U Kosovskoj Mitrovici su se od početka pandemije dogodila četiri incidenta protiv novinara odnosno medija. U susret Međunarodnom danu slobode medija, o privođenju i slobodi novinara, kao i o situaciji sa pandemijom virusa korona u sredinama nastanjenim većinski srpskim stanovništvom za portal Glas razuma govorila je urednica KoSSev-a, Tatjana Lazarević. Ovaj portal uređuju i vode studenti Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu.
Prema informacijama koje dobijamo iz beogradskih medija, ali i od srpskog državnog vrha, pandemija virusa u Srbiji jenjava, kakav Vi utisak stičete?
Ne mogu da ocenim, jer nisam lekar. To prepuštam profesionalcima u zdravstvu.
Kako biste ocenili rad srpskih zdravstvenih institucija na Kosovu i Metohiji u vreme koronavirusa?
Uprkos brojnim problemima sistem je očigledno funkcionisao. Na osnovu do sada dostupnih informacija, vršena je trijaža pacijenata, testova je dovoljno, rezultati stižu na vreme, zasebna je zgrada koja je pretvorena u karantin za one pacijente sa lakšom kliničkom slikom ili bez kliničke slike, ali pozitivne na koronavirus, radilo se na praćenju testiranju kontakata, teži pacijenti su prebacivani u tercijalne ustanove u centralnoj Srbiji. Nažalost, osam pacijenata je preminulo, ali kako su lekari potvrdili, svi su imali prateće bolesti. Srećom, još uvek nema nijednog pacijenta iz sredina sa srpskom većinom na jugu. Bilo je početnih nesnalaženja i nepoznanica u prvoj, do drugoj nedelji od početka epidemije u ovim sredinama.
Nedavno je portal KoSSev, čiji ste urednik, naišao na osude kriznog štaba opštine Kosovska Mitrovica, zato što ste njihovo obraćanje prenosili uživo. Kako to komenarišete?
Kao elementarno nepoznavanje – sa jedne strane – novinarskog posla i prava javnosti na informisanje, a sa druge – kao elementarno nepoznavanje uloge i obaveze javnih službenika i pripadnika lokalnih samouprava kao servisa građana. Bila je to redovna konferencija za medije i javnost i ništa uobičajenije ne bi smelo da bude nego da se takvi događaji uživo prenose.
Pandemija virusa korona otvorila je mnoga pitanja, između ostalog i to ko protivpravno deli informacije o tome ko je zaražen. Kako Vi komentarišete to što građani u svojim telefonima imaju tuđe poverljive informacije iz zadravstvenih kartona?
Kao flagrantnu povredu prava na privatnost, kao ozbiljnu povredu radne discipline i etike zdravstvene profesije, kao nedopustivo postupanje pojedinca. I u Kosovskoj Mitrovici smo imali kroz ovu pandemiju više takvih slučajeva, od svakodnevnog curenja informacija o inficiranim, do objavljivanja spiskova od skoro 200 testiranih osoba sa njihovim ličnim podacima. Nažalost, takve podatke objavio je i deo medija u Prištini. Imali smo i slučajeve u kojima su javno preko cirkularnih poruka na društvenim mrežama “žigosani” potencijalno inficirani. Imali smo mnogo lepih primera solidarnosti i empatije, ali smo videli i da je čovek drugom čoveku vuk. Volela bih da vidim da se svaki takav slučaj ozbiljne povrede radne etike i discipline, odnosno svaki slučaj ugrožavanja i povrede prava na privatnost, procesuira, ali ne očekujem da će se to dogoditi, nažalost, jer kada bi se dogodilo, ne bi ni bilo toga.
U intervjuu koji ste sredinom marta dali za televiziju N1, kazali ste da ste naišli na određeno poskupljenje lekova u nekim apotekama u centru Kosovske Mitrovice. Kakva je situacija sa hranom, maskama i drugim potrebnim stvarima, ima li tu kršenja zakona?
