Lepo je u zoni komfora

Milica Andrić
Milica Andrić Rakić

Piše: Milica Andrić Rakić

Versioni i saj në gjuhën shqipe mund të lexohet KËTU.

Jeta,

Zato što mi se čini da pogrešno razumeš moju nameru i ono što sam do sada iznosila i moje zaključke izjednačavala sa mojim vrednosnim stavovima, naglašavam da je ono što sledi moja analiza, sačinjena na osnovu stvari koje znam, mog iskustva u razgovoru sa ljudima itd. U analizi se trudim da budem objektivna. Ukoliko kažem da mislim da je nešto ovako ili onako, to nikako ne znači niti da je želim, niti da ne želim da stvari budu postavljene na taj način.

Pokrenula si mnogo pitanja u poslednjem odgovoru i nemoguće je da u tekstu ovakvog formata repliciram na sve. Zato ću izdvojiti dve najvažnije misli i dva odgovora.

Svoj prethodni odgovor sam naslovila „Ne postoji univerzalna normalizacija“ ne zato što smatram da proces treba da bude jednostran, već baš zato što uviđam da ta reč podrazumeva toliko različitih stvari raznim interesnim grupama. Iznela sam uslove normalizacije iz perspektive srpske zajednice zato što sam najkompetentnija iz tog ugla da govorim, a i zato što mi vodimo dijalog – Srpkinje i Albanke sa Kosova, te sam ocenila da ta perspektiva ima najvišu spoznajnu vrednost za prepisku na ovu temu. U iznošenju zahteva albanske zajednice vidim tvoj glavni doprinos.

Mislim da smo ušli u finalnu fazu sprovođenja ideje o razmeni teritorija i premda je toj mašineriji nemoguće stati na put, smatram da treba da učinimo ono što je do nas, a to je da pokušamo da spoznamo motivaciju aktera i ogolimo našu ulogu u tom scenariju, ma koliko ona bila instrumentalizovana, a mi nemoćni da radimo išta drugo sem da je igramo tako kako nam je napisana. To sam i u prethodnim prepiskama činila.

U ovom segmentu bih još samo dodala da je potpuno irelevantno to da li Srbija ima ili nema moralno, ili bilo kakvo drugo pravo da se poziva na nepoštovanje Ahtisarijevog paketa. Kao što si rekla, Srbija je ovo rešenje odbila… ali Kosovo nije. Kosovo je to koje se obavezalo da će poštovati odredbe tog paketa i Kosovo je to koje se njime diči iako je injegova primena ispod svakog standarda.

Što se samih kosovskih Srba tiče i „naših obaveza prema sistemu“, podsetiću te da je koalicija Povratak na prvim parlamentarnim izborima na Kosovu nakon rata 2001. bila treća parlamentarna partija, posle LDK i PDK, sa čak 22 poslanička mesta. Tada se za glasanje registrovalo čak 70.000 Srba i pripadnika drugih manjina na Kosovu i još 100.000 interno raseljenih lica iz Srbije i Crne Gore. Ova koalicija učestvovala je u radu centralnih institucija do događaja iz 2004, a čak i tada su Srbi na jugu ostali deo lokalnih institucija sve do jednostranog proglašenja nezavisnosti. Izuzev prisvajanja nametnutog paketa Ahtisarijevih zakona i nepropisne implementacije istog, Srbi su za multietničnost Kosova uradili taman onoliko koliko i Albanci. Ono što je izostalo jeste povratak Srba u urbane sredine, te ne vidim kako neko društvo može biti multietničko ako je za Srbe pristup gradovima zabranjen.

Naravno, priznajem da je situacija potpuno drugačija bila na Severu. Ovde, sve do 2013. kada nas je na to prisilila Srbija, nije bilo potreba za interakcijom sa kosovskim sistemom. Za zajednicu ovde, integracija u kosovski sistem je samo donela destabilizaciju, srpske institucije koje niti su rasformirane, niti u potpunosti funkcionalne i kosovske institucije koje ne funkcionišu u punom kapacitetu; i najgore od svega, političke krize koje nam na svakih par meseci suspenduju živote i prožimaju svaki segment realnosti do tačke gde ne možemo da razmišljamo o budućnosti.

Moja druga misao može da se sažme u dve fraze: „Bitnije od šta treba je pitanje zašto nije“ i „jednaki standardi“. Ovde bih da eksplicitno naglasim da ja ne odvajam „političku normalizaciju“ od „društvene normalizacije“ zato što ja lično smatram da tako treba da bude, već zato što imam osnova da verujem da to tako jeste i da to nema nikakve veze sa onim što ja mislim da treba ili ne treba da bude.

Od prvog pisma upućenog tebi pokušavam da odgovaram na pitanje „zašto nešto nije“, dok kod tebe primećujem tendenciju za postavljanje standarda i onoga što treba biti. Ipak, mislim da je u ovom trenutku bitnije razumeti uzroke trenutnog stanja pa ću ja nastaviti po svom, izdvojiću najbitnije „treba“ iz tvog pisma i odgovoriti na „zašto to što treba, nije tako“.

