljubitelja rata.

Rečeno nam je da postoji projekat Potkovica i da će nas sve proterati za 24 časa. Nismo uspeli da ga ubedimo da najavljeni zločin predstavlja veliku nesreću. Rekli smo mu na sastanku da će biti bombardovani jer su preterali u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj. Rekli smo mu da ima Boga nad Bogom. Nijedna naša molba nije uspela. Znali smo koliko ste jaki. Nasledili ste celu armadu jugoslovenskog carstva.

Prvi sam shvatio proglas rata. Shvatio sam nemilosrdnost koja dolazi. Kundaci su već bili postavljeni a oružje napunjeno mecima za ubistva. Sve ovo je govorilo da se ubistvo već dugo vrzmalo po glavi. Rastali smo se rečima: Vidimo se u ratu…!

Ali na Kosovu nije imalo rata. Imalo je samo masakra.

Nakon deset godina čuo sam njegove reči. Čuo sam ih iz prostorije zatvora u Hagu kada je tiho izgovorio samo jednu rečenicu: „Gospodine Batone, izvinite na onom što vam se desilo. Samo toliko sam bio u mogućnosti da učinim. Nisam uspeo ikog da ubedim“.

Tu sam uvideo nemoć moćnog čoveka – Stanišića – i setio sam se rečenice da ima Boga nad Bogom.

Tamo u Hagu sam se susreo sa samo jednom njegovom rečenicom, ali njega nisam uopšte video. Bilo mi je zabranjeno da se sastajem sa drugim zatvorenicima. Prošaptao mi ju je kroz prozorčić na vratima zatvora.

Ne znam da li je znao šta sve nismo bili u stanju da sprečimo te 1997. godine.

Prva priča: Jun 1999. godine

Proteran sam 28. aprila 1999. godine. Vratio sam se na Kosovo 13. juna 1999. godine. Kosovo je bilo mesto na kojem su glasovi mrtvih bili glasni koliko i glasovi živih – ako ne i glasniji. Mrtvi nisu bili nigde, a bili su svuda. Bilo je jasno da neki nikada neće biti pronađeni, drugi su bili razbacani po neimenovanim grobovima; njihove kosti nagomilane na ruševinama onog što su ranije bile lepe seoske kuće. Tu su bili njihovi poslednji trenuci, zabeleženi u pamćenju i na licima onih koji su preživeli dešavanja na Kosovu. Sloboda je za neke predstavljala glasan uzvik, za neke pakao.

Svako je bio u bliskom odnosu sa mrtvima. Skoro svako selo, svaka mahala, svaka porodica je na određeni način bila pogođena divljim napadima ubistava, čija je dimenzija postala u potpunosti jasna tek nakon što su se NATO mirotvorci rasporedili po celom Kosovu i dok su se prognani Albanci vraćali domovima.

Ono što su Albanci pronalazili pri povratku u svoje domove je bilo ni manje ni više nego – porušene gigantske kuće. Delovi tela su punili porodične bunare, leševi su i dalje bili na mestu gde su zaklani, dok su se bavili uobičajenim poslovima – kuvali ručak ili gledali TV. Ponekad su ih pronalazili na pragovima svojih kuća.

U Kruši je bio užas. Jedan seljak iz Velike Kruše je mislio da će se njegove oči uvek okretati ka mestu zločina. „Toliko je teško ovih dana“ – govorio je on – „samo da budeš ovde“. „A ljudi, i oni su takođe bili mrtvi, iako su ostavljeni živima“. Imalo je dece koja su bila kao mali zombiji – čak nisu ni bila tužna, bili su samo prazna. Stariji ljudi iz Meće i Kruše su samo plakali. Mlade devojke (20 hiljada njih) koje su silovane – mislili su da nikada neće govoriti o toj stvari, život im je bio uništen; dok je za muškarce to bio užasan osećaj, jer su želeli da odbrane svoje porodice od svega ovog, a nisu uspeli. Skoro na svakom zidu su bili ispisani grafiti na srpskom: „Umri!"

Nemali deo ljudi na Kosovu koji su izbegli pred nasiljem, izgubio je svoje najmilije i rođake, te su pozive i molbe za „suživot sa svojim susedima“ pre svega shvatali kao reprizu prošlosti, kada je apelovano i kada su pravljeni spomenici za „bratstvo i jedinstvo“.

Razume se, međunarodna zajednica je drugačije mislila. Ali kako da ovi obični ljudi shvate ovu poruku, kada su prilikom povratka iz izgnanstva – umesto bogate imovine, pronalazili crne rupe?