Cene je nažalost diktirala vanredna situacija i tržišna potražnja. Tako je cena hirurške maske sa osam, 10 ili 20 dinara skočila na 120, sada sam čula da je pala opet na nešto nižu, makar u nekim apotekama. I cene lekova su porasle, određenih makar. Ali, koliko mi je poznato, identično je i u Beogradu, takođe i u Prištini, a čujem da se i u razvijenim zapadnim državama dešava slično. U vanrednoj situaciji se nažalost pre cene postavlja pitanje snabdevenosti. Tržište u Kosovskoj Mitrovici očigledno je bilo vitalnije u odnosu na, na primer Beograd, barem iz svog neposrednog iskustva mogu da posvedočim. Moja ćerka se tokom pandemije zadesila u Beogradu, i ni posle tri nedelje nije uspela da dođe do zaštitnih maski, rukavica i dezinfekcionih sredstava, te sam joj poslala paket sa svim tim artiklima odavde iz Kosovske Mitrovice, odnosno Raške. Sa izuzetkom prve nedelje, sve je ovo bilo dostupno na Severu Kosova, naravno, ne u neograničenim količinama, ali sa mogućnošću da se kupi. Hrane je takođe bilo dovoljno sve vreme.
Svakako da ima onih koji se oglušuju o mere, ali moj utisak je da su se ljudi ipak pridržavali, pre svega mera o distanciranju i nošenju zaštitne opreme, svakako, dobar deo građana je poštovao i poštuje mere restrikcije kretanja. Mnogo građana, da ne kažem većina, ipak ima specijalne dozvole za kretanje i u vreme policijskog sata. Iako mera od 90 minuta slobodnog kretanja jeste restriktivna mera, važno je podsetiti se na to da je veliku opterećenje i konfuziju kod građana na Severu stvaralo insistiranje na poštovanju dvostrukih mera prethodno – onih iz centralne Srbije na kojima je insistirao deo kriznog štaba iz srpskog sistema, odnosno mera kosovske vlade koje je sprovodio deo kriznog štaba iz kosovskih institucija. To je bilo posebno teško kada je iz Prištine uvedena dvokratna restrikcija kretanja dnevno – noćni policijski sat i dnevna restrikcija, a sa druge strane, na terenu se primenjivala i treća restrikcija kretanja kao srpska mera. Na to je u jednom trenutku stigla i četvrta mera, tzv. srpski vikend karantin, a proglašen je i kosovski karantin za opštine Mitrovica i Zvečan. To je pokrenulo jače nezadovoljstvo kod građana, te je potom uvođenje mere od 90 minuta kretanja, koju je javno saopštio i vladin predstavnik u Beogradu, raščistilo poprilično stvari. Tako da će mnogi reći da je sada lakše, posebno za trgovce, ali i da su se kroz ovu pandemiju, mere iz Prištine relativno lako na Severu primenile – preko samih institucija na Severu. Ova mera je upravo sada zamenjena ublaženom merom – od dvokratnog dnevnog “slobodnog vremena za kretanje” – dva puta po 90 minuta.
Nedavno ste privedeni od strane kosovske policije zbog navodnog nepoštovanja mera, a na teret Vam se stavlja “nepostupanje po zdravstvenim propisima u vreme epidemije”. Šta se sada dešava sa Vašim slučajem, da li ste i dalje pri stavu da je Vaše privođenje imalo drugačiju pozadinu od navedene?
Naravno da sam ostala pri stavu da se radilo o sačekuši. Više argumenata, to jest, očiglednih činjenica ide u prilog tome, a ništa da je bila u pitanju koincidencija. Opisala sam je kao tabloidnu sačekušu, a dokaza i za to je više, svakako da je najočigledniji – tekst sa fotografijama, odnosno više tekstova na portalu Kosovo online o tome kako me je policija privela “dok sam šetala” u vreme policijskog sata, sa paparaco fotografijama na samom licu mesta kada me policija zaustavlja, kada ni sama nisam još uvek shvatala šta se događa, a potom i tekstovi na istom portalu sa izjavama u prilog tome da sam prekršila mere – od epidemiologa koji govori kako niko ne treba da zloupotrebljava to što ima pravo da se kreće, a sa naslovom da “novinari ne smeju da zloupotrebljavaju…”, preko, za taj portal čestog analitičara koji tvrdi kako sam ugrozila i obrukala novinarsku profesiju, pa potom kako je potrebno posedovati drugačiju dozvolu za kretanje itd. Konačno, kao i tada, tako i sada, ostala je nepromenjena činjenica da sam imala potrebnu dozvolu, da sam postupila ispravno i da nisam zloupotrebljavala svoj posao.
