"Osobito Dečani, pretrpeli su mnogo štete: ziratna zemlјa im je skoro sva oduzeta, šume posečene i popalјene, vinogradi i voćnjaci posečeni i upropašćeni" – ovako je Sinod SPC pisao Saboru o Visokim Dečanima 1947. godine. Metohijski manastir se u komunističkoj Jugoslaviji, kao i ostatak SPC, suočio sa nacionalizacijom zemlјišnih poseda, a za period tokom šezdesetih i sedamdesetih u manastirskoj arhivi je sačuvano preko stotinu različitih dokumenata u kojima se govori o štetama pričinjenim manastiru, krađama i oštećenjima imovine, pritiscima. Počinioci su često navedeni imenom i prezimenom, ali su reakcije iz policije i opštine izostajale. Zbog teških prilika iguman Makarije je 1970. molio patrijarha Germana da se kod tadašnjih pokrajinskih vlasti založi da u manastir upute jednog policajca iz SUP-a Dečani koji bi stalno boravio u manastiru i čuvao ga. Želјa mu nije ispunjena. Donosimo poslednju u nizu priča iz Dečanske riznice. Tekst je pripremljen na osnovu još uvek neobjavljenog teksta Petra Ristanovića, a za koji su korišćena istorijska dokumenta, uključujući ona koja se nalaze u manastirskoj arhivi.
|
Carska lavra Visoki Dečani je u komunističkom društvu smatrana za prvenstveno kulturno-istorijski spomenik, a potom mestom vere. Tada su i izvršeni opsežni restauratorski i konezarvatorski radovi kako bi se sačuvale manastirske starine. Dešavalo se, međutim, da vlast i nadležni organi ignorišu verski karakter manastira, pa je bratstvo, na primer, početkom pedesetih godina imalo velikih problema sa kustosom koji je manastiru dodeljen, a koji je posetiocioma pokazivao manastirsku crkvu za vreme službe i čak ih uvodio u oltar. |
Tokom rata bratstvo je izgubilo monahe Nikodima i Stefana, koje su u manastirskim metosima Gorioču i Zočištu ubili lokalni Albanci. Od manastirske imovine koja je nekad brojala oko 800 hektara ostali su samo delići: nešto zapuštenih njiva i voćnjaka, tri vodenice (u Istoku, Istiniću i Crnobregu) gde je bratstvo imalo velikih problema da naplati najam ili ih čak proda, vinograd u podrimskom srezu koji je bio u jako lošem stanju, i 30 hektara šume koje je bilo u višegodišnjem sudskom procesu, zbog čega bratstvo od nje nije imalo nikakve koristi, već dodatne brige zbog stalne bespravne seče.
Dobar deo imovine otuđen je bez ikakvog objašnjenja.
Prema dokumentima iz arhive manastira, na primer, Marko Vulić preuzeo je da obrađuje manastirski voćnjak, okružen manastirskim imanjem, za koji je tadasnji iguman naveo da je „od vajkada“ bio u posedu manastira.
Zabeleženi su i slučajevi da je imovina manastiru oduzeta od strane Albanaca 1941, kao što je to bio slučaj sa manastirskom kućom i dućanom u Istoku, koju je nova vlast nastavila da koristi bez namere da ih vrate manastiru.
Manastirsku vodenicu u selu Crnobreg 1941. je uzurpirao Avdul Feta i nesmetano je nastavio da je koristi i nakon oslobođenja.
Od manastira je čak 1951. oduzeto i staro, istorijsko oružje koje je čuvano u riznici.
Neposredno nakon rata Narodni odbor za Kosovo i Metohiju je zauzeo manastirske zagrade, osim četiri kaluđerske sobe, za potrebe dečijeg oporavilišta i smeštaja naselјeničkih porodica.
Jedno vreme je u manastirskim konacima bila smeštena i partijska škola.
Prema zapisima iz dokumenata u manastirskoj arhivi, problemi bratstva manastira sa komšijama Albancima učestali su početkom šezdesetih, a eskalirali posle 1966.
Iguman Makarije je 1968. pisao patrijarhu Germanu:
"Nalazimo se u težoj situaciji nego li za vreme okupacije, Austrije i Turske. Onda smo imali bar nekakvo pravo, a sada kao da je sve otišlo u nepovrat. Pojave nasilјa, krađe u sred bela dana, vređanja i pretnje svakodnevna su pojava.“
Iguman potom nabraja tri slučaja napada na Srbe u okolini Dečana koji su se odigrali u jednom mesecu, tvrdeći: to su „izvorne vesti 100%, za koje lično mogu da odgovaram“.
|
U knjigama priloga ostavlјenih manastiru tokom sedamdesetih nalazi se niz imena Albanaca iz Dečana, Đakovice i ostatka KiM-a koji su darivali manastir. Bilo je i primera podrške i dobre saradnje – u zimu 1973, predsednik SO Dečane, Albanac, na Božić u manastir odsečen dubokim snegom na guseničaru doneo je vruć hleb i čestitao praznik. Bratstvo manastira je takođe pokušavalo da održava što bolјe odnose sa Albancima iz okoline – plaćali su im da obavlјaju razne poslove za manastir, poput čuvanja stoke, uređivanja imanja, i sličnih fizičkih poslova. Izdavali su i potvrde o zaposlenju u manastiru pre Drugog svetskog rata kako bi radnici na manastirskom imanju mogli da regulišu penziju. Zalagali su se da republička vlast novčano pomogne pripadnike porodica manastirskih vojvoda, čiji članovi su od 1941. do 1945. čuvali manastir, pa su pisali RIV Srbije, navodeći: "Kada se vidi i čuje da je nekom od pripadnika albanske narodnosti priznato što je čuvao manastir, sasvim će drukše odjeknuti priznanje. Trudiće se njegovi potomci i drugi da slede njegovom primeru, i sve bi to bilo vrlo povolјno i pozitivno za ovaj manastir." |
Iguman Makarije zatim je pisao:
„Mi smo ovde na velike muke. Plјačkaju nas svakog dana sve više. Izveštavam miliciju i EUO u Prištini, ali slaba pomoć Nemoćni su da nam pomognu. (…) Situacija je užasna."
