Jednostrana normalizacija?!

Piše: Jeta Krasnići

Ovim člankom ću odgovoriti na Miličin članak.

Draga Milice,

Naslovom tvog članka, kažeš „Ne postoji univerzalna normalizacija“.

Definišeš normalizaciju između Kosova i Srbije u smislu prava srpske zajednice na Kosovu – što navodiš u članku. To je spisak prava srpske zajednice koja su deo zakona i Ustava Kosova i čija primena se ne odnosi samo na problem prilagođavanja prava srpske zajednice, već se odnosi i na potrebu za uspostavljanjem pravne države. To je problematika koja pogađa čitavo kosovsko društvo.

Na prvi pogled, stvara se utisak da je normalizacija, prema tvojim uslovima, a što se primećuje u čitanju članka, jednostrana normalizacija. Smatram da ne može doći do takve normalizacije. Politički sporazum između Kosova i Srbije ne odnosi se samo na srpsku zajednicu; jednostavno, zato što problematika odnosa nije vezana samo za srpsku zajednicu.

Ova normalizacija je takođe povezana sa odnosima između dve države: Kakva će biti njihova međusobna interakcija, kakvu će osnovu za mir uspeti da uspostave. Da li ćemo doći do te tačke, i to svakako zavisi od mnogih činilaca koji prevazilaze nas kao aktivistkinje civilnog društva.

Zato bih želela da odeš dalje i pokažeš mi kakva bi ta normalizacija bila. Normalizacija čijih odnosa sa kim? Na koji način bi došlo do ove tvoje verzije normalizacije?

Ovo me povezuje sa tvojom tezom da je prema tebi Vučić odustao od interesa srpske zajednice jer sumnja da će kosovska strana to da primeni da da će potencijalni sporazum da potraje. Za argument daješ i Ahtisarijev paket.

Srbija nema ni politički ni zakonski kredit da od Kosova zahteva poštovanje Ahtisarijevog paketa. Dozvoli me da te podsetim da je Ahtisarijev paket za Srbiju bio neprihvatljiv, dakle, odbacila ga je. A što se tiče briselskih sporazuma, Srbija vodi u takmičenju sa Kosovom u neispunjavanju istih.

Kosovo je jednostrano preuzelo na sebe da sprovede i u svoj Ustav integriše načela Ahtisarijevog paketa, uključujući pri tome i moderna prava za srpsku zajednicu, prava koja ni sama Srbija ni bilo koja druga zemlja u regionu ne nudi niti garantuje nevećinskim zajednicama.

Kosovo je dokazalo svoju spremnost da izgradi multietničko društvo, napravi korak dalje u garantovanju prava nevećinskih zajednica. Dakle, ja se ne slažem sa tvojom tezom o odnosu kosovskih institucija i srpske zajednice na Kosovu.

Ova prava treba da budu u službi opšte dobrobiti društva, a ne da služe protiv napredovanja društva i držanja države Kosovo taocem od strane države Srbije.

Isto razmišljanje važi i za načelo „dvostrukog glasanja“. Ovo načelo nije uvedeno da služi kao glas za blokadu i postavljanje države Kosovo pod dirigovanje države Srbije, već kako bi poslužilo kao garancija za zaštitu prava svih zajednica. Sada ne služi tom cilju jer je stavljeno na raspolaganje jednoj grupi ljudi koji ne predstavljaju svoju zajednicu, već direktne interese Beograda.

Osećam tvoju ljutnju prema institucijama Kosova, koje, prema tebi, nisu ispunile svoje obaveze prema srpskoj zajednici, što donekle razumem. To je stav koji sam argumentovala u svom prethodnom članku.

Međutim, ni u jednom trenutku u tvom članku nisam videla da govoriš o obavezama, dužnostima i odgovornostima srpske zajednice u kosovskom društvu, čak i prema poštovanju Ahtisarijevog paketa.

Dakle, dozvoli mi da te pitam, koje obaveze je srpska zajednica ispunila prema kosovskim institucijama? Koje su obaveze i odgovornosti preuzeli prema preostalom delu kosovskog društva? Prema izgradnji multietničkog društva iz Ahtisarijevog paketa?