I na ovom primeru se pokazalo duboko nepoznavanje novinarskog poziva od strane lokalnih struktura, uključujući i policiju. Oni koji su me pratili, a mnogo toga ukazuje na to da jesu, po načinu na koji sam presretnuta i sa kakvim epilogom, nisu razumeli novinarsku ulogu i obim našeg posla. Da jesu, ne bi to uradili, makar bi neko u tom lancu zakazao i otkazao poslušnost.
Ne možete da budete novinar na OFF-u
Inače, raditi kao novinar i urednik u elektronskom novinarstvu, posebno na aktivnom portalu kakav je KoSSev i sa malom redakcijom kakva je naša, i to u maloj sredini kakva je Severna Mitrovica, sa pritiscima sa kojima radimo, ne može da podrazumeva da imate slobodno vreme, ili da radite odvojene poslove, pa je sada vreme za šetnju, jelo ili druženje. Kod mene nema toga. I kada se družim, i kada jedem, i kada šetam, razgovaram, obavljam kućne poslove – radim. Ne možete da se isključite, pa ste novinar na off-u. Za ono kako mi radimo na KoSSevu, za mene je slobodno vreme, ili kako je to u tabloidu stavljeno “privedena dok se šetala u vreme policijskog sata” bio suštinski luksuz, koji retko uspem sebi da priuštim, a sigurno nisam tog dana.
Pitanja inspektora koji mi je uzimao izjavu su bila, oprostiće mi javnost i on, smešna – o tome kako ne mogu da budem urednik a obavljam posao reportera, kako treba da znam kada mi je radno vreme a kada ne radim i da ne nabrajam desetine tričarija iz tog “isleđivanja”.
Što se tiče mog slučaja, od službene informacije “ide vam krivična, kontaktiraće vas tužilac”, službeno se to još uvek nije dogodilo, iako mi je nezvanično rečeno “nema slučaja”. Ja sam u međuvremenu podnela prijavu Policijskom inspektoratu Kosova za nezakonito privođenje i nezakonito fotografisanje, odnosno nepostupanje po merama restrikcije kretanja. Videću za druge mere.
U pojedinim medijima osvanule su fotografije privođenja koje moraju biti policijska dokumentacija, kako komentarišete taj potez Vaših kolega?
To nisu moje kolege. Kolege ne zaskaču iz žbuna. Kolege ne lažu. Kolege nisu tabloid. Kolege ne crtaju metu na čelo. Kolege ne izlažu novinare koji rade svoj posao javnoj poruzi i defamaciji. Kolege ne objavljuju spotove i tekstove opasne i netačne sadržine posle kojih se izvrši atentat na tu istu osobu. Postoje mediji i medijske redakcije, ali ne rade u svim medijskim redakcijama novinari.
Brojna novinarska udruženja su osudila ovaj čin, da li ste iznenađeni podrškom kolega ili ste takav odjek i očekivali?
Nisam iznenađena, ali sam veoma, veoma zahvalna. Slučaj predstavlja očigledno ugrožavanje slobode novinara, ja bih tu dodala i ugrožavanje bezbednosti. U Kosovskoj Mitrovici su se za kratko vreme dogodila četiri par ekselans incidenta protiv novinara – dva na nas, prethodno je došlo i do napada na albanskog kolegu iz Gazete Blica, i poslednji je napad na Nenada Milenkovića, vlasnika RTV Puls-a iz Šilova i vlasnika privatne kompanije “Puls inžinjering”. Nažalost, to je vrlo simptomatično da se više ne može govoriti o sporadičnim zastrašivanjima, već da se otvara teren za mapiranje ovih incidenata kao sistemskog targetiranja novinara u ovoj pandemiji.
Nenad Milenković, vlasnik RTV Puls iz Šilova, pretučen je od strane četvorice maskiranih napadača, kakvu ovu atmosferu stvara i da li mislite da je napad iz privatnih razloga ili je vezan za medijsko delovanje Nenada Milenkovića?
On nije boravio tog dana u svojstvu bilo kakvog medijskog radnika. Sa medijima ga je povezivalo samo to što je vlasnik RTV Pulsa, što je bio u društvu novinara zaposlenih na toj televiziji i što je bio u džipu sa oznakama RTV Puls. Po sopstvenom priznanju, došao je da preda dokumentaciju za učešće na konkursu javne nabavke za izgradnju zgrada i siguran je, kako je rekao, da je napadnut zbog toga. Optužio je opštinu za nezakonito postupanje u vezi sa konkursom ali i da stoji iza napada. Epilog po pravilu moraju da daju policija, sud i ostale nadležne ustanove. Prenosim ono što je rekao i posvedočio, ali je opština sve demantovala. Policija je kazala da nadzorne kamere nisu radile. Bila bih iznenađenja da se slučaj rasvetli, a čak i kada bi se to desilo, onda bih posumnjala ponovo u motive – kome je u interesu da se to desi, svakako – ako izuzmem javnost, za šta bih, nažalost, teško poverovala da je urađeno zarad javnog interesa.