Bilo je skoro prirodno da osećaj osvete zakipti u svačijim grudima. Stoga, povremeni akti osvete prema susedima, jesu bili ružni, ali uopšte nisu bili iznenađujući. Tih dana postavljano je veoma diskutabilno pitanje – da li je postojala kolektivna krivica i da li uopšte postoji kolektivna krivica?

Svi su tvrdili da u ovom slučaju ipak postoji kolektivna odgovornost. Srpska država je imala mnoge grehove na duši u vezi sa svim opštim ratnim dešavanjima na teritoriji bivše Jugoslavije, a sada su oni počeli da se peru i da svu krivicu prebacuju na Miloševića.

Slobodan Milošević nije zapalio svaku kuću na Kosovu. Srpski pojedinci jesu. Oni su ovo činili svojevoljno, a često i sa ubitačnim zadovoljstvom, prema izjavama preživelih koje su prikupili novinari, istražitelji ratnih zločina i mirotvorci NATO-a.

Bilo je jasno da kampanja srpskog terora nije počela 24. marta 1999. godine, dana kada je NATO marširao ka bombardovanju Srbije, a ni 28. februara 1998. godine, kada su počinjeni srpski masakri u Drenici, čak ni 1989. godine. Postoji period mržnje, vreme kultivisanja rasizma, stimulisanja lažne ideje da su Srbi superiorna rasa nad Albancima, koja traje najmanje od 1912. godine naovamo.

Svakako da su tokom ove skoro vekovne oluje fizičke i psihičke mržnje, i Albanci konzervisali u sebi veliku mržnju prema Srbima. Međutim, ovo je mržnja potlačenog, prezir žrtve prema nosiocu arbitrarnosti, a to je bila srpska država. U ovom je razlika, možda i suštinska, između mržnje Srba prema Albancima i obratno. Mržnja žrtve prema osvajaču nikada nije ista sa mržnjom osvajača prema žrtvi. U ovome je razlika između Ramuša i Miloševića.

Priča druga: Polemika

Da li mi se samo čini ili se gospođa Smajlović, najmanje u jednom jedinom trenutku, otkako diskutujemo, našla u položaju onog šefa nemačke delegacije, koji se sastao sa legendarnim maršalom Fošom, u cilju definisanja primirja na kraju Prvog svetskog rata.

Čim su svoja mesta zauzeli izaslanici nemačke vojske, maršal Ferdinand Foš je izvadio jedno pismo iz fioke i naglas im je pročitao uslove primirja. Šef nemačke delegacije je skočio na noge, izludeo, ceo pocrveneo od onoga šta je čuo, i povikao:

„Ovo su uslovi koje nijedna civilizovana nacija ne sme da nametne drugoj!“

Foš, elegancijom povetarca, odgovorio je svojem kolegi:

„Drago mi je što čujem ove reči poštovanja gospođo. Ovo nisu francuski uslovi, nego su to uslovi nemačkog komandanta kada je naš grad, Lil, kapitulirao.“

Zar nemački general nije znao da je to bio uzorak uslova koje je Nemačka praktikovala svuda, kao što je kasnije dokumentovao i sam navedeni general? Svakako da je znao, ali u tom trenutku je on bio primalac poruke, a ne davalac. Nije više bio davalac uslova, nego slomljeni pismonoša loše vesti kapitulacije koju je trebalo da dostavi svojima.

Samo u tim trenucima nemački general otkriva čoveka, sebe, otkriva svoj portret kroz glas drugog i odbija ih, jer mu izgledaju prestrogi, grubi, nepravični. Dakle, samo kada ih oseća pod kožom.

Da li se i moja sagovornica tako osetila, kada sam joj napisao da funkcioniše prema mentalitetu Miloševića, i naljutila se? Možda na sekundu, ali na žalost, ne duže, jer nakon pretpostavljenog šoka, počinje sa istom pesmom od početka, postavljajući rame uz rame, na istu ravan Haradinaja i Miloševića, čak tražeći i objektivnost.

Šta sam ja govorio u mom prethodnom tekstu da je uticalo na gospođu Smajlović da napravi tu dosadnu ekskurziju do otomanskog carstva, dinastija i mitoloških orgija kako bi došla do apela da budemo objektivni?