Ovo je veoma važan element koji se ne može zanemariti jer se odnosi na pitanje koje pokušavamo da pokrijemo u ovim člancima – pomirenje. Ali, iznad svega, o tvojoj tezi koju si iznela naspram kosovskih institucija, za koju sam iznad argumentovala da se ne slažem. Kao i o tvom jakom argumentu da je Srbija izdala vaš najveći interes – vašu neintegraciju u kosovske institucije. Obavezama koje srpska zajednica ima iz istog paketa načela – Ahtisarijevog paketa – kao i o sporazumima iz dijaloga Kosovo-Srbija, čije sprovođenje zahteva i buni se zbog nepoštovanja prava koja proističu iz istih za srpsku zajednicu.

Dakle, pitanje je, kakvu primenu zahtevaš? Punu implementaciju, onu koja uključuje obaveze i odgovornosti? Ili govorimo samo o primeni prava koja proističu iz njih, ne zahtevajući realizaciju dela obaveza i odgovornosti koje predviđaju? Bilo da jse to odnosi na srpsku zajednicu na Kosovu ili na državu Srbiju.

Da nastavim argument, iako se ne slažem sa tvojom analizom kosovskih institucija, želela bih da naglasim da u svakom sporazumu koji je postignut u okviru procesa dijaloga Kosova i Srbije, započetog u 2011, postoje odstupanja od Ahtisarijevog paketa.

Sporazumi iz dijaloga predstavljaju dodatni kompromis kosovskih institucija kako bi se udovoljilo zahtevima srpske zajednice i same Srbije, realno uništavajući „udobnost“ života u paralelnom nezakonitom sistemu, koji se ne finansira za socijalnu dobrobit (srpskih građana), već za nezakonitost, kriminalitet i držanje vlasti Srbije na Kosovu.

Život građana na severu u verziji „ničije zemlje“ (no man’s land) mora da se okonča upravo ovim procesom normalizacije. Ovaj sporazum, ako bude postignut, mora da okonča sve. Ako mislimo u duhu kao što si predstavila u članku, kao priliku za privremeni sporazum, smatram da će mir biti ugrožen.

Ali ovde imamo određene probleme koje i dalje treba rešiti i prevazići kako bi prešli na sledeću fazu – pomirenje. Ovde postoje neka pitanja kojima želim da se pozabavim na osnovu tvog članka.

Kosovsko društvo smatraš posebnim/odvojenim od srpske zajednice. A u nekim slučajevima kažeš da kosovsko društvo nema toleranciju prema pravima srpske zajednice.

Kosovsko društvo znači sve zajednice koje žive na Kosovu, uključujući i srpsku zajednicu. Dakle, kada govoriš o kosovskom društvu, trebalo bi da uzmeš u obzir da i ti, koja pripadaš zajednici kosovskih Srba, i ja, koja pripadam zajednici kosovskih Albanaca, smo deo kosovskog društva.

Ovde ću dodati i tvoju zabrinutost zbog pokušaja da se zaobiđu zakoni koji se odnose na prava srpske zajednice na Kosovu, među kojima si govorila i o transformaciji KBS-a u Vojsku Kosova, dok sam ja iznad obrazložila način na koji ja shvatam pravo dvostrukog glasa.

Moram da naglasim da kada govorimo o KBS-u, veoma važan element koji ne možemo da ne spomenemo su pretnje pripadnicima srpske zajednice u KSB-u, koje su došle direktno iz države Srbije. Verujem da bi ovo pitanje trebalo da predstavlja veliku zabrinutost za čitavu srpsku zajednicu koja živi na Kosovu, a koji ukoliko se ne uklope u političku agendu zvaničnog Beograda, suočavaju se sa pretnjama, ne samo prema njima već i članovima njihovih porodica. Kao rezultat toga su primorani da se povuku.

Društva na Kosovu i u Srbiji nisu slična. Zapravo daleko od toga. Sadašnje kosovsko društvo je proizvod decenijskih napora da se odupru divljačkoj represiji države Srbije koja je tretirala milione ljudi kao drugorazredne građane, radeći neprekidno i aktivno sa gvozdenom rukom okrutnog režima u potlačivanju njihovih prava, uključujući ovde i osnovno pravo na obrazovanje. Proizvod je borbe za egzistenciju, preživljavanje nečovečnog nasilja srpskog režima, ne štedeći nevine ljude, decu i starije, žene i muškarce; nasilja, mučenja, ljudskih gubitaka, agonije pronalaženja najdražih.