Da li postoji saradnja Vašeg portala sa albanskim medijima, ukoliko postoji kakva je ona?
Postoji pojedinačna i ona je u mnogim slučajevima veoma korektna. Takođe bih kao vrlo svetao primer ali i kao dosadašnji izuzetak izdvojila solidarnost i podršku koju sam, osim srpskih udruženja novinara, dobila i od kosovske asocijacije novinara prilikom mog privođenja. Predsednica je bila neprestano na vezi sa mnom, veoma se interesovala za slučaj, pružili su podršku, takođe je stigla i od nekih drugih kolega iz Prištine i oni su zajedno sa mojim strukovnim udruženjem NUNS-om takođe pokrenuli i regionalne i međunarodne inicijative. Volela bih da taj izuzetak zapravo postane pravilo. Da smo povezani i solidarni na osnovu vere u profesionalizam i jedini cilj – da služimo javnosti, umesto da nas dele lokalna dvorišta i ograničenja sa često političkom pozadinom i etničkim predrasudama. Inače bih imala, sa druge strane, štošta lošeg da kažem kada je u pitanju saradnja i razmena između medija na srpskom i na albanskom jeziku na Kosovu, ali bi nam za to bila potrebna stručna rasprava.
Da li svi mediji na Kosovu, bilo srpski, bilo albanski imaju uslova za slobodno i objektivno izveštavanje?
Naravno da nemaju, s tim što uvek verujem da je naposletku izbor vaš – hoćete li da prihvatite te limite i to da nikad ne izađete iz autocenzure ili cenzure, ali onda više kod ovog drugog niste novinar. Ili ćete i u takvim okolnostima, probati da radite svoj posao odgovorno i pristojno. Takođe, u potpuno drugačijem su položaju i statusu mediji na srpskom i mediji na albanskom. Ozbiljni problemi muče male medije na srpskom jeziku, među kojima kao najveći neizvesnost fondova, nedostatak fondova za striktno novinarske aktivnosti, te ozbiljan, ali ozbiljan deficit ljudskih resursa, zbog čega ste lako podložni za politički ili biznis uticaj – da ne govorim o uvreženom shvatanju da novinar služi vlasti i političarima, makar to bilo i nevidljivo na prvi pogled, ili, kako često čujem od samih kolega – da novinar služi “Srbiji” ili “Kosovu”, kao eufemizam za apsolutnu zloupotrebu medija za političke agende. Da se razumemo, ja nemam ništa protiv medija ili onih koji u medijskim redakcijama rade za određene političke ili profitne agende. To postoji i imaju pravo da postoje i da promovišu takve uređivačke politike. Ono sa čim imam ‘protiv’ jeste to da oni nisu novinari. Novinar služi samo javnosti. Svakako da nemam ništa protiv da je neko “dobar Srbin” ili “Albanac”. Ali je patriotizam upravo u tome, da svako od nas radi ono što voli i ume najbolje da radi, da to i radi najbolje što ume.
Za kraj, da li je i na koji način korona promenila život na Kosovu, kakav utisak stičete?
Naravno kao i svuda, ali u kojoj meri i sa kakvim posledicama, to ćemo tek videti. Pritom, mislim da je polako došlo vreme da pravimo onu listu sa plusevima i minusima – šta je bilo loše, šta ne valja i da li je bilo pozitivnih promena i koje su. Najtragičnije je što su ljudi umrli, što je mnogo ljudi patilo, što će mnogi biti još siromašniji. Verujem isto tako da su se mnogi ljudi okrenuli onom što nose u sebi, da su se vratili izgubljenom kontaktu sa sopstvenim dušama, porodici, prijateljima, knjigama, svim sitnicama koje jesu naš život a koje smo u trku prestali da primećujemo i da će mnogi od nas naučiti da cene i život pronalaze baš tu u svom mirnom ćošetu.
Intervju vodio: Andrija Lazarević/ Glas razuma
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.