Mitrovička Gimnazija kroz reportažu: Simbol i svedočanstvo vremena i grada

Projekcija reportaže o mitrovičkoj Gimnaziji, jednoj od najstarijih i po mnogima najprestižnijih škola na ovom prostoru, održana je sinoć u Mitrovičkom društvenom klubu u Kosovskoj Mitrovici.

KoSSev će uskoro objaviti video reportažu o 100 godina gimnazije u Kosovskoj Mitrovici

Reportaža prikazuje istorijat Gimnazije, od osnivanja do danas, rad i kvalitet nekadašnjih i sadašnjih učenika i nastavnika, uz mnoštvo istorijskih momenata koji, uz svedočenja bivših đaka i profesora ove škole, daju celoj priči i nostalgičan prizvuk.

Film je radila ekipa portala “KoSSev”, a glavna urednica, Tatjana Lazarević, koja je takođe bila učenica ove škole, kaže da je ideja za reportažu nastala prošle godine, u kojoj je Gimnazija obeležila vek postojanja.

“Zapravo je deo života svih nas, na ovaj ili onaj način. U toj školi sam bila dve godine i ona nije samo simbol detinjstva i odrastanja, već zapravo simbol našeg grada, kroz naše, kao i živote naše dece, naših sugrađana i mislim da imamo čime da se ponosimo. Ostavili ste jedno svedočanstvo, ne samo vremena već i svedočanstvo grada, pre svega ono što je naš grad nekada bio. Nažalost, mnogo toga lošeg dogodilo se poslednjih godina, ali svaki grad ima svoj život, pa i to loše je deo života našeg grada” – kazala je Lazarević.

Lazarević je izrazila žaljenje što u filmu nema sadašnjeg direktora škole, kao ni đaka iz ove generacije, te objasnila da se direktor ni nakon jednomesečnog dogovaranja nije pojavio na razgovoru, dok su đaci hteli da govore, ali su na kraju otkazali, jer nisu dobili dozvolu direktora škole.

“Ja školu pamtim po nečemu drugom, pre svega Gimnaziju, koju pamtim po posebnom profilu đaka, a to je da svi imamo svoj lični kredibilitet, svoju slobodu i obavezu javno izgovorene reči, obavezu da svedočimo o svojim sugrađanima i da govorimo o onome što čini naš život. To je vreme koje ja pamtim. Žao mi je što se to vreme promenilo, bez ikakve osude. U svakom slučaju, ostaje zebnja kako će generacije u ovom teškom vremenu izneti na svojim plećima i voditi i grad i naše živote i sutra stvarati pristojan prostor za svoje porodice” – istakla je Lazarević.

Autor reportaže, novinar portala “KoSSev”, Ivan Mitić, rekao je da je projekat prvobitno zamišljen kao desetominutna priča, ali su tokom rada postali ambiciozniji, a i sagovornici su im, svojim pričama, dali vetar u leđa da to prošire na čitavih 30 minuta.

“Upravo svojim izjavama i na način na koji su opisali kako je nastala škola, kako je to izgledalo, šta je značilo biti gimnazijalac, a šta profesor u njihovom vremenu. Umesto 10 minuta, imamo pola sata nečega što nije film, nije reportaža, ali mislim da je izuzetno lepo i dobro svedočenje o tome kako je nekada bilo i kako je sada biti gimnazijalac. Sa druge strane, ovo je jedno veliko i lepo iskustvo za mene, jer ja nisam iz Kosovske Mitrovice i nisam bio upoznat sa samim radom Gimnazije, njenom istorijom i tradicijom” – rekao je Mitić.

Govoreći o obrazovanju nekad i sad, Nadežda Spasojević, profesorica srpskog jezika i književnosti u penziji, kaže da u nekim ranijim godinama nije bilo onoga što deca danas imaju, interneta, ali i svih ostalih mogućnosti koje im se pružaju u velikoj meri, a malo se iskorišćavaju.

“Čini mi se da deca danas hoće prečicu, a toga ranije nije bilo. Ja sam sada u penziji, ali čini mi se doskora da su neka druga vremena bila, jer su verovatno i kriterijumi, ali i ono što se vrednovalo, bili na nekom drugačijem stupnju. Ranije se verovalo da moraš biti lepo vaspitan, a da to podrazumeva i obrazovanje. Danas, ne znam da li su to kriterijumi. Obrazovan čovek treba da bude svestran. Nisam sigurna da je danas tako” – istakla je Spasojević.

Ukazuje na to da se danas brzo živi, da niko nema vremena, i vrlo ga malo ostaje za samoobrazovanje, sto je, po njoj, ključni problem.

“Ono što dobijete u školi, to ste dobili jer morate da naučite, ali vaspitanje je ono što ponesete od kuće. Dok sam radila, uvek sam deci govorila – ono što donesete iz kuće, to ste vi, a ovo je samo nadogradnja, i vaspitanja i obrazovanja. Mislim da su roditelji prezauzeti, juri se, moraju se deci stvoriti uslovi, a vidite kako živimo. Uopšte ne krivim decu i generalno mislim da smo svi u istom čabru, i mi roditelji, i deca” – smatra Spasojević.

Politički analitičar Nedžmedin Spahiu (Nexhmedin Spahiu), i sam nekadašnji učenik Gimnazije, ističe da je tokom njegovih gimnazijskih dana, kod učenika bilo više entuzijazma i nade za bolju budućnost.