To je proizvod rata koji je pokušao etničko čišćenje Albanaca, prouzrokujući 13.518 ubijenih osoba, 20 hiljada silovanih, 1.658 osoba koje se još vode kao nestale, 120 hiljada spaljenih kuća i materijalne štete do 22 milijarde evra. Srpsko društvo, sa druge strane, poslednjih godina proizvod je genocidnog ponašanja i zakasnelog građanskog otpora prema ovom režimu, hranjenja mitova, a od nedavno pokušaja da pronađe svoj identitet kao društvo koje se nalazi između istoka i zapada, društvo koje je u ratu sa svojom zloglasnom prošlošću i naporima da se redefiniše sadašnjost i budućnost u miru.

Zato se ne slažem sa tvojom tvrdnjom da su kosovski lideri ogledalo našeg društva na Kosovu, vrednosti, principa i ideala koje zastupamo kao društvo. Za Srbiju ne mogu reći jer nisam deo tog društva i ne mogu dati takvu ocenu. Što me dovodi do mojeg sledećeg pitanja o kakvom pomirenju govorimo? Pomirenje između koga? Između građana Kosova ili pomirenju između Kosova i Srbije?

U ovome je suštinska razlika. Jer ako govorimo o pomirenju između građana Kosova, onda bi možda i mogli da odvojimo politički proces normalizacije kako ga ti nazivaš od procesa pomirenja. Ako bi postojala spremnost srpske zajednice na Kosovu da vidi sebe kao deo društva i države Kosovo.

Ali ako govorimo o pomirenju između Kosova i Srbije, onda se ova dva procesa ne mogu razdvojiti. Govoriti o pomirenju u vreme kada je čitava srpska diplomatija uključena u divlju kampanju protiv države Kosovo i dobrobiti njenih građana i da ih smatraš odvojenim procesima je utopijska želja, koja se nažalost ne može realizovati.

Vučićev govor se stvarno može analizirati iz prizme iz koje si je i ti analizirala, ali ova analiza ne amnestira Vučića od onog šta predstavlja lider koji je ostao veran krvavoj i genocidnoj prošlosti, iako se pretvara da je moderan. Kao takav, ovaj govor ne može se razmatrati u prizmi jednostavnosti, pošto govorimo o veličanju Miloševića, glavnog odgovornog koji je izazvao najveći genocid nakon Drugog svetskog rata.

Svakako, ako bi svaka politika lidera Srbije išla u smeru izgradnje mira, preuzimanja odgovornosti za zločine počinjene u ime mitova i njihovog pseudo prava na veliku Srbiju, ja bih to čak i možda smatrala trenutnim lapsusom ili govorom za dnevnu potrošnju.

Ali nakon njega izlazi premijerka Srbije, gđa Ana Brnabić i poriče genocid u Srebrenici gde je ubijeno i masakrirano 8.000 muškaraca i dece. Kada srpsko rukovodstvo konstantno preti da će upotrebiti vojsku protiv Kosova, ovo me tera da ozbiljno uzmem Vučićev govor na Kosovu i sa puno rezervi i ozbiljnim sumnjama u nameru Srbije za postizanje mira sa Kosovom.

Iznela si niz briga vezanih za uzurpaciju imovine, brojke iz 2007. Stvarna zabrinutost koju treba rešiti za sve građane, pokušavajući da saznamo više šta se desilo sa svim tim sporovima i kakvo je stanje danas u 2018. Uključujući i za oko 400 uzurpiranih kuća i više od 250 spaljenih u severnim opštinama na Kosovu koje pripadaju albanskoj zajednici.

Još jedna zabrinutost koju si iznela se odnosi na povratak nevećinskih zajednica. Pokušaji za povratak srpske zajednice na Kosovu su bili brojni, pokušavajući da im se izgrade kuće i ponude novčani iznosi kao nadoknada, ali povratak se nije dogodio.

Na osnovu službenog popisa stanovništva iz 1991. koji je sprovela Srbija nakon ukidanja autonomije Kosova, na Kosovu je živelo 1.596.072 Albanaca (81,6%) i 194.190 Srba (9,9%), dok su ostale manjine činile negde oko 10%.

Na Kosovu danas živi oko 150 hiljada Srba, iako tačna brojka nije poznata s obzirom na njihovo odbijanje da učestvuju u popisu. Nesumnjivo, još jedan primer obaveza koje proizilaze iz sporazuma iz dijaloga koji nisu ispunjeni. Tako da ne znam koje su brojke uzeli za osnovu istraživači koje si predstavila u tvojem članku. Bez obzira na ovo, treba povećati pokušaje da se građani Kosova vrate u svoje domove, uključujući ovde i preko 12.000 Albanaca koji su proterani iz opština na severu Kosova.

