Mikro „kubanska raketna“ kriza između Kosova i Srbije

Piše: Ljuljzim (Lulzim) Peci

Prvi sporazum o normalizaciji odnosa između Kosova i Srbije iz aprila 2013. godine su mnogi međunarodni zvaničnici i politički lideri u obe zemlje opisali kao istorijsko dostignuće. Brojni analitičari okarakterisali su ga kao kraj Hladnog rata i početak perioda detanta između dve zemlje.

Ipak, zastoji u dijalogu o sveobuhvatnom sporazumu postali su očigledni već početkom 2017. U to vreme, i Beograd i Priština ostavili su po strani sprovođenje sporazuma o Zajednici srpskih opština na Kosovu, i okrenuli se ka opciji razmene teritorija između dve zemlje, koju je Tači nazvao „korekcija granica“, a Vučić i Dačić – „razgraničenje između Srba i Albanaca“.

Brojne zapadne prestonice, kao i Rusija, blagonaklono su gledale na potencijalni dogovor koji je u to vreme nudio ovu opciju. S druge strane, ovom dogovoru snažno su se usprotivile Nemačka i Velika Britanija, a posebno zemlje regiona, poput Severne Makedonije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Međutim, do kraja 2019. već je bilo jasno da je ova opcija doživela neuspeh.

Nakon otprilike 20 meseci efektivnog zastoja, dijalog pod pokroviteljstvom EU nastavljen je sredinom 2020. godine i zamenjen je Vašingtonskim sporazumom od 4. septembra 2020. koji je pružio okvir za normalizaciju ekonomskih odnosa između Kosova i Srbije, kao i „primirje“ u njihovom diplomatskom ratu na međunarodnoj sceni u vezi sa (ne)priznavanjem Kosova i njegovom potragom za članstvom u međunarodnim organizacijama.

U tom kontekstu, vreme za nastavak dijaloga između Kurtija i Vučića bilo je nepovoljno za obojicu, zbog njihovih planova povodom izbora. „Dinamični status kvo“ u dijalogu – posvećenost pregovorima bez usmeravanja ka postizanju bilo kakvih dogovora i igranje igre svaljivanja krivice, bila je taktika obojice, a mnogi stručnjaci su očekivali da će to potrajati najverovatnije do predsedničkih izbora u Srbiji, koji su planirani za april 2022.

Međutim, 20. septembra 2021. godine, kosovska vlada uvela je reciprocitet za srpske registarske tablice, nakon čega su specijalne jedinice Kosovske policije raspoređene na graničnim prelazima Jarinje i Brnjak, a koje, prema navodima prištinskih vlasti, imaju mandat da štite graničnu policiju i carinske službenike od svih mogućih nereda na severu zemlje koji bi mogli da ugroze njihovu bezbednost i bezbednost granične kontrole. Nema sumnje da je ova odluka doneta zbog njenog uticaja na lokalne izbore na Kosovu koji bi trebalo da se održe 17. oktobra 2021. godine, kao i to da je iznenadila međunarodne organizacije na Kosovu.

Srbija je odgovorila raspoređivanjem vojnih i policijskih snaga na granici, uključujući i nadletanje vojnih aviona – s jedne strane, i demonstrantima i blokadama puteva na Severu Kosova koji vode do ova dva granična prelaza – s druge strane.

Neko ko ne poseduje bilo kakvo dublje znanje o situaciji u regionu mogao je da pomisli kako će dve zemlje već narednog dana krenuti u rat. Vučić je zapretio da će, ako KFOR ne bude intervenisao, sačekati 24 sata, a zatim narediti svojim trupama da uđu na teritoriju Kosova kako bi „zaštitili“ srpsko stanovništvo, koje očigledno nije bilo ugroženo ni od koga, dok je Kurti izjavio da u ovim uslovima neće povlačiti specijalne jedinice policije sa graničnih prelaza Jarinje i Brnjak.

