To read in English please click HERE
Dečanski jeromonah Dionisije, koji je 1903. došao u manastir Visoke Dečane, sa Svete Gore, vodio je dnevnik od svog dolaska u Metohiju do 1906. Zapise je naslovio "Materijali za istoriju Visoko-Dečanske Sveto-Trojične lavre". U svojim rukopisima, na ruskom jeziku, svedočio je o životu Visokih Dečana u to vreme – svakodnevnici, posetama, pritiscima, ali i zastrašivanjima i napadima na manastir i bratiju. Rukopise je manastir Visoki Dečani dobio od bratije iz Hilandara. Preveli su ih na srpski i engleski jezik. Tekst je, kako navodi prevodilac, Ljudmila S. Dajović, koja ga je prevela na srpski – krajnje poseban, jer predstavlja svojevrsni istorijski dokument, ali i zbog toga što rukopis očigledno predstavlja "sirove", neobrađene, iz prve ruke zapisane beleške, a ne tekst koji je od strane autora pregledan i ispravljen, osim manjih ispravki na nekoliko mesta. "Upravo zbog toga pruža doživljaj živog i neposrednog susreta sa samim autorom, gotovo kao da čitalac iz usta samog autora sluša priču o opisivanim događajima u samom trenutku njihovog zbivanja" – navodi ona. Bratija Visokih Dečana planira tokom 2018. da objavi ovaj dnevnik, a kao nastavak istorijske edicije posle "Stradanja Stare Srbije i Makedonije u 19. veku" i "Dečanskih fermana". KoSSev ekskluzivno objavljuje ove rukopise, a koje nam je ustupio manastir Visoki Dečani. U nastavku pročitajte o čemu je dečanski jeromonah svedočio. Zapise iz 1903. i 1904. prenosimo izvorno.
|
29-30 decembar 1903. – Dolazili su u obitelj turski vojnici, njih 50 ili više u vezi sa slučajem pokojnog o. Visariona. Posle ubistva pokojnog oca Visariona stražar na manastirskoj kapiji je počeo da oduzima oružje od posetioca manastira, vraćajući im ga kada su izlazili |
15-16 decembar 1903. godine – Iz Prizrena je dolazio sveštenik Trifun. Te noći u 8 sati uveče po istočnom vremenu arnauti (pisac dnevnika je koristio turski termin za Albance, prim. red.) su 6 puta pucali u obitelј sa severne strane, i jednom pogodili u prozor o. Visariona, metak je probio drvena vratanca, udario u suprotni zid kelije i odskočila na pod. Ujutru je vršila uviđaj prvo Dečanska komisija, a posle je došla komisija iz Ipeka (turski naziv za Peć, prim. red.), posle je došla komisija iz Ipeka i odvela Jeromonaha Gavrila radi razmatranja slučaja, 17. ili 18. Decembra je tamo otišao i Jeromonah Visarion.
Posle je uoči Rođenja Hristovog dotrčao, sav isprepadan, monah Jelisej, koji je bio krenuo iz obitelјi dva dana uoči praznika sv. Nikolaja u Peć i kaže da su o. Visariona, koji se sa njim vraćao u obitelј, ubili arnauti, vikali su kaže i psovali i njega da ne beži jer ću te svejedno kaže ubiti. Odmah su tamo poslali jednog iskušenika manastirske sluge i vojnike, koji su bili pored njega svu noć.
18. Januar 1904. – Četvorica nas smo išli u s. Loćane da sahranimo preminulu ženu, poveli smo sa sobom 5 vojnika i vojvodu, posle pogreba smo u kući u kojoj je žena preminula po ovdašnjem običaju (izvršili osvećenje vode.)
22. januar 1904. – Kroz naš manastir su prošle glasine da je Oficir dobio sledeće obaveštenje iz Đakovice: Arnauti, koje Turci silom teraju da plaćaju porez Sultanu, sumnjaju da ih Turci na to teraju jer smo ih mi nagovorili i navodno su se dogovorili da će 3 000 lјudi doći i pobiti sve monahe, što smo mi i očekivali u noći između 22 i 23 Januara.