Treća priča: Apsurd poređenja – Ramuš i Milošević

Pre nego što pretresem suštinu onog apsurdnog poređenja između Miloševića i Ramuša Haradinaja, postavljam sebi nekoliko pitanja kako bih sebe proverio šta sam rekao i mislio, a da nije faktički, da se ne može argumentovati vankosovskim i nesrpskim referencama?

Rekao sam da je srpska manjina najprivilegovanija u regionu jer ima rezervisana mesta u parlamentu; može blokirati svaku promenu svojim vetom. Da li ovo stoji?

Rekao sam da je srpska manjina u poređenju sa drugim [p.p. manjinama] u regionu najprivilegovanija jer i da ih je 10%, ona ima svoj jezik, kao zvanični jezik u zemlji, što u drugim zemljama nije slučaj. Da nije možda albanski za 30% Albanaca tamo zvanični [p.p. jezik]? Tamo je gotovo izbio rat o onom o čemu mi nismo ni razgovarali. Da nije možda albanski za Albance u južnoj Srbiji zvanični [p.p. jezik]? Čak i udžbenike moraju da obezbeđuju međudržavnim sporazumima.

Kod nas nema ni medija, niti stranaka niti ozbiljnijih ljudi koji vređaju Albance svakog dana najmonstruoznijim epitetima, kao što to čine srpski mediji.

Mi smo sami prihvatili Specijalni sud. Mi smo oni koji dozvoljavamo da polovina zapovednika OVK-a bude po zatvorima. Srbija ni dan danas ne predaje svoje, a iz cele one paravojne zločinačke mašinerije je osudila jednog ili dvojicu samo radi reda. Čak ni leševe ne vraća.

Svakako gospođo Smajlović, na osnovu stanja duboke kosovske denacionalizacije, u najmanju ruku – javnih i državnih sfera – ne izdvajam na prste ruke nijednu albansku Natašu Kandić ili Sonju Biserko, Teofila Pančića ili Nedima Sejdinovića. Većina nas je dokazala da smo kao oni, sa njima i mnogo drugih Srba koji dolaze i odlaze iz Prištine i sa kojima pokušavamo da izgradimo nove mostove, uz nadu da ćemo nadvladati one koji su zatočeni u svesti Miloševića.

Kada kažem da ste rob Miloševićevog mentaliteta – čak i da ne kažem, primećuje se u svakom vašem tekstu, mislim na provladine medije, državu, Vladu, premijera, predsednika, ministre jer se oni ne izvinjavaju za žrtve, ratove koje su prouzrokovali svima; nego svuda gde mogu, sabotiraju slobodu drugih, u ime određenog „izmišljenog nebeskog nacionalizma srednjevekovnih korena“. Ovo znači da se nastavlja nemogućim putem, sada već iluzornim, Miloševića ka Velikoj Srbiji. Pitajte i nealbance, druge ciljeve, ako mi ne verujete.

EU se prema Kosovcima ponaša rigoroznije usled činjenice da Albance, žrtve, primorava na Specijalni sud, iako oni nisu išli da pale Beograd, kao što se desilo sa drugom stranom, nego su branili svoje kuće kao što se brani u vreme rata. Ubijali su civile? Biće kažnjeni. Ali hiljade – čega su Srbi ubili? Vrabaca?

Ovo su objektivne činjenice, istinite, poštovana koleginice. I u suštini, u tome je neravnopravnost među nama u ovoj debati. Ja sam medijski stvaralac, nezavistan subjekat, nikome ne polažem račune.

Priča o Kosovu i Srbiji

I mene, kada god govorim o ratu, miru, sadašnjosti, Kosovu sa Srbijom, o nekakvoj zajedničkoj budućnosti kao pomireni susedi – napada moje objektivno pamćenje kao čoveka i kao novinara, steže mi srce i moram da nadvladam pamćenje kako ne bih pobesneo.

O čemu govorim? Govorim o objektivnoj realnosti, koju sam lično doživeo i možda lakše nego stotine hiljada drugih Kosovaca pre, tokom i posle rata.

Pre nego što je Srbija napustila ovo podneblje, nas su svuda po ulicama gonili kao potencijalne mete za uvežbavanje oružja paravojnih formacija, policajaca, vojnika srpske države. Mi smo oni koji su od prvog do poslednjeg, proterani prema svim mogućim pravcima sveta; vozovima, vozilima, traktorima, peške, po blatu, uz često proklizavanje, ponekad i po lokvama krvi. Bežali smo što je brže moguće osećajući da nas u svakom trenutku može pogoditi zrno nekog pijanog paravojnika u kičmenu moždinu i dostići do mozga. Žene, deca, stariji, svi. I onda, onda kada su stranci proterali njih, kao i većinu ovih koji se šetkaju ovuda i koji su na vlasti i slobodno se kreću, drže funkcije – u poređenju sa našim Haradinajima koji se svuda hapse.