Treba: „Kosovsko društvo znači sve zajednice koje žive na Kosovu, uključujući i srpsku zajednicu.“

Dakle, ispravno si primetila, da kada Srbi kažu „kosovsko društvo“, sebe u isto ne svrstavaju i – kao neko ko je živeo u Miloševićevom režimu i neko ko srpsko društvo kolektivno doživljava kao genocidno, misliš da imaš sve alate i potrebna iskustva da sasvim dobro razumeš zašto to što kažeš da treba, u praksi nije tako.

Iz perspektive srpske zajednice, najvidljiviji Albanci, prvaci kosovskog društva su Hašim Tači, Ramuš Haradinaj i Kadri Veselji (sada je tu i Fatmir Ljimaj, ali za razliku od prethodne trojice on nema kontinuitet u toj vidljivosti). Ramuš Haradinaj je pod komandnom odgovornošću u Hagu odgovarao za ubistvo i mučenje tridesetak albanskih, romskih i srpskih civila pronađenih u Radonjićkom jezeru, ali i silovanje Romkinje koje je izvršio vojnik u njegovom lancu komande, a navodno kao naredbu.

Evo i imena nekih civila nađenih u ovoj grobnici za koje su do prve optužnice, izdate 2001. postojali dokazi koji ih povezuju sa jedinicama pod komandom kosovskog premijera.

Vukosava Marković, Darinka Kovač, Milovan Vlahović, Miloš Radunović, Slobodan Radošević, Hajrullah Gashi, Isuf Hoxha, Ilira Frrokaj, Tush Frrokaj, Ilija Antić, Adzi Seferaj, Velizar Stošić, Milka Vlahović, majka SST7/04 (svedok), Safet Kuqi, Zdravko Radunović i Pal Krasniqi.

Ko ima želudac, za svaku od ovih osoba može da pročita najjezivije detalje njihovih sudbina u optužnici linkovanoj iznad gde se nude objašnjenja i dokazi na osnovu kojih se osnovano sumnja da su bili zadržani u zatvoru kojim je rukovodio Haradinaj, ili bili oteti od strane njegovih jedinica.

I tačno, Ramuš Haradinaj nije osuđen u Hagu zbog nedostatka dokaza, ali to što Milošević nikada nije dočekao presudu, sigurno ga u tvojim očima ne čini ništa manje krivim za zlodela na Kosovu.

Isto je tako i sa Haradinajem, u očima svakog Srbina i Srpkinje, on je zlikovac i dok god je on prva asocijacija na Vladu Kosova ili kosovsko društvo, Srbi se neće osećati kao deo tog društva.

Hašim Tači i Kadri Veselji su još gora noćna mora. U izveštaju izvestioca Saveta Evrope Dika Martija, ova dva institucionalna lidera Kosova imenuju se zajedno sa Đeladinom Gašijem (ni imena Fatmira Ljimaja i Đavita Haljitija nisu izuzeta iz ovog izveštaja, ali ne za ista zlodela) kao organizatori operacije ilegalne trgovine organima i nehumanog tretiranja civila koja je nakon juna 1999. sprovođena u više pritvornih centara u Albaniji. Njihove žrtve, takođe su bile raznovrsne etničke pripadnosti, mada su za trgovinu organima, kako navode svedoci koji su bili pritvoreni u centrima u Albaniji, najpre birali najpodesnije, odnosno najzdravije nevoljne donatore, a ‘prednost’ je data specifičnoj etničkoj grupi – Srbima.

Samo postojanje sumnje da su predsednik Kosova i predsedavajući Skupštine Kosova potencijalno odgovorni za nestanak određenog broja od ukupno 500 osoba nestalih nakon povlačenja srpske vojske sa Kosova, a kojima su, pritom, možda na silu otimali unutrašnje organe zatvorenika pretežno srpske nacionalnosti, onemogućava identifikaciju srpske zajednice sa bilo čim vezanim za kosovske institucije – sve dok ih te osobe vode.

Naravno, broj albanskih civilnih žrtava na Kosovu (8661) je četiri i po puta veći od srpskih (1797), što znači da bi tebi bilo još lakše da nađeš gnusne detalje srpskih zločinaca i upravo zato treba da ti bude jasno zašto ja mogu da razumem da ti i tvoja zajednica niste mogli da se izjednačavate sa jugoslovenskim društvom, posebno ne nakon rata.

Međutim, ono što je možda najbitnije u naporima ka pomirenju jeste istina, ali i jednaki standardi.

Tebi je lako da osudiš i zgnušaš se nad poricanjem genocida u Srebrenici od strane Ane Brnabić ili nad činjenicom da je Vučić bio ministar u Miloševićevoj vladi, i meni je. Gnušam se tih i još čitavog niza drugih stvari koje ih dovode u vezu sa korupcijom i kriminalom. Ali ja ne mogu da osuđujem Anu Brnabić zato što je rekla da je Srebrenica ratni zločin, ne i genocid, a da isto tako ne osuđujem Haradinaja zato što je možda počinio ratni zločin. Ako su Brnabić ili Vučić produžena ruka zločinačke politike u čije ime su stradali mnogi, onda su i Ramuš i Tači… i to sa verovatnoćom da su za razliku od Vučića ili Miloševića, sami, svojim rukama vršili ta dela.

