Miša Gleni: Banjska apsurdna afera, mislim da bi mogla da približi dve strane

Miša Gleni, novinar i pisac koji se dugo i podrobno bavio regionom Balkana i Zapadnog Balkana, pisac knjiga o Padu Jugoslavije, zatim „Balkan: Nacionalizam, rat i velike sile“, boravio je nedavno u Beogradu. Za N1 govori o tome gde smo sada, i mi ovde na Zapadnom Balkanu i Evropa i svet u globalno izazovnim vremenima.

Hvala Vam što govorite za N1. Dosta ste istraživali i pisali o istoriji ovog područja, o Balkanu, od 19. veka i dobro je poznajete. Da li vam se čini da se ponavljamo? Da ne učimo ništa, čak i od nedavne istorije?

Nakon 2004, 2005, otišao sam odavde i radio u različitim delovima sveta. Sa regionom sam ponovo počeo da se povezujem pre četiri godine, a intenzivno pre dve. Moram da priznam da je bilo malo depresivno kada sam se vratio temi i shvatio da su mnogi problemi, za koje sam mislio da će da budu rešeni pre pre 20 godina, i dalje prisutni. Možda u novom formatu, možda malo izmenjeni, ali suštinski isti. Ipak, ja uvek želim da mislim da je čaša polupuna umesto poluprazna – ovde nije bilo nikakvih ozbiljnih konflikata od 2000. To je 23 godine nekog progresa. Za to vreme Hrvatska i Slovenija i Rumunija i Bugarska su postale EU. Područje Balkana koje nije EU se smanjilo. I dalje gajim nadu da će se sporovi između Srbije i Kosova razrešiti. Ubeđen sam da ako bi se našlo rešenje za ustavne probleme između Srbije i Kosova onda bi se i drugi problemi rešili vrlo brzo nakon toga. Od suštinskog je značaja da Srbija postane deo EU. Nisam sto posto siguran da će se to i desiti, ali jesam da bi to bilo veoma značajno. Da teško, ali stvari još mogu da se poboljšaju.

Nedavna eskalacija na Kosovu nije nanela udarac vašim nadama?

Zaista sam pre šest meseci mislio da je rešenje blizu i bio sam umereno optimističan. Stvari su se pogoršale od tada. No, pogledate Kosovo, a onda pogledate Ukrajinu, Jermeniju, Nagorno Karabah – Arcah, i sada Izrael i Gazu. Od svih bezbednosnih problema koji su buknuli u poslednje vreme Kosovo je najlakše rešiti. Da sam ja u diplomatiji ja bih pogledao na sve to i rekao: zašto se ne fokusiramo na nešto gde zapravo možemo nešto i da postignemo. Čudno, no iako je mesec za nama bio veoma težak, a Banjska je zaista apsurdna afera, ja mislim da bi ona u stvari mogla da približi dve strane. Ovde, da budemo pošteni, govorimo zapravo o Kurtiju i Vučiću. Možda to bude dovolljno da ubedi obojicu postignu kompromis po ovom pitanju.

Rekli ste da bi EU možda trebala da se fokusira na ovaj manji problem koji bi bila u stanju da reši. Koliko dobro zapadni lideri zapravo razumeju ovo područje, ako pogledamo kako se s time nose? Ponekad se čini da ne razumeju ovdašnje mehanizme i mentalitet lokalne političke igre?

U toku je debata i u Zapadnoj Evropi i SAD o prirodi Vučićeve strukture moći u Srbiji, o poziciji koju Aljbin Kurti zauzima i mislim da nema konsenzusa. Političari i diplomate imaju drugačiji pogled na stvari od medija, od zapadnih medija. Ta debata nije završena. Dok god imate tako široki pluralizam pristupa Zapadnom Balkanu i veoma birokratizovan sistem u samoj EU imaćete i probleme. Da dam primer, koji se ne tiče Srbije, već Makedonije i Albanije. 2019. godine predsednik Makron je načinio veliku grešku kada nije podržao pridruživanje Albanije i Severne Makedonije EU. On je Bugarskoj dao ideju da može da uspori čitav proces. Ako pogledamo kako je NATO odreagovao na rešavanje problema imena između Grčke i Severne Makedonije – on je veoma brzo primio Severnu Makedoniju u svoje redove. Za to vreme EU je zakopana u sopstvenoj birokratiji i treba da se probudi i da shvati da je ovo područje strateško, a ne birokratsko pitanje, političko, a ne birokratsko.