Iguman Teofil je rekao da su oni pre nekoliko godina dolazili u manastir, po nekolicina njih odjednom i tražili sve što su hteli naprimer: šećer, kafu i druge namirnice, tako da su se plašili da od njih prođu hodnikom; na moje pitanje šta bi bilo ako bi se zatvorila manastirska vrata da se ne puštaju unutra, on kaže onda će oni da pucaju sa svih strana, što su nekoliko puta već i činili.
10. februar 1904. – U noći između 9 i 10 Februara ispentraše se u manastiru Patrijaršija preko kamenog zida i nabi se puno [njih u] manastir i isteraše nekolicinu monaha koji su tamo bili. Pošto su ostali tamo dan ili dva odoše iz manastira, a monasi se vratiše na svoje. Od ovoga dana,kod nas u Dečanima/osim vojnika koji vazda stoji na manastirskoj kapiji, oficir je odredio još na 3 mesta u manastiru stražare. Ovi su stajali do 27. februara.
18. April 1904 – U obližnje selo Dečane došlo je 600 vojnika da bi tražili počinioce sledećeg zlodela: 10 Aprila baštovan o. Varlaam i sluga Dimitrije radili su u bašti i čuli pucanj iz puške i metak koji je proleteo pored njih, sa njima je bio jedan vojnik koji je kako kažu ustao pogledao naokolo i više ništa. Sledećeg dana, u Nedelјu, tek što se završila liturgija kad se u šumi začuše 2-3 puca iz puške, vojnici odmah potrčaše u šumu, počeše da pucaju u zlikovce, ali niti ih uhvatiše, niti im šta učiniše.
18-19 april 1904 – Još se ne reši to pitanje, kad u noć između 18 i 19 Aprila oko 4 sata (ili malo više) uveče opet se čuše pucnji iz pušaka prema manastiru. Teško je reći koliko su tačno puta pucali, neki kažu 8, neki 10 puta, a neki jedno 15 puta. Ujutru 19 Aprila nađoše 5t metaka, a u borovoj šumi vojvoda nađe 5 čaura. Ispostavilo se da je 5 ili 6 hitaca pogodilo crkvu, tri puta pored prozora kelije o. Partenija i susednih kelija, a ostali hici završiše neznano gde. Naši vojnici i vojvode su ostali mirni tokom navedenog događaja, niti su dizali uzbunu niti su uzvratili na pucnje zločinaca, nego, smirujući monahe, kažu: da to ništa ne znači, na pitanje o. Rufima zašto nisu odsvirali u rog signal za uzbunu, oni kažu da «zašto da daju signal, kada su [svi] vojnici bili zajedno,» a zašto nisu sa svoje strane uzvratili pucnjima kažu:«zašto džaba da pucamo kad ne možemo noću da ih vidimo.»
23 April 1904 – Pucali su na manastir Patrijaršiju, ranili su žandara hrišćanina koji je išao iz Peći u Patrijaršiju na liturgiju, a zauzvrat braneći se žandar rani jednoga ili dvojicu. Istoga dana u dva sata uveče kod nas u manastiru desi se sledeće: čauš, kao pred osećajući nešto (kako je on sam govorio), neko vreme pre toga, uze pušku prođe duž hodnika monaškog konaka, zatim tek što kaže sede da večera ali ne mogaše jesti [ne]šta sluteći, ustade, uze opet pušku, za tim sede uza zid tora sa spolјašnje strane pokraj kapije koja vodi na livadu, i pošto je sedeo nekoliko minuta, on čuje [ne]ko prišo kapiji i oće da je otvori, posle viče na arnautskom da dođu drugi, ovi dotrčaše (jedan ili dvojica jer se od kapije ne vidi) svi zajedno upreše u kapiju sileći se da je otvore, čauš istoga trena/ otkoči tiho pušku stade u njih pucati pravo u kapiju, oni nagnuše u beg i ustrčavši na brdo stadoše pucati u manastir, a čaušu pritrčaše vojvoda koji isto ispali u njih nekoliko metaka. Ukupno je pucanja bilo otprilike deset puta. Bratija u to doba nije spavala
O ostalim pričama iz Dečanske riznice čitajte na našoj stranici "Iz dečanske riznice"
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