A godinu dana kasnije, u izveštaju iz jula 1969., koji je upućen Verskoj komisiji SAP Kosova, stoji da se manastir i Srbi u okolini suočavaju sa polјskim krađama i štetama, uzurpacijom imovine, sečom šume, fizičkim napadima i pritiscima da se isele sa Kosova.
U izveštaju se dalje navodi da Srbi iz sela Streoce, Lubarda, Crnobreg pod pritiskom prodaju imanja i da se uveliko iselјavaju.
Iguman izveštaj zaklјučuje rečima – „što je najgore i najžalosnije primećeno je od sviju nas, da se žalbe nerado slušaju od strane vlasti i gleda da im se da prizvuk naivnosti i da sve bude ružičasto.“
Zato upozorava da će Srbima na Kosmetu biti ubrzo potreban novi Arsenije Čarnojević.
Bratstvo manastira je 1975. izveštavalo Eparhijski upravni odbor:
„Sve su prilike da se krađi ne može stati na put. Tu niko nikoga ne sluša već krade ko stigne. Ne kradu samo nama već i jedan drugoga, i ko je nezaštićen, nema muškog osoblјa u familiji da ga brani prolazi kao i mi nezaštićeni kaluđeri."
Ipak, tokom poslednje Titove posete Kosovu 1979., tadašnji dugogodišnji komunistički lider na KiM-u, Mahmut Bakali je hvalio dobre međuetničke odnose, a vesti o incidentima je komentarisao:
"…Neki događaji u našoj pokrajini dobijaju znatno veće dimenzije nego što bi imali kad bi se desili negde drugde."
Međutim, nakon demonstracija 1981. komisija CK SKJ je ustanovila da je Bakalijevo rukovodstvo sistematski prikrivalo izveštaje o pravom stanju na KiM-u.
Takva politika je vođena i prema čestim žalbama upućivanim iz manastira Dečani i Eparhije raško-prizrenske, pa u izveštaju Komisije za verska pitanja SAP Kosova o verskim prilikama u pokrajini 1978. stoji da su odnosi između vlasti i SPC „dobri“, ali se u negativnom tonu opisuje delovanje episkopa Pavla.
Navodi se da je sklon da „nerealno prikazuje stanje odnosa na Kosovu, tvrdnjama da rade u otežanim uslovima, da se na njih vrši pritisak…“
A situacija se po sam manastir na terenu dodatno pogoršala posle demonstracija 1981, kada su se Srbi iz sela u okolini manastira u potpunosti iselili.
Iguman Justin 1988., u intervjuu sarajevskom Oslobođenju – poručuje:
„Valјa nama biti ovde…“
Fotografije iz foto-arhive Manastira Visoki Dečani i Istorijskog muzeja Srbije
O ostalim pričama iz Dečanske riznice čitajte na našoj stranici "Iz dečanske riznice"
Korišćeni materijali:
– AVD, Uprava manstira Visoki Dečani Crkvenom sudu Raško-prizrenske eparihije, 6. 10. 1945
– ASPC, Arhiv Sinoda, f. III, br. 16/1947.
– AVD, Uprava manstira Visoki Dečani sreskom NO – uprava prihoda – podaci o imovini, 3. 7. 1954.
– AVD, Dopis nastrojitelјa Carske lavre Visoki Dečani Narodnom odboru u Dečanima, 5. 5. 1950.
– AVD, Dopis uprave Carske lavre Visoki Dečani finasijskom odseku poreskom odelјenju u Istoku, 4. 8. 1946.
– AVD, Dopis uprave amanstir Mesnom NO Dečani, 15. 10. 1950.
– AVD, Dopis Oblasnog NO AKMO, Saveta za kulturu Pritšina, 5. 12. 1951.
o. Makarije (Popović) – 1920-1981 – starešina manastira Visoki Dečani od 1957. do 1977. godine.
– AVD, Opšta arhiva, 1969, Pismo Predstavnicima verske komisije na terenu, br. 98, 10. 7. 1969.
– AVD, Opšta arhiva, 1970, Pismo Nјegovoj svetosti Ahiepiskopu pećkom i Mitropolitu beogradsko-karlovačkom i Patrijarhu srpskom gospodinu Germanu, br. 63, 29. 6. 1970.
– AVD, Opšta arhiva, 1971, Republičko izvršno veće – Verskoj komisiji, br. 82, 2. 12. 1971.
– A. Bogićević, R. Mišev, Dečanske i druge priče, Manastir Svetog Luke, Bošnjane 2014, 100.
– AS, đ2 PK SKK f27, Materijali sa zajedničke sednice Predsedništva PK SK Kosova i SAP Kosova, održane 16. oktobra 1979. godine – sednici prisustvovao predsednik Tito, izlaganje Mahmuta Bakalija.
– AS, đ2 PK SKK k29, „Izveštaj komisije Predsedništva CK SKS i PK Kosova za utvrđivanje partijske odgovornosti Mahmuta Bakalija“ (Strogo poverlјivo), u: Materijali sa 19. sednice PK SK Kosova, održane 6. avgusta 1981.
– AS, f21 k159, „Stanje i aktuleni problemi u odnosima između državnih organa i verskih zajednica u SAP Kosovo“, septembar 1978.
Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.