Jednake standarde treba imati i u registrovanju žrtava rata. Mislim da je nedosledno osporavati broj registrovanih raseljenih lica sa Kosova podacima sa popisa za koji i sama kasnije konstatuješ da je nepouzdan, a sa druge strane iznositi procenu broja žrtava seksualnog nasilja kao egzaktnu brojku, iako je broj registrovanih žrtava seksualnog nasilja neuporedivo manji.

Za kraj, da odgovorim na tvoje pitanje kako do normalizacije.

Opet suštinu vidim u nečemu što si izrekla, a sa čime se duboko ne slažem. Radi se o sledećoj konstataciji:

„Društva na Kosovu i u Srbiji nisu slična.

Ja sam bila pasionirani student književnosti, a romantizam mi je bio jedan od omiljenih književnih pokreta i vrlo dobro razumem kako i iz kojih društvenih pobuda se u 19. veku izrodio društveni konstrukt „nacija“. Ono kako ti vidiš kosovsko društvo su tipične osobine bajronovskog junaka. Ne postoji nacija koja sebe ne doživljava slobodarskijom i pravednijom u odnosu na druge, koja za sebe ne smatra da je individualna, gorda, slobodarska, dostojanstvena.

Štaviše, verujem da je većina Srba koja je pročitala ono što si ti napisala o kosovskom društvu pomislila: Pa i Srbi su izgubili 1,2 miliona stanovnika samo u Prvom svetskom ratu, zar ih to ne čini slobodarskim narodom.

Mada, iz moje perspektive, ni te osobe nisu u pravu, svaki čovek je po prirodi slobodar i nema naroda koji je „slobodarskiji“ od drugoga, a sva društva teže dominaciji i grupisanju radi sopstvene zaštite.

Tako da ja ne smatram niti da ima suštinskih razlika između kosovskog i srpskog društva, ni da ima velikih razlika između bilo koja dva druga društva na svetu.

Ja vidim ljude, grupisane po nekoj identitetskoj osnovi, jednako sposobne i da stvore i da unište, i da ubiju i da zaštite. Ono što pravi razliku između tih grupacija su samo institucije čija je preteča društveni ugovor. Što jače i korektivnije institucije, to naprednije i slobodarskije društvo, što slabije institucije, to veća opresija i srozavanje moralnih vrednosti. Naravno i ekonomska razvijenost i obrazovanje igraju jednako bitnu ulogu.

A institucije, i u Srbiji i na Kosovu su uzurpirane i stavljene u pogon korumpiranih političkih elita i zločinaca i neefikasne u kažnjavanju neprihvatljivih društvenih obrazaca, kakvo je nasilje nad civilima, diskriminacija i brojne druge negativne pojave.

U ovoj spoznaji je za mene ključ uređivanja odnosa na čitavom Balkanu, ne samo između Srba i Albanaca, i zato što vidim da smo od te spoznaje daleko, iznela sam svoje predviđanje da do pomirenja u našoj generaciji neće doći. Mislim da si ti to i dokazala opisom srpskog društva kao “genocidnog sa okasnelom građanskom reakcijom, krizom identiteta i sa zloglasnom prošlošću“.

Prvo, sve ove epitete i etiketiranje cele nacije si mogla da primeniš i za neslavne periode istorije Amerikanaca, Nemaca, Italijana, Hrvata, Britanaca, Turaka, Rusa… i ova lista može da se oduži u beskraj, ali ti problem vidiš samo u onima koji su tebi direktno naneli štetu.

To je apsolutno razumljivo, ali i dokazuje da prva ti nećeš moći da budeš pomirena sa Srbima, jer i kako bi, nadasve, zašto bi se pomirila sa nekim čiju nacionalnu svest gledaš na takav način?! Isto tako je i sa Srbima koji su propatili od Albanaca, retki su oni koji mogu da se uzdignu iznad tih trauma i naprave razliku između zločinca i njihovog komšije ili, tužnije – dece njihovih komšija koje tek nisu imala nikakvog upliva u ono što se na Kosovu dešavalo.

Ovo je razlog zašto mislim da naša generacija može da ostvari mir, ali ne i pomirenje.


Milica Andrić je aktivistkinja i istraživačica javnih politika koje se tiču prava nevećinskih zajednica na Kosovu. U poslednje tri godine ona se bavila pravnim i institucionalnim okvirom na Kosovu. Konkretni problemi kojima se bavila su: pristup identifikacionim i putnim dokumentima, opštinske usluge, obrazovanje na srpskom jeziku i implementacija sporazuma postignutih u Briselu. Od 2015. ona redovno sporovodi i istraživanja javnog mnjenja u srpskoj zajednici na Kosovu. Diplomirala je Engleski jezik i književnost na Univerzitetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.