Od tvojeg poslednjeg članka dogodilo se nekoliko dograđaja u odnosima između Kosova i Srbije, što jasno pokazuje da politički proces normalizacije, kako ga ti nazivaš, i proces pomirenja, nisu dva odvojena procesa, nego su procesi koji utiču i definišu jedni druge.

Pomirenje zahteva zalaganje, ali to zalaganje mora biti stvarno, iskreno, koje prevazilazi interes uske zajednice, koje izražava hrabrost preuzimanja odgovornosti za izvinjenje i posvećenost radu za zajedničku dobrobit. Dakle, zalaganje koje zahteva suočavanje sa sobom i prevazilazi samo sebe.

Rekla si da ne može doći do izvinjenja u našoj generaciji. Zapravo, mislim da je naša generacija ona koja mora da insistira na izvinjenju, pravdi. Ako to ne učinimo, pomirenje o kojem govoriš, kao jedinom načinu za održiv mir, biće nedostupno. Ne možemo da gradimo pomirenje bez preuzimanja odgovornosti, ne iznoseći istinu o onome šta se desilo, ne uspostavljajući pravdu, ne tražeći izvinjenje.

Ja i ti nemamo šta da se slažemo. Pomirenje treba da se desi upravo sa onim ljudima iz Đakovice koje si ti spomenula u članku, kojima su ubijeni njihovi najmiliji, spaljene kuće, koji su silovani na najnečovečnije načine, onima, koji još ne znaju gde su posmrtni ostaci njihovih najvoljenijih, 20 godina nakon rata.

Gvorila si o normalizaciji u okviru srpske zajednice koju zastupaš, smatrajući ovu zajednicu odvojenom od kosovskog društva. Dok te ja pozivam da na normalizaciju gledaš izvan zahteva zajednice koju zastupaš, ali da je vidiš sa stanovišta posleratnog društva koje ima hrabrost da se suoči sa svojom prošlošću i preuzme odgovornost. Spremno da preuzme obaveze koje ima u izgradnji suživota u miru, poštovanju jednih prema drugima, izgradnji zajedničkih vrednosti, ciljeva i vizija.

Dakle, hajde da radimo zajedno na izgradnji ovog društva, društva solidarnosti, ali ne ostavljajući ovo društvo taocem Srbije, razvoj istog u rukama grupe ljudi koji ne predstavljaju čak ni svoju zajednicu, već su lutke moći kao što si ih ti opisala u članku Miloševićevog ministra informisanja. Da radimo na izgradnji odgovornih, demokratskih institucija koje predstavljaju vrednosti za koje tvrdimo da delimo. Verujem da će to nesumnjivo biti u stanju da nas dovede, kao društvo, u pravac pomirenja i garancija da će naša prava biti u potpunosti poštovana, onako kako i ti zahtevaš.

Sa albanskog preveo Bruno Neziraj


Jeta Krasnići je upravlja projektima u Demokratskom institutu Kosova (KDI), vođa je projekta „Evropska perspektiva – Stvaranje nacionalnog konsenzusa o normalizaciji odnosa sa Srbijom“. U poslednje tri godine radi na procesu dijaloga Kosova i Srbije, sa ciljem da ovaj proces postane transparentniji, da promoviše učešće građana, učvrsti nadzornu ulogu Skupštine i poveća odgovornost institucija prema građanima. Jeta Krasnići je bila politički savetnik predsednice Kosova, Atifete Jahjaga za spoljnu politiku, ekonomski razvoj, promociju ljudskih prava i rodne ravnopravnosti. Bila je koordinator Nacionalnog saveta za preživele seksualnog nasilja tokom rata, koji je osnovala tadašnja predsednica Kosova Atifete Jahjaga. Više godina posvetila je organizacijama civilnog društva za unapređivanje uloge žena u društvima na Kosovu i u Albaniji. Jeta Krasnići pohađala je Školu za napredne međunarodne studije na Univerzitetu Džons Hopkins (SAIS), dok je osnovne studije međunarodnih odnosa završila na Univerzitetu Istočnog Mediterana u turskoj republici Severni Kipar.

Comments

comments



Preuzimanje i objavljivanje tekstova sa portala KoSSev nije dozvoljeno bez navođenja izvora. Hvala na poštovanju etike novinarske profesije.