“Tada je bilo entuzijazma, nade za bolju budućnost i perspektivu, koja nažalost nije bila tako realna. Sada ne vidim taj entuzijazam među učenicima, vidim samo kako oni sanjaju o tome da odu van Kosova i da tamo negde nastave svoju karijeru i nemaju neko poštovanje prema profesorima, starijima, prema društvu, što je žalosno” – kazao je Spahiu.

Ocenjuje i da su nastavnici danas drastično snizili kriterijume, što utiče na pad nivoa znanja kod učenika.

“Profesori su spustili kriterijume, malo po malo, pa kada to krene nizbrdo, onda se to nastavlja. Umesto da ih pooštre, popustili su ih i to su mane našeg društva. Ja sam u toj Gimnaziji kasnije i predavao i upoređujući učenike koje sam tada imao sa sadašnjim studentima, mogu reći da sam imao bolje učenike tada, nego što sada imam studente, u smislu kvaliteta, znanja i privrženosti učenju” navodi Spahiu.

Nedžmedin
FOTO: KoSSev

Osamdesetdevetogodišnji Aleksandar Saveljić, takođe je bio učenik Gimnazije. Reportaža, prema njegovim rečima, prikazuje realno stanje i situaciju iz vremena kada je on bio srednjoškolac, a na neki način ga je i vratila u vreme mladosti.

“Najviše bih voleo da sretnem stare drugove i drugarice, jer smo svi bili kao braća i sestre, a nastavnici – naši roditelji. Mislim da su to najsrećniji dani, kada se posle 70 ili 80 godina setimo jedan drugoga, to bi bila neizmerna radost, da se podsetimo na dane našeg detinjstva. To vreme je bilo odmah posle oslobođenja, 1947. i 1948. godine, kada je bilo jako teško. Ja sam iz Drenice, srbičkog kraja, iz Srbice. Mi smo najradosnija deca bili kada smo mogli da se družimo sa Mitrovčanima koji su gradska deca. Mi sa sela smo uvek bili mirni, stidljivi i poslušni i što je najvažnije, odlični učenici. Svi smo dobri bili i težili smo da ih sustignemo, u poštenju pogotovo, mirnoći. Nas je bilo sramota da se ne javimo profesoru, čak se i poklonimo” – rekao je Saveljić.

Smatra i da postoji velika razlika između tadašnjih i sadašnjih generacija učenika.

“Mislim da je društvo napredovalo i mislim da sadašnji učenici imaju više znanja nego što smo mi tada imali. Gradivo je tada bilo skraćeno, nije bilo televizije ni udžbenika, sve je bilo prosto. Obrazovanje bez vaspitanja ne ide, i mislim da smo mi bili tada više vaspitani, a ovi današnji više obrazovani” – kazao je Saveljić.

Nemanja Nestorović je Gimnaziju završio 2000.godine. Kaže da, iako postoje velike razlike, kada se uporedi neko prošlo i današnje vreme, mitrovačka Gimnazija, koja je slovila za jednu od jačih škola u gradu i šire, može da se ponosi i nastavnim kadrom i učenicima. Ono što joj danas najviše nedostaje je zgrada.

“Naša Gimnazija može da se pohvali jako burnom i uspešnom prošlošću, a ono što joj sada nedostaje, to je zgrada. Nama je to prosto potrebno. U gradu poput Mitrovice, gde postoji toliko različitih investicija, da ne postoji plan da se napravi zgrada Gimnazije, kako bi zaveštanje koje su nam prethodne generacije ostavile, da to nastavi da živi” – naglasio je Nestorović.

Nemanja
FOTO: KoSSev

Produkciju i projekciju reportaže podržavaju Međunarodna organizacija za migracije (IOM) i ambasada Velike Britanije u Prištini.

Gimnazija u Kosovskoj Mitrovici, prošle godine je obeležila 100 godina postojanja.

Dozvolu za rad dobila je 1915. godine, ukazom regenta Aleksandra u ime Kralja Srbije, Petra.

Škola je počela sa radom 1. decembra 1919. godine, a prvi direktor Gimnazije bio je Avram Popović.

Gimnazija je 5. septembra 1933. godine pretvorena u Državnu Višu realnu gimnaziju, a 1958. dobija ime bivše streljane profesorice, italijanke Silvire Tomazini.

Novu modernu zgradu sa fiskulturnom salom površine 2847,32 m2, Gimnazija dobija 1965.

Godine 1991. Gimnazija je promenila ime u Gimnazija društveno-jezičkog i prirodno-matematičkog smera.

Od završetka ratnih sukoba 1999. godine, ova ustanova se izmešta iz južnog u severni deo Mitrovice i nastavlja sa radom u zgradi Tehničke škole “Mihailo Petrović Alas”. Gimnazija u Južnoj Mitrovici poznata je danas pod imenom „Frang Bardhi“ po albanskog piscu i biskupu iz 17. veka.

Od prve generacije maturanata 1919. do danas, Gimnazija je iznedrila brojne ugledne profesore, lekare, advokate, društveno priznate ličnosti… Znanje u Gimnaziji  trenutno stiče 264 đaka, raspoređenih u 14 odeljenja.

Radio Kontakt plus

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.