Šlag na torti ove „drame“ stigao je iz Srbije, kada je ambasador Rusije u Beogradu, Aleksandar Botsan-Harčenko, u pratnji srpskog ministra odbrane Stefanovića i načelnika generalštaba Milana Mojsilovića, posetio vojne jedinice u kasarnama u Raški i u bazi Rudnica, blizu granice sa Kosovom, koje su stavljene u stanje povišene borbene gotovosti. Ovaj Vučićev gest ostavio je utisak da je Srbija, sa zaštitnicom Rusijom, spremna da krene u rat protiv Kosova i mirovne misije NATO-a, uprkos činjenici da je Beograd zvanični partner Alijanse.

Ovo Vučićevo pokazivanje moći podsetilo me je na kubansku raketnu krizu na vrhuncu Hladnog rata 1962. godine, kada je Sovjetski Savez tajno poslao balističke rakete srednjeg dometa na Kubu. Predsednik Kenedi uveo je pomorski karantin Kubi. Svet je bio na ivici nuklearnog rata. Suočen sa ovakvom situacijom, generalni sekretar Hruščov ponudio je predsedniku Kenediju povlačenje raketa sa Kube, pod uslovom da SAD okončaju karantin i da obećaju da neće napasti Kubu. Robert Kenedi obećao je Sovjetima da će nekoliko meseci nakon povlačenja raketa sa Kube, SAD ukloniti svoje rakete iz Turske. Tako su Kenedi i Hruščov rešili najopasniju krizu tokom Hladnog rata, koja je predstavljala opasnost za ceo svet.

Na kraju krajeva, ovu „kubansku raketnu krizu“ između Kosova i Srbije nije rešila Rusija, već je ona deeskalirala 30. septembra 2021. i to zahvaljujući posredovanjem Evropske unije, uz snažnu podršku Sjedinjenih Država. Kosovo je dobilo ono što je htelo – reciprocitet u vezi sa registarskim tablicama izdatim u Srbiji i obećanje da će se demonstranti na putevima koji vode prema Jarinju i Brnjaku mirno povući, dok je Srbija povukla svoje vojne snage sa granice i dobila obećanje Prištine da će vratiti specijalne jedinice policije u njihove baze, kao i da će tablice KM (Kosovska Mitrovica) moći da se koriste na severu Kosova. Dobra vest je da dve zemlje ne poseduju nuklearno oružje, ali su igrale simulacionu igru malih država asimetričnog konvencionalnog odvraćanja, dok ih je posmatrala mirovna misija NATO-a – KFOR.

Najzad, ovaj sukob između Kosova i Srbije govori nam da su rezultati dijaloga i detanta između dve zemlje reverzibilni i da u odsustvu sveobuhvatnog sporazuma o normalizaciji odnosa mogu dovesti do opasnog razvoja događaja. Predstojeći period trebalo bi iskoristiti za obnavljanje diplomatskih napora u Briselu i Vašingtonu ka postizanju takvog sporazuma. Umesto da postanu vatrogasci, i EU i SAD trebalo bi da pokažu snažnu posvećenost ka tome da se konačni sporazum između Kosova i Srbije sklopi u naredne dve godine.

Ovaj mandat predsednika Bajdena i Evropske komisije trebalo bi da se iskoristi za pronalaženje ovog preko potrebnog rešenja, a to se teško može postići bez snažnog angažovanja obe administracije. Ako vreme u Briselu postane kišovito, sunce može zasijati u Kampu Dejvid ili obrnuto.



Ljuljzim (Lulzim) Peci je rođen je u Prištini 1966, gde je završio osnovnu i srednju školu. Diplomirao je na Teničkom Fakultetu  u „Ortega y Gasset“ u Madridu. Doktorirao je političke nauke na Univerzitetu Južno-istočne Evrope u Makedoniji. On je izvršni direktor Kosovskog instituta za politička istraživanja i razvoj (KIPRED).



 

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.