Iznad sam ti rekao, znaš li na šta smo našli kada smo se vratili?

Leševe celih porodica, sa decom, ženama, starijima, spaljene leševe ili polu-skelete pored lešina isto tako deformisanih pasa, krava, njihovih konja; mojim očima sam video sve ovo objektivno.

Smatram srećnim svaki dan kada se ne setim neke bebe koju bi mi oči identifikovale upravo tu, u gomili leševa, neke devojčice ubijene zajedno sa svojom macom, koja je dala svoju dušu ali ne i macu.

Ovim sećanjima se budi iz sna, počinje dan na hiljade i hiljade Kosovaca i dan danas poštovana koleginice. Šta svi oni rade? 'Nadražuju' radna mesta i pišu o „srpskim opancima“, „užasnim ljudima“ koji su im ubili ljudi, spalili sve i masakrirali; napadajući svuda kosovske Srbe? Ne.

Napade vi insinuirate i ne izlazi vam računica jer nisu objektivni, nego su samo incidenti obe strane. Oni se svaki dan sabiraju, pobeđuju sebe, preživljavaju pamćenje koje je uveliko prisutno i traže mir, bez mržnje, bez nacionalizma, bez šovinizma. Ovo je objektivna realnost kod nas.

Priča o Zmiji i „Rambu“

Kakva je politička realnost tamo kod vas? Uvek ovakva kako govori zvanična politika?

Za vreme pre, tokom i posle rata vas ne pitam jer ste bili u Beogradu, a ne na Kosovu. A tamo nije došao ni „Zmija“, niti „Rambo“, niti „Komandant đavo“ da vam ugrozi slobodu. Naprotiv, oni koji su ubijali, vratili su se da proslave i kako bi uzeli honorare, pozicije nakon počinjenih zločina širom balkanskih zemalja.

Niko ne dira vaše relikvije i svete objekte ovde. Odavno smo vam ih poklonili. Čuvamo vam ih više nego naše kuće. Takav je karakter ljudi ovde.

Naša istorija je tekla i odnela nam je ovu slobodu i ove ljude koje imamo. Nismo ih proglasili svetima ni u crkvama ni u džamijama. Ako su pogrešili, platiće. Ako ih gone samo zato što su branili kućni prag, biće oslobođeni.

Jedna je stvar više nego jasna; nisu bili osvajači i ova činjenica je osnovni argument svake naše debate. Nisu dolazili tamo. Branili su svoje domove.

Mi se sa Srbijom ne ponašamo čak ni kao maršal Foš. Ne čitamo Srbima, ili onima koji su tamo smešteni iste uslove kakve nam je Milošević čitao, a sada njegovi naslednici, negirajući postojanje naše slobode. Naprotiv, mi neprekidno pokušavamo da vam dokažemo da želimo dobro susedstvo.

Sloboda, država, Republika Kosovo su objektivna, realna činjenica, prihvatite ovo i nakon toga nemamo šta da pričamo o istoriji carstava, masakara, osvajanja, ko je došao a ko je ovde bio i ovakvim stvarima. Mojem srpskom susedu ne želim ništa više nego objektivnost, izlaz iz virtuelnog nacionalističkog kaveza. Mi smo istinski uspeli, čak i sa onim teškim, post-traumatskim pamćenjem. Dođite u Prištinu i sami ćete se ubediti.

(Tekst sa albanskog jezika preveo Bruno Neziraj)


KoSSev je, uz podršku Ambasade SAD u Prištini, pokrenuo rubriku "Razgovor bez povoda", u okviru stranice "Dijalog.

Razgovoru bez povoda, svoje nedeljne kolumne u narednim mesecima objavljuju doskorašnja urednica Politike iz Beograda, novinarka Ljiljana Smajlović i direktor TV Kljan Kosova (Klan Kosova) iz Prištine, novinar Baton Hadžiu (Baton Haxhiu).

Njihove kolumne se objavljuju i na albanskom jeziku, na portalu "Klan Kosova". 

Izražena mišljenja i stavovi  predstavljaju mišljenja i stavove  samih učesnika i ne odražavaju nužno stavove donatora.


 



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.