Severna Makedonija je dobar primer, jer ono kako su to ljudi u regionu doživeli je da je Severna Makedonija popustila i zauzvrat ništa nije dobila… Da što se više popusti toj EU to se gore prođe i da se treba postaviti oštro kao Kurti, to je sentiment.

Svakako da je to jedan od razloga što rastu antievropski sentimenti u ovom regionu. U Srbiji, u delovima Bosne, čak u onim delovima BiH koji su inače veoma podržavali evropske integracije u Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji. Mislim da se EU ne fokusira dovoljno na taj probem i da ne shvata da je beskrajno odugovlačenje sa procesom kontraproduktivno. Kina, Rusija, Emirati, Turska će to da iskoriste kao priliku. I ne krivim ih za to. Ako već EU ne daje, zašto Kina ne bi ponudila nešto. Ako ne možemo da odgovorimo kontraponudom kineskoj ponudi to je naš problem, nije to problem Zapadnog Balkana. A to jeste problem. Međutim ako pogledamo šta se dešava drugde u Evropi onda je ovo upravo momenat gde EU može da odgovori zadatku kreativnije i bolje nego što je to do sada radila.

Da li ste mislili da je invazija na Ukrajinu bila neizbežna?

Ništa nije neizbežno dok se ne desi. Ali, u pogledu Putina, i o tome sam govorio u podkastu, što duže ste na vlasti to sve više postajete ubeđeni da ste nepobedivi. Što je duže bio na vlasti dublje je mislio da njegova sopstvena ličnost i sama država Rusija postaju jedno te isto. Onda je bila pandemija kada se izolovao čak i od svojih najbližih savetnika i posvetio izučavanju istoriji Ukrajine i Rusije, ali iz veoma specifične istorijske perspektive i napisao dokument od 5000 reči. Kada sam pročitao taj dokument shvatio sam da je izgubio nit. Ono što je uradio jeste da je fuzionisao ponekad sasvim opravdani antagonizam ka Zapadu i NATO sa mesijaniskim pogledom na rusku istoriju i sa uverenjem da je on otelotvorenje tog mesijanizma. U toj fazi mislim da je invazija postala neizbežna pre svega zbog karakteristika njegove ličnosti.

Kakav mislite da će biti kraj?

Loš. To je odgovor. Ne mislim da će išta od ovoga da se dobro završi. Nisam optimista što se tiče situacije. Ukrajina će najverovatnije biti veoma dug rat koji nanosi veliku štetu Ukrajini. Nanosi ogromnu dugoročnu štetu ruskoj sposobnosti da se na racionalan način uklopi sa ostalim svetom. Povrh toga počeo je rat Izraela u Gazi. Da li su SAD i evropske države uopšte u stanju da shvate složenost ovoga što se sada dešava – nisam sasvim siguran. Posebno u vreme kada SAD i sama ulazi u fazu političke disfunkcionalnosti – vidimo da Kongres ne funkcioniše. Tramp je, iako se suočava sa čitavim nizom kriminalnih i građanskih procesa, ipak u ovom trenutku favorit da pobedi na predsedničkim izborima. Ako Tramp pobedi, onda je sve „puj, pike, ne važi“ – ne znamo šta će se desiti. To su ogromni izazovi. Evropa ima pukotine. I, Bregzit je bio prvi primer toga, rastu populistički pokreti u Evropi. A opet, u Poljskoj smo imali izbore i to je veoma pozitivno. Tako da nije sve katastrofa.

Ceo intervju možete pogledati u videu na početku teksta od 10:35 minuta.

N1



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.