Danas je Uspenje Presvete Bogorodice, poznatije kao Velika Gospojina. Ovaj veliki hrišćanski praznik manastir Sokolica obeležava bez igumanije Mati Makarije koja je pred sam praznik preminula. Dugogodišnji prijatelj ovog manastira prof. dr Boško Milovanović napisao je tekst posvećen igumaniji koji je objavljen na sajtu Kosovski zavet. S ljubaznošću autora objavljujemo tekst na našem portalu.
Mati Makarija me je pozvala da dođem u manastir, čini mi se da još nije ni završila sa pitanjem, rekao sam „DA”. „Kada se budem vraćala iz Beograda, svratiću po tebe”. „Mati šta treba da ponesem?”, upitao sam stidljivo. Znam samo da pored tvoje garderobe koju treba da poneseš, kod kuće ostavi svoju volju. Sa nestrpljenjem sam čekao dva dana kao dve godine. Biću u manastiru kod mati Makarije, bio sam presrećan.
Krenuli smo za Zvečan. Dok smo putovali, mati mi je pričala o tome kako se u manastiru čovek najviše približi sebi i da tek tada počinje da upoznaje sebe. Teme su se smenjivale jer sam želeo da dobijem odgovore na mnoštvo pitanja koje sam imao. Moja duhovna žeđ bila je ogromna. Divio sam se monahinji koja zna toliko molitava naizust.
Pitanja su se nizala. Želeo sam da saznam šta će biti sa našom dušom koja je grešna? Šta ako….? A kako Bog gleda na…? Šta kažu sveti oci…? Prešao sam meru. Mati mi je rekla da će za nas dvoje biti korisnije da govorimo Isusovu molitvu.
Mati je vozila i jednu molitvu izgovarala je ona, jednu ja i tako naizmenično. Od Raške do Sokolice govorili smo Isusovu molitvu. Kada smo sa glavnog puta u selu Rudare, skrenuli ka manastiru, put je bio makadamski i u belom Jugu 45, naša molitva se nije dobro čula od buke. Počeo sam da vičem da me mati čuje a ona reče: „Šta je s tobom? Što vičeš?” „Pa da se lepo čuje”, odgovorio sam, „Onda nastavi u sebi”. Stigli smo ispred manastira, izašao sam iz auta da otvorim vrata na porti, ne sluteći da otvaram vrata svog života.
Manastir su nadvisile stene koje su stajale kao najveličanstveniji spomenik koji obeležava sveto mesto. U porti, mir, tišina koju narušava po neki soko. Mala crkva i dva konaka, jedan stariji a drugi nešto noviji, oba skromna. Iz konaka izašla je monahinja, i dočekala svoju igumaniju, uzevši blagoslov. Monahinja koja se pojavila izgledala je tako kao da je sišla sa freske. Tiha, skromna i nežna. Pružio sam joj ruku i ruka je ostala u vazduhu, monahinja je bila tako smerna da sam se osećao kao najveći grubijan. Antonina, ikonopisac i molitvenik sa hiljadu darova. Kasnije mi je mati u najvećoj tajnosti govorila: „Antonina ti je prava storučica”.
Mati je blagoslovila da mi sestra Antonina da ključ od crkve i da odem da se pomolim pred Bogorodicom. Ključ ogroman a vrata niska. Da bih ušao u crkvu trebalo je da se pognem, uspravivši se preda mnom u niši priprate smeštena je Presveta Bogorodica. Kip Bogomajke sa Hristosom u naručju. Stao sam ispred Bogorodice i suze su mi krenule niz lice. Duša mi se čistila, osećao sam se spokojno. Znao sam malo molitava i skoro ništa više iz bogoslužbenih knjiga.
Kada sam izašao iz hrama, sokolički manastir za mene je bio kao nesaglediv prostor. Iz manastira se gleda na Bajgoru koja svedoči njeno ime, divna gora. Sve u manastiru i oko manastira odisalo je spokojem. Sam manastir ličio je na skit. U starom konaku dobio sam keliju. Imao sam dovoljno vremena da se odmorim i da ujutru na znak klepala i zvona dođem na vreme na bogosluženje.
Nisam spavao. Jutrenje. Mati je već bila u crkvi. U crkvu se odlazilo u 3.30 časova. Uz svetlost kandila, sestre su pripremale knjige koje su potrebne za službu. Sve je imalo svoj red i poredak. Dobio sam priliku da pročitam jednu Katizmu. Mucao sam kao da nikad nisam video slova. Imao sam neverovatnu tremu. Mati je imala strpljenja i sa svog mesta ispravljala je moje greške. Završila se služba, uzimali smo blagoslov od Bogorodice i naforu od mati.
Mati me je upoznala sa istorijom crkve i manastira. Tako smo počeli i da upoznajemo jedno drugo. U manastiru sam se zadržao nekoliko dana. Došlo je vreme da odem kući. Nije mi se išlo, osećao sam se u manastiru kao u gnezdu sokolova, a moja majka Sokolica, koja hrani, čuva i štiti. Od tada mati Makarija mi je majka. Učila me je, hrabrila, tešila, ispravljala, utvrđivala, pomagala. Mati Makarija ima posebnu moć, ja to znam. Znam iz mnoštvo iskustava sa njom. Jedino je mati Makarija od neprijatelja umela da stvori prijatelja. Drugi su imali obrnut smer.
Nežna i brižljiva, pametna i odlučna, skromna i važna, istrajna i uporna, duhovita i poučna a preko svega toga imala je ponašanje kojim je skrivala svoju nutrinu, da je ljudi ne bi prisvajali, jer se cela obećala Bogu. Iznad svega za nju je bio samo Živi Bog i Zaveti koje je dala. Mati Makarija predivno slika, govori jezike, piše, prevodi, tumači, divno čita i prelepo peva. Verovatno je i sada u dvadesettrećem psalmu kod Gospoda koji je njen pastir. Taj psalam je uvek rado pevala i to je činila najlepše na svetu.
Mnoge njene darove nećemo ni otkriti.
Nastaviće se…
Mati, znam da čuješ i da vidiš, oprosti.
Celivam Tvoju odešnjenu levicu,
Tvoj Boško
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
